Barbika, žena koje nema

Pedeset joj je tek. Još uvek voli roze i prilično je anoreksična. Plastika i guma od kojih je sačinjena, učinili su je neuništivom. Ko ne veruje, neka na You Tube-u pronađe video-klip “Boiling Barbie” (kuvana Barbika) pa nek se uveri koliko je ključanja u vreloj vodi potrebno samo da joj se otopi vrat i otpadne joj glava. Zato se Barbika ne pati s borama i celulitom, grudi i stomak su joj čvrsti kao u dvadesetogodišnjakinje. Dugih nogu, sitnih stopala i izrazito svetle puti, s dugom platinastoplavom kosom, doskora se činilo da je nezamenljiva igračka svake devojčice na Planeti u poslednjih pola veka. Mada joj, danas, kosa više nije ni tako duga ni tako plava. Fabrika igračaka “Matel”, poluvekovni proizvođač najpopularnije plavuše na svetu, odlučila je da Barbiki za rođendan promeni frizuru i stajling. Posle svog “Grejs Keli” izgleda šezdesetih, hipi stila sedamdesetih, vojne uniforme krajem osamdesetih i brda modnih trendova koje je iznela na 29 centimetara visine s potpeticama, Barbika je danas – Angela Merkel. Ova lutka unikat nosi jednostavni crni sako i sasvim običnu kratku frizuru, merkelovski tamnoplavu, a sve u čast nemačke kancelarke. Drugi važan događaj uoči proslave ravno pola veka otkako je “Matel” nepoverljivim kupcima na godišnjem Sajmu igračaka u Wujorku, 9. marta 1959. predstavio neprikosnovenu plavušu, bio je konačni obračun Barbike sa lutkom Brac. Ovog puta, na sudu. Neupućeni u skoro decenijski sukob valjalo bi da znaju da je “Matel” pre izvesnog vremena dobio spor na sudu u Kaliforniji protiv “MGA”, kompanije koja od 2001. proizvodi i prodaje multietničke i glavate lutke Brac (bratz znači derišta), prepoznatljive po krupnim iskošenim bademastim očima, velikim ustima i još većim stopalima. Bracike Jasmin, Klo, Megan, Saša i Žad, najpoznatije su baš po tome što su u novom veku uspostavile ultimativni anti-Barbika stil, i prvi put u istoriji svrgnule s trona tzv. modnu ikonu dečijeg planetarnog sveta. Zato je “Matel” i tužio “MGA”. Survavanje Barbikinog rejtinga u poslednjih sedam godina (a sve u korist “glavatog derišta”) nisu mogle da zaustave planetarne medijske hajke na Brac lutku, koje su obično počinjale pritužbama roditeljskih udruženja a završavale se kataklizmičnim istraživanjima kulturologa i dečjih psihologa na Si-En-Enu. Što su mediji više galamili na ponašanje i izgled Brac lutki (“izgledaju kao drske prostitutke”, “ne rade ništa, samo se svlače i oblače”, “kod devojčica od 9 do 12 godina rasprostranjen je kompleks male glave zbog neprirodnih dimenzija MGA lutke”) pomama za Bracikama je rasla. Savršene Barbike praznog pogleda, malih glava a velikih grudi (kod Bracika je obrnuto) u prvoj deceniji 21. veka u korpu zaboravljenih igračaka počele su da bacaju već petogodišnje devojčice (prodaja Barbike je u prošloj godini pala za oko 21 odsto). Već je, dakle, i petogodišnjakinjama kudikamo zanimljivije da oblače u kožne rok-jakne Bracika bebe (bratz babies) s golim debelim stomacima, nego Barbike u stroge pastelne kostime koje nose njihove majke. Prosto zato što je novi milenijum obnovio poznatu istorijsku mustru: “Neću da budem kao mama” (ona ista koja je odrastala u tiraniji anoreksičnih Barbika i Kenova nedefinisane seksualnosti), a to su na vreme nanjušili tvorci Brac lutkica. Elem, “Matelova” tužba je zasnovana na činjenici da je Karter Brajant, dizajner Brac lutaka, izmislio i nacrtao lutkice (čak im i ime nadenuo) dok je radio za kompaniju “Matel”. Epilog: sud u Kaliforniji zabranio je firmi MGA da proizvodi i prodaje popularne lutke Brac, jedine rivalke neprikosnovenim “Matelovim” plavušama, zbog kršenja autorskih prava. “Razmaženim derištima” koja su se u decembru prošle godine zatekla u prodaji, sud je dopustio da iskoriste novogodišnju potrošačku sezonu – i to je sve. Preostale Bracike su povučene iz prodaje. Svrgnuta kraljica belosvetskih prodavnica igračaka, ponovo se vratila na tron. U liku Angele Merkel. “Matelovo” poigravanje izgledom “harizmatične” nemačke kancelarke nije nimalo slučajno. Na kraju, možda i zato što “Matel” ne želi da zaboravi kako se Barbika, pre pola veka, popela na svetsku scenu. A nije se popela kao rođena Amerikanka, u šta je ubeđen svaki drugi prosečni Amerikanac, nego kao čistokrvna Nemica: “Do juče sam se mogla zakleti da je Barbika američki brend, kao pita od jabuka (apple pie) i liberalni kapitalizam”, piše jedna blogerka, “a onda sam saznala da je Barbika u stvari Nemica”. Reč je o Bild Lili, koja je u početku (1952), bila samo junakinja stripa u hamburškim novinama Bild cajtung, koji je crtao Rajnhart Bojtin. Bila je to zgodna plavuša, zanosnih oblina, koja je tačno znala šta hoće i kako da dođe do onoga što hoće. U ovom stripu, Lili je u stvari radila samo jedno: uzimala pare od zadriglih bogataša za seksualne usluge. Bila je moderna, provokativno odevena, poželjna ali drska i bezobrazna. Biografi skloni romansiranju Liline istorije tvrde da je, bez svake sumnje, podsećala na Marlen Ditrih iz filmova tridesetih godina. Sudeći po visokom čelu i zaliscima “a la Marlen”, svakako da jeste. Ali, niko nikad nije pouzdano utvrdio da li je “plavi anđeo” inspirisao Bojtina za lik Lili, ili nije. “Lili Marlen”, pesmu koju je svetom pronela baš Marlen Ditrih, da i ne spominjemo. Posle svega nekoliko godina, tvorac Bild Lili, Rajnhart Bojtin, odlučio je da Bild Lili postane – lutka. Obratio se Maksu Vajsbrotu, dizajneru čuvene nemačke kompanije Hauser/Elastolin i – Lili je rođena. U to vreme, 1955. mogla se naći po kioscima i ponekim prodavnicama igračaka, a vrlo brzo, Nemci su počeli da je izvoze po Evropi, ali i Sjedinjenim Državama. Imala je visinu današnje Barbike, mada je pravljena i kao nešto niža; razume se, kompletno našminkana, nosila je konjski rep, mini suknju i izraženi dekolte. Revolucionarno je bilo to što je, kao lutka, imala lik žene a ne deteta, što su njene haljine i kompletići postali popularni koliko i ona sama, i što je bila više namenjena odraslima nego deci. Nemačka kuća “Hauser” nije stizala da proizvede količinu koja je tražena u Nemačkoj ali i celoj Evropi. Godinu dana kasnije, 1956, Rut Hendler, supruga osnivača američke fabrike igračaka “Matel”, bila je sa porodicom na proputovanju kroz Švajcarsku. Priča kaže da je njena kćer, Barbara, u šetnji kroz Lucern zalepila svoj dečiji nos za izlog radnje u kojem je stajala Lili. I naravno da je tražila majci da joj kupi nemačku lepoticu. Rut je kupila tri lutkice. Jednu je dala Barbari (po kojoj je Barbika i dobila ime), a druge dve je odnela dizajnerima u “Matel”. Jedna od čuvenih marketinških rečenica gospođe Hendler, koja se citira u ama baš svakom tekstu o Barbiki, kaže ovako: “Čitava moja filozofija o Barbiki bila je da preko lutke, devojčica može biti sve ono što poželi, Barbika je uvek predstavljala činjenicu da žena ima izbor.” Ostalo je manje-više poznato. Barbika se rodila kao Barbara Milisent Robert 9. marta 1959, a iste godine je prodata u 300.000 primeraka. Prva lutka prodata je za tri dolara, a najskuplje prodata Barbika bio je original lutke iz 1959. koji je na aukciji prodat za 27.450 dolara. Zanimljivo je i to što je od 1959. proizvedeno više od milijardu modnih artikala za Barbiku i njene prijatelje. Barbiku su oblačili najpoznatiji modni kreatori, promenila je više od stotinu karijera (bila je i astronaut i hirurg, vojnik i medicinska sestra, kandidat za predsednika Sjedinjenih Država...), promenila je 50 nacionalnosti i bila vlasnica najrazličitijih kućnih ljubimaca: pored pasa, mačaka i papagaja, imala je pandu, žirafu, zebru, ponija... Skoro 90 odsto Amerikanki od tri do 10 godina poseduje najmanje jednu ovakvu lutkicu. Mada se najčešće zaboravlja da je Barbika – samo lutka. O tome najbolje govori podatak da je Mirjana Bobić-Mojsilović, u NIN-ovom upitniku, napisala da je “rođena kad i Barbika”. Nesumnjivi simbol pop-kulture 20. veka, svih ovih godina optuživana je da promoviše anoreksiju među mladim devojkama, i da je ponajpre “tatina lutka”. Barbikine obožavateljke, na radost “Matela” i danas imaju spremne odgovore: oduvek je postojao društveni ideal lepote, koji je po definiciji, teško pratiti. Za psihofizički razvoj svake devojčice je najvažnije kako se njena porodica odnosi prema tom idealu. Ili, ukratko, ako joj porodica šalje poruku da je voljena bez obzira na to koje su dimenzije njenih grudi i bokova i struka, onda devojčica neće imati problem s anoreksijom. Nezaobilazno je zapažanje da ovakvih komentara u Si-En-Enovoj nedavnoj analizi uticaja Brac lutkica na devojčice, jednostavno – nema. Tamo jasno stoji: ako Brac ima veliku glavu, onda će i devojčica da pati što nema veliku glavu, iako u stvarnom životu još nije srela nijednu glavatu ženu, a savršene kopije Barbike od krvi i mesa mogu se sresti na svakom koraku od Azije do Amerike. Ali, to je već pitanje uticaja koji proizvođači igračaka imaju na medije. Trodimenzionalna Barbika od plastike i malo gume odavno je postala i filmska zvezda i sajber kraljica. Na Barbikinom sajtu registrovano je, dosad, deset miliona devojčica, a na Fejsbuku postoji 300 njenih profila. Na spomen “tatine lutke”, valjda i zbog arijevskog porekla platinaste plavuše, u liku “bezobrazne” Bild Lili, nemoguće je zaobići Hjua Hefnera i njegov čuveni list “Plejboj”. Bogdan Tirnanić je na stranicama NIN-a, u analizi jednog sasvim drugog, ali bliskog fenomena oličenog u najpoznatijem agentu na svetu – Yemsu Bondu, o Barbiki pisao ovako: “Stvorena tek nekoliko godina nakon pojave Hefnerovog lista (1959), Barbika je, sredinom sedamdesetih, bila tinejdžerka, činilo se predodređena da jednom postane plejmetica. Kao i svaka druga igračka. Dogodilo se obrnuto. Modeliranje Barbike u erotskom ključu bilo je prvorazredna (verovatno i nesvesna) operacija parodičnog preoblikovanja plejbojevskog koncepta. Zato Barbika ima suviše dugačke noge, suviše uzak struk, suviše velike grudi. Boja njene kože je nezdrava. Ali je Barbika bespolna, kako u prenosnom tako i u bukvalnom značenju. Prosto rečeno, Barbika nema onu stvar.” Za bespolnost je, međutim, u zapadnoevropskoj i američkoj štampi, pak, obično napadan Ken, Barbikin dečko i verenik poslednjih nekoliko decenija, dve godine mlađi od nje (1961). Zli jezici su često umeli da ga definišu kao seksualno neopredeljenog lepotana koji je, u stvari, uvek bio samo jedan od Barbikinih ukrasa, nešto kao novi auto ili umetak za kosu, neko ko joj se slagao uz novi kupaći kostim ili boju novih cipelica. Akcenat je na reči “novo”, razume se. Kako bilo, nedavno je u najnovijoj knjizi DŽerija Openhajmera “Toy Monster: The Big, Bad World of Mattel” (Igračka čudovište: Veliki, ružni “Matelov” svet) otkriveno kako je Barbikin tvorac Yek Rajan bio svinger s maničnom potrebom za seksualnim uživanjem. Jedan od muževa Zaze Gabor, školovan na Jejlu, optužen je da je organizovao divlje orgije u svojoj vili u Los Anđelesu, a Barbiku dizajnirao po svojim omiljenim lutkama za odrasle. “Matel” je, recimo i to, za proslavu Barbikinog 50. rođendana spremio zabave tokom cele godine. Modne revije, žurke, nove kozmetičke i modne linije, sve će biti u znaku Barbike. Sad bi, nadaju se u američkoj fabrici igračaka, bilo vreme da se nadoknadi izgubljeno, kad su Brac lutku konačno dotukli. Da li? Možda je plavuša, ovog puta, formalno-pravno nokautirala glavatu, kako vole da im tepaju blogeri svih meridijana, ali ne treba zaboraviti jedno: platinasta plavuša je, zahvaljujući dečjim glasovima, prvi put u ovoj deceniji izgubila bitku od tamnopute glavate lutke s velikim ustima i još većim stopalima, baš kao Sindi Mekejn od Mišel Obama na poslednjim izborima u Sjedinjenim Državama. Hilari Klinton, još jedna plavuša sa stilom, na vreme je pristala da bude druga, u prvom timu. Hoće li i Barbika shvatiti isto, pitanje je za “Matel”. U kolekciji igračaka Etnografskog muzeja u Beogradu ima oko 2.000 eksponata, među kojima se čuvaju i glinena kolica iz Demir kapije (II i III vek) ali i Barbika i Ken iz sredine osamdesetih prošlog veka.