Haški rulet

Dok u Africi traje nekoliko malih, ali krvavih ratova, na Zapadu, kako piše uvodničar jednog kanadskog dnevnog lista, besni rat rečima. Umesto potrage za uvek komplikovanim rešenjima koja bi mogla da okončaju ogromnu patnju stanovništva, zapadni aktivisti naglasak stavljaju na satanizaciju – trkaju se ko će prvi upotrebiti tešku reč. Genocid, etničko čišćenje i aparthejd su neki od ključnih izraza kojim se pravda odustajanje od dugotrajnih i teških pregovora, traganja za bolnim kompromisima koji mogu okončati konflikte u kojima skoro isključivo stradaju civili. Glavni smokvin list ovog opasnog i ciničnog moralizatorstva postaje Međunarodni krivični sud (ICC) u Hagu. Mlađi brat “našeg” Haškog tribunala podigao je prošle nedelje optužnicu protiv sudanskog predsednika Omara Hasana al-Bašira. Bašir, koji je na vlast došao vojnim pučem 1989. godine, krivi se za zločine u Darfuru, velikoj oblasti na severozapadu Sudana, gde je ubijeno oko 300.000 ljudi, a skoro tri miliona oterano u izbeglištvo. Bašir nema nameru da ode u Hag. On obećava da “neće klečati” i obračunava se sa “stranim špijunima” i “saradnicima neokolonizatora”. Samo u prvih nekoliko sati od obelodanjivanja optužnice njegova vlada je povukla dozvole za deset najvećih humanitarnih organizacija, koje su na terenu imale oko tri hiljade zaposlenih i od čije je pomoći najdirektnije zavisilo preživljavanje oko dva miliona ljudi. Ove organizacije su, između ostalog, obezbeđivale hranu, lekove i gorivo za pumpe kojima je u pretrpane izbegličke kampove stizala voda. Kada je 2003. godine počeo ustanak, a ubrzo i građanska klanica u Darfuru, Sudan je tek počinjao da se oporavlja od jednog od najdužih i najkrvavijih afričkih ratova. Godine 2005. konačno je potpisan mirovni sporazum koji je “zamrznuo” skoro pet decenija dug secesionistički rat na jugu verski podeljene zemlje. Većina stanovnika siromašnijeg, južnog Sudana su hrišćani i animisti koji nisu želeli da žive pod vlašću muslimanske većine koja je vremenom postajala sve sklonija islamističkim političarima. Bin Laden je živeo u Sudanu, pre nego što je, posle ogromnog zapadnog pritiska na vlasti u Kartumu, prešao da “svetim ratom” komanduje iz Avganistana. Podele u Sudanu, bivšoj britanskoj koloniji, ipak nisu samo verske. Za razliku od juga, i žrtve i izvršioci zločina u Darfuru su bili sunitski muslimani. Sudan je jedna od, i rasno i etnički, izmešanijih zemalja sveta. Arapska, ili arabizovana, elita u Kartumu je kontrolu nad najvećom afričkom državom prvenstveno obezbeđivala kopirajući britansku “zavadi i vladaj” politiku. Stalno obnavljajući stara i sklapajući nova savezništva sa moćnicima na periferiji izuzetno siromašne države, centralne vlasti su ostvarivale kontrolu nad polupustinjskom zemljom koja krije neke od najvećih rezervi nafte na svetu. Aleks da Val, vodeći stručnjak za Sudan, opisao je sistem u ovoj zemlji kao “političko tržište” u kome se centralna vlast stalno “cenka” sa zavađenim lokalnim plemenskim i klanovskim vođama oko toga koliko vredi njihova lojalnost. Da bi privukli pažnju centra, i kasnije povećali cenu lojalnosti, moćnici u provinciji, po pravilu, organizuju napade na izolovane kasarne, konvoje ili policijske stanice. Prvi odgovor Kartuma je uvek brutalni vojni kontraudar. Ali, ratovati u zemlji surove klime i jedva postojeće infrastrukture nije lako i većina ovih mikrosukoba biva okončana novom rundom cenkanja. Problem je što ponekad jedna od strana preceni svoje moći, ili svoju vrednost. Tako su počeli svi sudanski pokolji i ratovi u kojima su civili uvek bili najveće žrtve. Pet tinjajućih sukoba u različitim delovima zemlje mogu u svakom trenutku da prerastu u novo veliko krvoproliće. Dva najsurovija ratišta obuhvataju ogromna prostranstva južnog i zapadnog Sudana. To su neka od najtežih mesta za život na svetu. Suša, glad, malarija i “spavaća bolest” stalni su “pratioci” naroda koji životare na ovoj škrtoj zemlji. Sudan obiluje bedom koju stanovnici srećnijih delova planete teško da mogu da zamisle – nije lako to pogledati, čak ni na fotografiji. Slike dečaka, mršavog skoro kao skelet, kako jezikom seksualno stimulišu podjednako mršavu kravu da bi dala malo više mleka, ili devojčice koja se savija da bi iskoristila mlaz kravlje mokraće i nekako oprala kosu, samo su neke od manje neprijatnih ilustracija življenja u nezamislivoj oskudici. Ali, baš u tim, najsiromašnijim, južnim delovima Sudana leži čak 85 odsto rezervi nafte. Sledeći veliki izazov za zemlju, koja danas služi kao poligon za vežbanje trapave i samožive međunarodne pravde, jeste činjenica da, prema mirovnom sporazumu potpisanom 2005. godine, Južni Sudan ima pravo da posle šest godina sprovede referendum o nezavisnosti. Mnogi analitičari očekuju da će Kartum pokušati da na različite načine spreči da se od ogromne zemlje, zajedno sa južnom pustinjom, mršavim kravama i hronično gladnim hrišćanima i animistima, otcepi i najveće, naftno bogatstvo. Sudan nije značajan samo zbog nafte. Jug Sudana i Darfur su dobili važno mesto u američkoj spoljnoj politici za vreme vladavine Yordža Buša, hrišćanskog fundamentaliste koji je bio pod velikim pritiskom američkih jevanđelističkih aktivista da zaustavi “progon hrišćana”. Južni Sudan je, bez obzira na motive, bio jedna od retkih svetlih tačaka Bušove spoljne politike. Najveći izazov za Baraka Obamu i njegov spoljnopolitički tim, čiji su ključni članovi do ušiju zaljubljeni u napaljenu “međunarodnu pravdu”, biće kako da od brojnih loših rešenja u Sudanu izaberu ono koje će biti plaćeno sa najmanje života izgladnele dece. Endru Nasios, bivši Bušov specijalni izaslanik za Sudan, napisao je prošle godine u “Forin Afearsu”, da mu se čini da su Bašir i saradnici “spremni da ubiju bilo koga, da podnesu ogromne civilne žrtve i prekrše svaku normu ljudskih prava kako bi ostali na vlasti”. Nasios veruje da oni neće obraćati pažnju na “međunarodne pritiske” jer su svesni da bi, ako izgube vlast, “bili suočeni i sa osvetom kod kuće i sa suđenjima za ratne zločine u inostranstvu”. Obamina adminstracija je, za razliku od Bušove, pod ogromnim uticajem nereligioznih aktivističkih grupa, kao što su “Koalicija spasite Darfur” i “Projekat dosta”, čiji članovi, gladni “kažnjivosti”, izgleda nisu svesni posledica koje može imati preterani pritisak na Kartum i cene koju su Afrikanci tokom prethodnih decenija plaćali zbog zapadnjačkog idealizma i liberalnih iluzija. Za sada na Zapadu su najglasniji analitičari i aktivisti koji u haškoj optužnici vide ogroman korak napred. “Nekada je progres u ljudskim odnosima izražen u rečima koje staju na samo nekoliko listova papira”, piše “Ejdž”, uticajni australijski dnevnik, u uvodniku štampanom pod naslovom “Svet mora osigurati da se sudanski lider suoči s pravdom”. List piše i da su troje sudija koji su izdale nalog za hapšenje predsednika Bašira, “uprkos ogromnom diplomatskom pritisku da to ne urade”, pokazali da “sud namerava da održi nezavisnost i integritet”. Mada sudije su, većinom glasova (2:1) odbile da Bašira optuže i za genocid, kako je zahtevao tužilac. Protiv optužnice glas je podigla velika, “neprincipijelna” koalicija. Tu su humanisti koje, mnogo više od integriteta najnovijeg Haškog tribunala, brine integritet i opstanak miliona prognanih i nezaštićenih Sudanaca. Protiv optužnice su najbolji, demokratski izabrani afrički lideri, Afrička unija, Islamska konferencija i Arapska liga. Usprotivili su joj se i arapski i afrički diktatori koji se boje da jednog dana možda mogu da se nađu na Baširovom mestu. Kina, koja kupuje dve trećine sudanske nafte, smatra da će optužnica značajno otežati napore za obezbeđivanje mira u Darfuru. Protiv suda su i Ačoli, narod u Ugandi čiji su pripadnici glavne žrtve zločina Božje armije otpora, čiji su lideri bili prva meta ciničnog haškog tužioca. ICC je, podižući prve optužnice u svojoj kratkoj istoriji, njihovu budućnost učinio krvavijom u trenutku kada je izgledalo da bi komandanti okrutne vojske koja teroriše sever Ugande mogli konačno da polože oružje. I Bašir i ugandski “Božji” komandanti znaju da ih, ako dopadnu Haga, čeka doživotna robija i nisu spremni na kompromise. Prohaški lobi na Zapadu se nada da će optužnica dovesti do izolacija Bašira unutar Sudana i ubrzati njegov pad. Mnogi su ohrabreni brzinom i malom cenom koja je plaćena za Miloševićevo obaranje s vlasti posle podizanja haške optužnice. Ali, Sudan nije Srbija. Minimalna je šansa da uspe neka unutrašnja, politička snaga, na primer studentski pokret, sličan “Otporu”, organizovan i finansiran sa Zapada. U stvarnosti, verovatnije je da će optužnica pomoći Baširu da se učvrsti na vlasti. Tužilac Luis Moreno-Okampo je rešio da ignoriše opasnosti. “Ja ne mogu da se prilagodim političkim obzirima. Političari moraju da se prilagode pravu”, izjavio je samouvereni pravnik. Okampo neće biti žrtva sudara mira i pravde koji je izazvala njegova optužnica (mada su neki ugledni pravnici na Zapadu kritikovali poređenja sa holokaustom i nacizmom koje je pravio Okampo). Čak se i najveći Baširovi protivnici u Sudanu plaše da bi optužnica mogla da zaustavi demokratske promene i da je praktično ukinula mogućnost da budu održani slobodni izbori. “Svi želimo pravdu, ali ona ne može biti postignuta u društvenom vakuumu. Mi treba da izaberemo kada je vreme za pravdu. Danas su jedino važni životi ljudi”, izjavio je neimenovani sudanski opozicioni vođa. Bašir najverovatnije neće pokrenuti neki “osvetnički pokolj” u Darfuru. Ipak, mnoge analitičare brine to što se on do sada pokazao kao nepredvidivi lider. Kao uspešan afrički diktator, Bašir zna da mu najveća opasnost preti od onih koji su mu najbliži i najodaniji. Optuženog predsednika zato najviše treba da zabrine da Okampo ne pominje “zajednički kriminalni poduhvat”, pravni koncept koji je u međunarodno pravo ubačen tokom suđenja Srbima u Hagu. Fanatični fanovi bezobzirne haške pravde veruju da Okampo ipak nije sasvim odoleo diplomatskim pritiscima. Naime, optužnica je napisana tako da se stiče utisak da su reči “zajednički kriminalni poduhvat” izostavljene u poslednjem trenutku. Oni koji su optužnicu dočekali aplauzima veruju da Okampo vodi svet ka “kraju kulture nekažnjivosti” i da će podanici Bašira i druge optužene lidere doživeti kao “stigmatizovane” i “osramoćene”. Ali, posle Gvantanama, ili više od godine Šešeljevog suđenja, ako stvari posmatrate iz Srbije, sve što makar i miriše na doziranu zapadnjačku pravdu i hroničnu hipokriziju prečesto deluje jadno i kontraproduktivno. Zato i ne čudi da zatvorenici u američkoj bazi na Kubi optužnice smatraju “medaljama časti”, da Šešelj ostavlja utisak simbola pravdoljubivosti i da mnogi Arapi veruju da je beskrupulozni sudanski predsednik heroj. Jedan palestinski zvaničnik je na mitingu podrške Baširu u Kartumu rekao da “su lideri koji treba da budu kriminalizovani i kojima treba da bude suđeno oni koji ubijaju decu i žene u (oblasti) Gaze, Iraku i Avganistanu”. Okampo se do sada bavio samo Afrikom. Ali, njegovi preuski pravnički vidici nisu omeđeni samo granicama najsiromašnijeg kontinenta. Ambiciozni argentinski tužilac kao da je zaboravio da statut suda zahteva da optužnice ne budu samo u interesu pravde, već i u interesu žrtava. Pitanje “odgovornosti” prema žrtvama je u Sudanu i Ugandi neuporedivo kompleksnije nego, na primer, u bivšoj Jugoslaviji gde su optužnice uglavnom podizane posle ratova koji su doveli da razdvajanja žrtava i počinilaca. To se u Sudanu nije dogodilo. Zato Darfur i njegova gladna deca mogu lako postati žrtve opasne i zavodljive iluzije da “nema mira bez pravde”.