Visoki standardi i pitanje mere

Srpska vlada je rešila da se diskriminaciji suprotstavi najtežom zakonodavnom artiljerijom. Marko Karadžić, državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, izjavio je da je predlog zakona protiv diskriminacije sačinjen prema “najvišim standardima”. Jedan od lidera vladajuće koalicije je rekao da su neke od osporavanih odredbi ovog zakona preuzete iz holandskog zakonodavstva. Izuzmemo li stalno rastuću ljubav prema šovinističkim političarima, zemlja lala je bila simbol svih onih vrednosti za koje se zalaže i autor ovog teksta. Nažalost, strah od terorizma i rasta nezaposlenosti uzdrmao je mnoge visoke holandske standarde. Za mnoge crnce i Arape koji (legalno) žive u Holandiji odlični zakoni predstavljaju dimnu zavesu koja skriva činjenicu da je sveprisutna rasna diskriminacija postala hronično stanje ksenofibične zemlje koja se, s pravom, ponosi time što ne diskriminiše alternativne seksualnosti i kanabis. Ako vam je koža bela, ako ste mladi i volite travnate “slatke grehe” lako je prevideti holandsku tranziciju u diskriminaciju. Ako živite u Srbiji, možete pomisliti da Holandija predstavlja ostvarenu antidiskriminatorsku utopiju, poziv, ako ne na pravu, onda bar na institucionalnu revoluciju. Naravno, lepo je želeti najbolje i sanjati o radikalnoj popravci društva. Ali, da bi moguće jednoga dana postalo stvarno, neophodno je poštovati realnosti. Ne neke balkanske, mnogima sumnjive realnosti, već zapadne – tolerantne, bogate i obesne realnosti i standarde. Jedan od problema koji sapliću tranziciju u Srbiji je to što naši preambiciozni reformatori ne žele da urede društvo prema, kako stalno ponavljaju, “najvišim standardima”, već prema najteže dostižnim svetskim izuzecima ili standardima koji su tek nedavno, posle dugotrajne borbe, teškom mukom, uspostavljeni u bogatim evropskim zemljama. Ovo ne treba da sugeriše to da ti izuzeci nisu nešto stvarno dobro i poželjno, ili da ne treba da težimo stalnom povećavanju standarda, već da istakne da postoje dobri razlozi zašto su to izuzeci. Drugim rečima, ba bi Srbija jednog dana postala “Holandija” potrebno je da prvo postane, na primer, Amerika ili Nemačka. Češće od svih drugih “standarda” Srbiji se nameće neophodnost ekspresnog suočavanja sa zločinima. Suočavanje sa holokaustom Nemcima su nametnuli američki tenkovi koji su i danas parkirani u predgrađima nekih nemačkih gradova. Ali, “suočavanje” sa organizovanim istrebljenjem naroda Herero u Namibiji, prvim masovnim zločinom u genocidima obeleženom, evropskom 20. veku, nemačka vlada je prihvatila tek 2004. godine – jedan vek posle odlično organizovanog i planiranog genocida i nekoliko decenija pošto je Hitlerova druga domovina postala stabilna, bogata i demokratska zemlja. Za razliku od nemačke, američka istorija nam govori da suočavanje sa homoseksualnošću i abortusom može da bude teže i od suočavanja sa masovnim zločinima. SAD su tu po nekim pitanjima ostale ispod srpskih standarda – daleko je Holandija. Pravo na abortus se zasniva samo na jednoj presudi američkog Vrhovnog suda i, trenutno, neprijatelje ovog ženskog prava od velike “pobede” deli samo jedan glas u devetočlanom veću. S druge strane, predsednik Klinton nije uspeo da ukine diskriminaciju homoseksualaca u američkoj vojsci. Umesto toga on se izborio za don’t ask don’t tell odredbu, po kojoj se prava homoseksualaca i dalje krše – ali malo manje. Ova američka, ozakonjena diskriminacija ilustruje jedan od ključnih problema vezanih za osporeni predlog zakona i njegov idealistički cilj. Naime, pogrešno je verovanje da, kako tvrde predstavnici takozvane Koalicije protiv diskriminacije, “diskriminacija vodi mržnji”. Mržnja, koliko god da je iracionalna, vodi diskriminaciji. Borba protiv mržnje i raznih fobija, “promena svesti građana”, kako je naziva Karadžić, spor je i mukotrpan proces. Mera uspeha u toj borbi nije donošenje uzvišenih zakona ili organizovanje “gej parade”. Iako to nećete zaključiti iz nastupa najbučnijih, egzibicionizmu sklonih aktivista, većina srpskih homoseksualaca mnogo je više zainteresovana za pobedu nad diskriminacijom koja se ne meri pravom da jednom godišnje prošetaju glavnom ulicom u crnim kožnim bermudama ili “dreg” odeći. Mnogo je, i u Srbiji i u SAD, sinova i kćeri koji od homofobičnih roditelja godinama, pa i decenijama, kriju istinu “koja bi ih ubila”. U SAD je još više onih koji su saopštavanje te istine, “izlazak iz klozeta” u gej žargonu, platili ekskomunikacijom iz porodice. Za većinu njih najvažnija pobeda protiv diskriminacije bi bila “mesto za stolom” – dozvola roditelja da, kada se okuplja porodica, za trpezom sede i deca koja vole isti pol. U zemljama gde se prvo nije vodila borba protiv ovakve diskriminacije, insistiranje na egzibicionističkoj paradi je, po pravilu, samo jačalo ružne stereotipe i odlagalo suočavanje homofobične zajednice sa bogatstvom rodnih identiteta. Neprijatelj uklanjanju uzroka diskriminacije su i loši zakoni – u njih spadaju i nedomišljeni, prividno dobri, pa i odlični zakoni. Preuranjeno nametanje zakonskih rešenja oko kojih nije bilo dovoljno velikog društvenog konsenzusa često je dovodilo do masovnog kršenja usvojenih odredbi. “Dobri” zakoni su tako ili postajali mrtvo slovo na papiru ili je diskriminacija dobijala netransparentnije oblike. U opasno podeljenoj Srbiji moramo se zapitati i da li bi, zbog mogućeg usvajanja osporavanih članova, ozbiljnije ojačala snaga stranaka koje bi, ako dođu na vlast, izbrisale ne samo te članove, već i mnoge druge slobode i prava koja se, nažalost, ne podrazumevaju. Kada hoćemo previše, možemo da izgubimo i ono što imamo. To nije poziv na predaju i odustajanje od borbe protiv diskriminacije. Imajući u vidu kako su ovde tokom prethodnih stotinak godina prolazili razni (pre)veliki ciljevi, najviše ćemo postići ako budemo realni i tražimo moguće.