Vera, nada, diskriminacija

Samo dan pre nego što je trebalo da se nađe (5. marta) pred poslanicima Skupštine Srbije, Vlada je privremeno povukla Predlog zakona protiv diskriminacije, koji je sama prihvatila dve nedelje ranije. Učinjeno je to na zahtev tradicionalnih crkava i verskih zajednica u Srbiji, “radi preispitivanja i poboljšanja” podnetog Predloga zakona. Odjek je bio takav kao da je učinjen kakav, dotad neviđen čin diskriminacije. Crkve i verske zajednice optuživane su da se svojim protivljenjem podnetim odredbama Predloga zakona protiv diskriminacije, u stvari, tobože, zalažu za – diskriminaciju. Od tako nastale buke teško se čuo odgovor, s druge strane, da bi sa takvim odredbama, ako se one usvoje, u stvari tradicionalne crkve i verske zajednice bile izložene diskriminaciji. Odijum je pojačan obrazloženjem da je predloženi zakon jedan iz seta onih zakona čije je usvajanje preduslov za stavljanje Srbije na belu šengensku listu. Pošto je vlada na telefonskoj sednici prihvatila zahtev o “privremenom povlačenju”, predstavnici svih sedam tradicionalnih crkava i verskih zajednica u Srbiji (Srpska pravoslavna crkva, Katolička crkva, Islamska zajednica Srbije, Slovačka evangelička crkva, Hrišćanska reformatska crkva, Hrišćanska evangelička crkva i Jevrejska zajednica Srbije) izdali su zajedničko saopštenje, uz svojeručni potpis, u kojem “pozdravljaju mudru odluku vlade da pomenuti Predlog bude povučen na doradu”. Istovremeno, objašnjavaju zašto je on “neprimenljiv”, i na koji način “ugrožava Ustavom i državnim vrednostima garantovane slobode i prava”, pa i da “protivreči samom sebi”. Po njima “osnovni nedostatak Predloga zakona o kome je reč jeste to što može dovesti do kolizije između nekih od prava kojima se taj Predlog bavi i prava na slobodno posedovanje i izražavanje verskih uverenja, propovedanje verskih učenja i zaštitu moralnih vrednosti”. Tako bi, kaže se, bila dovedena u pitanje primena niza odredbi i samog zakona koji se predlaže. Napominju da “nijedna tradicionalna crkva i verska zajednica u ovoj situaciji ne gleda samo svoje interese i položaj već da sve zajedno pokušavaju da zaštite opšti interes i vrednosti društva Srbije”. Zatim ističu i da je “prirodno da crkve i verske zajednice imaju pravo i mogućnost da iznesu stav o propisu koji bi trebalo da ima za cilj, između ostalog, zabranu diskriminacije kod uživanja verskih sloboda i zabranu diskriminacije po osnovu verske pripadnosti”. Jer, “ako se zna da je Predlog pisan zajedno sa grupom udruženja građana, neophodno bi bilo da se o tom pitanju uspostavi saradnja i sa tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama, kojima pripada 95 odsto građana Srbije”. Iako su sve tradicionalne crkve i verske zajednice iznele jedinstven stav, na udaru kritičara, iz nekog razloga, najviše, ili isključivo, našla se Srpska pravoslavna crkva. Utisak je da su neki od njih nastalu situaciju iskoristili samo kao povod za dodatni obračun sa institucijom od najvećeg poverenja u srpskom narodu. A kada takve polemike krenu (pošto crkve i verske zajednice nisu neka izolovana društva), onda se to neminovno prenese i na one koji odlučuju i donose zakone, na narodne poslanike (od kojih se većina njih izjašnjavaju kao vernici). Tako se došlo do toga da se i poslanici iz vladajuće koalicije (na koje se sigurno računalo da glasaju za predloženi zakon), i pre glasanja, izjasne protiv. Verovatnoća da se predloženi zakon donese bila je sve manja, tako se, i pored nastojanja da se on što pre donese, moralo sačekati na “zeleno svetlo” onih koji su označeni kao glavna meta napada – crkava i verskih zajednica. Tradicionalne crkve i verske zajednice od početka su imale najviše primedbi na član 18, koji govori o diskriminaciji u oblasti verskih prava, i član 21, u kojem se govori o diskriminaciji na osnovu rodnog identiteta i seksualne orijentacije. U članu 18. piše: “Diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu slobodnog ispoljavanja vere ili uverenja, odnosno ako se licu ili grupi lica uskraćuje pravo na sticanje, održavanje, izražavanje i promenu vere ili uverenja, kao i pravo da privatno ili javno iznese svoja uverenja, u skladu sa zakonom.” Ovako formulisan ovaj član protumačen je kao ugrožavanje tretmana tradicionalnih crkava i verskih zajednica, na račun manjih grupa koje sebe nazivaju crkvama i verskim zajednicama. U članu 21. se kaže: “Rodni identitet i seksualna orijentacija je privatna stvar i niko ne može biti pozvan da se javno izjasni o svom rodnom identitetu i seksualnoj orijentaciji. Svako ima pravo da izrazi svoj rodni identitet i seksualnu orijentaciju, a diskriminatorsko postupanje zbog izražavanja rodnog identiteta i seksualne orijentacije je zabranjeno. Sloboda izražavanja rodnog identiteta i seksualne orijentacije iz st. 1. i 2. ovog člana odnose se i na slučajeve transseksualnosti.” Iz ovoga proizilazi da bi sveštenik, prema ovom zakonu, bio obavezan da venča dve osobe istog pola, iako je to protivno kanonima i crkvenom pravu, koji brak tretiraju kao “svetu tajnu” kojom se vezuju “dva lica različitoga pola”. Upravo da ne bi došli u neku takvu situaciju najviše se plaše pripadnici tradicionalnih crkava i verskih zajednica. Rabin Jevrejske zajednice u Srbiji Isak Asiel kaže da, u principu, nema ništa protiv zakona koji se predlaže, ali napominje da je neophodno da on bude precizan. I to ovako obrazlaže: “Svojevremeno mi je jedan protestantski pastor ispričao kako je izgubio posao u školi, zato što dok je govorio o porodici nije uzeo u obzir i 'porodicu' dva muškarca i usvojeno dete, ili dve žene i dete... Mene interesuje u tom zakonu da li ja, po mom vrednosnom sistemu, koji je biblijski (u Bibliji lepo piše: ako muškarac spava sa muškarcem kao sa ženom da je gad pred Gospodom), mogu biti tužen za rodnu diskriminaciju, ako zastupam taj vrednosni sistem, koji je suprotan njihovom vrednosnom sistemu. Pri tom, naravno, ja nemam nameru da koristim nikakav jezik mržnje ili tako nešto. To nisu kompatabilni vrednosni sistemi...” Sa istim razmišljanjem su i u Islamskoj zajednici Srbije. Sekretar Rijaseta Eldin Ašćerić kaže da oni nemaju nikakvih dodatnih primedbi osim onih iznetih u zajedničkom saopštenju svih tradicionalnih crkava i verskih zajednica. I dodaje: “Ono što je nama bilo posebno kritično jeste da možemo doći u situaciju da budemo optuženi da diskriminišemo ljude po principu seksualne pripadnosti, zato što verske zajednice u svojim zakonima, jednostavno, ne prihvataju da članovi verskih zajednica mogu biti homoseksualci. Na taj način možemo doći pod udar zakona, možemo biti optuženi da diskriminišemo pripadnike određene seksualne orijentacije. Mi ne poričemo ničije pravo da se izjašnjava bilo kako, ali to mora biti jasnije definisano, ne može se širiti prema verskim zajednicama. Kao i svako pravo: čovek ima pravo da zaštiti svoje pravo, ali da svojim pravom ne ugrožava tuđa prava.” Povika koja se digla na crkve i verske zajednice “naterala” ih je da se ponovo okupe i usaglase sve primedbe na predloženi zakon (za koji su neki ultimativno tražili da se izglasa bez ikakvih izmena). U roku od nekoliko dana one su to učinile, pa je na adresu vlade upućen papir ponovo s potpisima predstavnika svih tradicionalnih crkava i verskih zajednica, u kojem su sada, kako se nezvanično moglo čuti, iznete primedbe na 13 članova Predloga zakona. Svi potpisnici kolegijalno su se obavezali da neće iznositi u javnost svoje primedbe dok one ne budu raspravljene na vladi. Ipak, posle toga episkop bački Irinej (Bulović), koji je ispred SPC učestvovao u ovim razgovorima, dao je “razjašnjenje osnovnih stavova tradicionalnih crkava i verskih zajednica o Predlogu zakona o zabrani diskriminacije”. On u svojoj izjavi kaže da je suština inicijative “da se Predlog zakona o zabrani diskriminacije usaglasi ili upodobi standardima akata Saveta Evrope, Evropske unije i razvijenih demokratija”. Istovremeno, vladika Irinej napominje da je neprihvatljivo uvođenje “na mala vrata, mimo neposredne pažnje javnosti i zakonodavnog tela, takvih prava kojima se vređaju javni moral, verska uverenja, osnovne društvene vrednosti, kao i međunarodnim aktima, Ustavom i zakonima Srbije garantovano pravo na dostojanstvo ličnosti i na poštovanje privatnog i porodičnog života”. I pri tom napominje da “dosadašnji tekst Predloga kao da je bio pisan da omogući zloupotrebu sudova, državnih organa i međunarodnih instanci radi prisilnog sprovođenja interesa pojedinih interesnih grupa u slučajevima kada dođe do kolizije zaštićenih prava ili kada postoji legitiman interes za diferenciran tretman”. Protivljenje crkava i verskih zajednica dočekano je s optužbama da se one mešaju u državne poslove, pa i s konstatacijom da one u Srbiji već imaju – politički uticaj. Sekretar Rijaseta IZS Eldin Ašćerić na to kaže: “Nemaju one neki veliki politički uticaj na državu. Ako uzmemo u obzir da se 95 odsto građana Srbije izjasnilo da su verujući, onda se može govoriti samo koliko je vera važna u životu ljudi, a ne o nekom političkom uticaju. Crkve i verske zajednice ne javljaju se po bilo kom zakonu, pa da na taj način vrše politički uticaj. Ne petljaju se u zakone koji se ne tiču crkava i verskih zajednica. Ne barem direktno. Oglašavaju se o zakonima koji se tiču celog društva, kakav je zakon protiv diskriminacije. One, kao značajni činioci društva, treba da imaju svoje mišljenje o tome.” Rabin Isak Asiel ističe da verske zajednice, bar one male, poput njegove, nemaju nikakav politički uticaj. “Što se tiče SPC, možda ona donekle, ali ne verujem ni da ona ima”, kaže. “Teško je reći da u našoj državi, koja je, nažalost, u poziciji da vrlo često pogne glavu, da tu neko ima bilo kakav uticaj, osim tih velikih, jakih evropskih institucija.” Primećuje rabin da je ponovo počeo da se koristi nekadašnji slogan “biti politički korektan”, koji, kako kaže, “zapravo znači da vi sve više stvari morate da prećutite, jer više ne znate šta kako može biti shvaćeno”. “Nisam siguran kuda nas sve to vodi”, kaže rabin. “Gnušam se onoga što je bilo na beogradskom Trgu Republike, kada su one fašističke horde mlatile homoseksualce. To mi je odvratno. Ali, s druge strane, kuda nas vodi legalizacija tih stvari, kao što su istorodni brakovi!? Pošto će to biti u pravnom sistemu, biće izjednačeno, biće, maltene, ponuđeno kao opcija; to će se možda tretirati (neko to već i tretira) kao ravnopravan filozofski pogled na svet... Znate, to je do sada bilo na marginama društva, a sada postaje mejnstrim, dobilo je pravo postojanja. Kuda će nas, kao društvo, generalno gledano, to odvesti, tek ćemo videti. Ne znam kako će ti različiti vrednosni sistemi opstati zajedno?!” U celoj toj buci nastaloj oko protivljenja podnetim odredbama Predloga zakona protiv diskriminacije teško se moglo čuti pravo objašnjenje kakav se to, u stvari, antidiskriminacioni zakon od Srbije očekuje. Predsednik Fonda za razvoj demokratije Milenko Radić objasnio je da je u cilju zaštite lezbijske, gej, biseksualne i transseksualne populacije (LGBT) od diskriminacije, članom 13. Amsterdamskog ugovora, utvrđena obaveza zemalja koje hoće da postanu članice Evropske unije da donesu posebne antidiskriminacione zakone, bez obzira na to što zaštitu ljudskih prava predviđaju i svojim ustavima. Ali da za ulazak u EU “obim zaštite ovih prava nije određen”, pa je svakoj državi, zavisno od konkretnih okolnosti, ostavljeno da odluči o obimu te zaštite. Takođe, ukazuje i da javnost Srbije nije upoznata sa obimom prava LGBT u drugim zemljama, osim što je data informacija da je predlog srpskog zakona o zabrani diskriminacije pohvaljen u SAD i Nemačkoj, iako “njihovi propisi ne sadrže toliki obim prava, niti toliki obim zaštite”.