Nema spasa, a nema ni pomoći

Počelo je smanjenjem plata u retkim ovdašnjim medijima. Bauk se širio tako brzo da su već sledećeg meseca retki bili radnici u medijima koji su zadovoljni visinom i redovnošću svojih plata. Naprasno marketing službe u medijskim kućama su počele da se znoje namičući dinare, a medija-planeri su ostali bez posla. Pišući o nezaposlenosti u krizi, kolege su shvatile da pišu o sebi. Istovremeno su loše vesti stigle i sa Zapada. Najdramatičnija je, svakako, da je najčitaniji američki politički nedeljnik izgubio pola miliona čitalaca, a potom se pretvorio u drugi časopis. “NJuzvik” će, naime, imati samo polovinu dosadašnjeg tiraža, odnosno, milion i po, ali će cenu časopisa udvostručiti. U iste reforme ovog nedeljnika spadaju i promene koncepcije u pravcu kraćih tekstova, popularnih kolumni... Prekomponovanje tekstova, gašenje rubrika i povećanje cene lista najavio je i “NJujork tajms” koji je na opšte zgražavanje čitalaca, u januaru, prvi put u svojoj istoriji bio primoran da na naslovnoj strani objavi pozamašnu reklamu američke TV mreže Si-Bi-Es. A ipak, “Tajms” je uspeo da zadrži samo polovinu od 52 sprata svojih prostorija na Menhetnu. U McClatchy Co, kompaniji koja poseduje 30 dnevnih listova u Sjedinjenim Državama, 1.600 radnika je dobilo otkaz. Nacionalna unija novinara Britanije je posle zatvaranja ili dramatičnih gubitaka (do 40 odsto vrednosti) regionalnih i lokalnih televizija, zbog čega na stotine novinara ostaje bez posla, zakazala sastanke sa predstavnicima vlade da zatraži pomoć za medije. Ninoslav Brajović, predsednik Udruženja novinara Srbije (UNS), kaže da će i u Srbiji najpre stradati medijska industrija, a potom i esnafska zajednica. “Medijska industrija ovde nema jasnu predstavu šta bi htela. Postoje ideje da se ukine PDV na štampu, da se drugačije obračunava remitenda i tako dalje, ali esnafska udruženja ne mogu izaći pred predstavnike vlasti sa argumentacijom medijske industrije”, kaže Brajović. Prema poslednjim istraživanjima, tiraž novina u Srbiji pao je za deset odsto u odnosu na isto vreme prošle godine. Ima i izuzetaka kao što je “Napred” iz Valjeva, čiji je broj prodatih primeraka porastao za čak 30 odsto. Generalno uzev, situacija je sve gora, jer oglašivači od kojih štampani mediji žive, dok tiražom pokrivaju samo troškove štampe, znaju sa čim imaju posla. Budžeti za reklame sve su manji i viđeni su kao luksuz. Druga “esnafska” zajednica, Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) nedavno je pokrenulo inicijativu za osnivanje fonda za pomoć medijima u krizi. “Pomoć iz fonda išla bi isključivo u privatne medije. Ne i za medije i izdavače, poput ’Politike’ i ’Novosti’, u kojima država ima učešće. U stvaranju te ideje najviše su učestvovali Dušan Mitrović, direktor lista “Danas” i Jelka Jovanović, potpredsednica NUNS-a,” kaže Nadežda Gaće, predsednica ovog udruženja. Taj predlog NUNS-a nastao je iz pretpostavke da će se, do kraja ove godine, oglašivači koncentrisati samo na najmoćnije medije. Jedno istraživanje konsultantsko-revizorske kompanije “Dilojt” nazvano “Trendovi u medijima u 2009”, pokazuje da će prihodi štampanih medija od oglašavanja biti uistinu smanjeni – za čak 20 odsto, dok bi njihovi tiraži mogli pasti za deset procenata. Ali, golim okom se vidi tokom najpopularnijih programa, da se isti trend odnosi i na najmoćnije elektronske medije, kao što “Pink” i RTS. Fondom od milion evra rukovodio bi upravni odbor, sastavljen od predstavnika osnivača. U zavisnosti od visine uloga mediji bi tokom godine mogli da zatraže pozajmicu, a u određenim slučajevima, pomoć bi bila bespovratna. Dok traje kriza, sredstva iz fonda ne bi mogla da se koriste u druge namene, a trebalo bi da budu obezbeđena ulogom osnivača, nepovratnim sredstvima države iz namenskih fondova, sredstvima donatora i međunarodnih institucija za pomoć medijima. Nadežda Gaće takođe smatra da je za pomoć medijima potrebna dugoročna strategija, te da nije ništa manje važna od pomoći drugim granama privrede. “Nema važnijeg interesa od prava javnosti da bude obaveštena. Insistiramo na pomoći privatnim medijima, upravo da bismo zaštitili novinarstvo od uticaja države.” Španski mediji dobili su podršku države tek kada je 1.600 radnika ostalo bez posla, još pet hiljada je pred otkazom, list “Metro” se ugasio, a prihod od reklama, ispostavilo se, na kraju 2008. godine bio je za 30 odsto manji. Nadežda Gaće podseća da je Srbija specifična po tome što je u medijima, i pre krize, bilo mnogo zaposlenih koji nisu primali platu. “Mnogi rade na minimalcu, a da ne pominjemo onu sivu zonu u kojoj je dosta novinara godinama na ugovoru. Nemamo novija istraživanja o otkazima, ali su ovi ljudi prvi na udaru. Ne mogu da tvrdim koliko će otkaza biti, ali ne mogu da kažem da ne znam za planove velikih medijskih kuća da smanjuju plate.” Na Birou za zapošljavanje broj radnika u medijima, pre svega novinara, varira između 60 i stotinu. Novinari bez posla se mahom ne prijavljuju na biro, pa Služba za zapošljavanje teško prati njihov status. Smanjenje plata, s druge strane, “prirodna” je okolnost trenutka i za druge grane privrede. Problem medija je, kako tvrdi Brajović, to što su plate već na niskoj osnovici. “Prema našoj evidenciji, samo u procesu privatizacije tri hiljade zaposlenih dobilo je otkaz, a deo nezavisno od finansijske krize. U našim uslovima 30 odsto ostaje bez posla u redovnim uslovima u Srbiji, sledeća hiljada je tehnološki višak u javnim servisima RTS i RTV, a ostali usled promena izazvanih finansijskim kolapsom.” UNS je do sada imao dva fonda. U prvom su beskamatne pozajmice članstvu u iznosu do sto hiljada evra, a bespovratno su iz drugog fonda prošle godine dali 13 hiljada evra. Kroz ove fondove novac sve frekventnije ide iz ruke u ruku i to govori u prilog nastaloj nestašici kod medijskih radnika. “U drugoj polovini godine preživeće najuspešniji”, pesimističan je Brajović. “Moje mišljenje je da će to uglavnom biti štampani mediji, jer su već bili na tržišnoj utakmici i u njoj opstali i ojačali. Sa elektronskim medijima to nije slučaj, jer su oni i nastajali tako što su dobili novac od vlasti ili od opozicije, svejedno, ali nisu preživeli utakmicu.” Prema najboljem scenariju, kada bi država, recimo, ekspresno odredila pomoć medijima u korisnom iznosu od nekoliko miliona evropskih novčanica, zbog nedostatka transparentnosti vlasničke strukture, sva je prilika da bi i ta pomoć bila zloupotrebljena. Ni Zakon o javnom informisanju ni Zakon o radio-difuziji ne predviđaju obavezu vlasnika medija da izađe iz tajnosti. Tako do danas, kada je većina medija privatizovana, ne znamo ko su njihovi pravi vlasnici, pa je malo verovatno da se novac iz paketa pomoći, baš kao sa prvim vladinim paketom za privredu, ne bi slio na račune pojedinaca ionako visoko u plusu. “To je opravdano pitanje, ali kada govorimo o pomoći, bez obzira na vlasničku strukturu, moramo imati javni interes na umu”, smatra Brajović. “Jer, zbog čega bismo, inače, pomagali bilo koga iz državnog budžeta? Medijska industrija pokreće marketing i proizvodnju opreme, modernizaciju tehnologije. Država, naravno, ne bi smela da dokapitalizuje vlasništvo. Ali, njen uticaj se, očigledno, ne može izbeći ni na druge načine.” Zato, on predlaže i da se novac od privatizacije vrati u medije. “Mediji su, uglavnom, bivali precenjeni na aukcijama. Prodavani su u ekstremnim slučajevima, kao što je i do 80 puta skuplje od početne cene. A uobičajeno je da se prodaju 20 do 30 puta skuplje. Vlasnik je spreman da plati toliko, jer formira mnjenje, popravlja imidž, lakše se dogovara sa državom. Na aukcijama oni nisu obavezni da ispune nijedan uslov zaposlenih, a novac koji je potrošio i poslao pravo u državnu kasu, samo mu je razlog više da zaposlene cedi kao suvu drenovinu. Dosta je novca otišlo u kasu od tih prodaja.” Uopšte, ima li razlike u vlasništvu države ili tajkuna, kad govorimo o najvažnijem u medijima za građane Srbije – pravu da budu objektivno informisani? Jer, vladajuća struktura bi mogla da ima vlasništvo nad medijima, koji bi bili otvoreno pristrasni ili suptilnijim metodama izigravali objektivnost, ali da nema kritičare ni u privatnim medijima, koje drže njihovi stranački simpatizeri, finansijeri, poslovni partneri. Idealna ilustracija ove dve mogućnosti može se ponuditi kroz reči Yona Lojda, britanskog novinara, i njegovo poređenje američkog i britanskog novinarstva. Lojd, naime, pobijajući Milove teze o slobodnom novinarstvu, a koristeći iskustvo kolege koji je pratio irački rat, kaže da je “pristrasnost američkih medija drska, otvorena i izaziva neobičnu zavisnost. Dok je britanska pristrasnost prepredena, prikrivena i sakrivena iza mita o objektivnosti.” U Srbiji danas ima više od 400 radio i televizijskih stanica koje imaju dozvolu za emitovanje programa. Većina je, ipak, u privatnim rukama, zvanično nepoznatim. O tome koliko ima štampanih medija, nema čak ni precizne evidencije, ali izvesno je da redovno izlazi oko dvadeset dnevnih listova. Nekoliko je desetina periodičnih listova, a njihova najveća koncentracija je u Beogradu i Novom Sadu. Sada su gotovo svi periodični listovi, a uskoro i ovaj koji čitate, u privatnom vlasništvu. Od jedva nekoliko novinskih agencija, samo je Tanjug javno preduzeće, koje se pretežnim delom finansira iz budžeta Republike Srbije. Na granici statističke greške su domaćinstva bez televizora, a ukupna čitalačka publika manja je od jednog miliona. Ako se i broj štampanih medija, poslednjih godina, ne računajući prošlu, drastično povećavao, broj čitalaca nije rastao. Čitaoci menjaju izvore informisanja, ali ne odlučuju se da kupuju više novina, niti stvaraju čitalačke navike, ako ih već nisu imali. Nisu retki teoretičari medija koji tvrde da će ekonomske kriza doprineti rastu televizijskog oglašavanja, vođeni logikom da će, kao i u vreme Velike depresije, čak i u razvijenim zemljama, potrošači biti prinuđeni da biraju televiziju umesto skuplje zabave. Zbog tog “bega od stvarnosti” računa se da će prosečan gledalac pred malim ekranom, ove godine, provesti 30 minuta duže nego prošle. Ali veza između prosečnog vremena pred TV-om i novca od oglašavanja ne mora biti proporcionalna, jer se broj oglašivača nezavisno od publike već smanjio. Oba predstavnika novinarskih udruženja najpre računaju da bi država kao pomoć mogla vratiti medijima ono što od njih dobija kao višak. Republička radio-difuzna agencija je, naime, 2007. godine u budžet vratila 300 miliona dinara viška od takse za emitovanje programa. Prošle godine taj iznos je bio 210 miliona. Mediji, za sada, u domaćem proizvodu učestvuju sa pola milijarde evra. Spram nekih banaka, možda nije mnogo, ali nije ni za bacanje. A najopasnije upozorenje je, svakako, da bi moglo biti još manje. Sarkozijev recept Nikola Sarkozi, predsednik Francuske, odobrio je dugoročnu godišnju pomoć u iznosu od 600 miliona evra. Francuska vlada već izdvaja 1,5 milijardu evra za direktnu i indirektnu pomoć novinskim kućama, jer je kriza smanjila tiraž francuskih medija ispod proseka drugih evropskih zemalja. Najveća prednost ovih mera je, prema rečima predstavnika novinarskih organizacija, dugoročno razvijanje čitalačke publike. Sarkozi će, naime, srednjoškolcima i bibliotekama dostavljati besplatne primerke, promeniti propise tako da zainteresovani investitori iz inostranstva mogu da postanu vlasnici većinskog paketa medija, udvostručiti reklamiranje vlade, podržati pregovore novina sa štamparijama kako bi se smanjili troškovi štampanja.