Uznemirujuće poređenje

Napisana pre skoro tri decenije, drama “Prevođenje” Brajana Frila, koga mnogi smatraju vodećim irskim savremenim dramatičarem, sada već i osamdesetogodišnjak, unela je, kad je nedavno i ovde prikazana, dragoceno osveženje u našu tekuću pozorišnu produkciju, pružila je građu za kreiranje i naglašeno aktuelne i veoma kvalitetne predstave. Uprkos tome što se oslanja i na jednu nerealističku konvenciju, na sugestiju da jezik kojim govore dramska lica primamo kao dva različita idioma, i kao irski i kao engleski, ta drama je u osnovi realistička ne samo s književno-istorijskog stanovišta, već i u suštinskom značenju tog pojma. Ona je takva pre svega zato što je u njoj fabula funkcionalno upotrebljena za razotkrivanje nacionalnih osećanja, socijalnih i psiholoških motivacija desetak raznolikih karaktera, živopisnih ljudi zatečenih u irskoj nedođiji, u zabačenoj provinciji, okupirane zemlje. U stvari, u Frilovom komadu je opisano jedno značajno razdoblje iz irske istorije, s početka XIX veka, kada je u Irsku došao specijalan odred engleske vojske, tobože samo s kartografskim zadatkom, a zapravo u nameri da angliciziranjem geografskih mapa, to jest toponima u njima podstakne proces gušenja irskog nacionalnog identiteta, uključivanje Irske u Ujedinjeno kraljevstvo. Središnje mesto u Frilovoj drami, ali i Mijačevoj predstavi s takvom sadržinom, imaju reljefno ocrtani, katkad i čudni, ali uvek strogo individualizirani junaci. To su anahroni, groteskni starci, Hju /Mihailo Janketić/ i Yimi /Predrag Ejdus/, koji čitaju i citiraju Homera na grčkom, pišu stihove na latinskom, a kad se napiju žude da se ožene Zevsovom ćerkom boginjom Atinom: tu su i mladi, dirljivi ljubavnici, Mojra /Milica Mihajlović/ i Poručnik Joland /Igor Đorđević/, Irkinja i Englez, koji su upleteni u tragičan nesporazum, jer bi ona da po svaku cenu pobegne iz pakla irskog gradića, dok on čezne da u njemu pronađe davno izgubljeni raj tu galeriju ličnosti upotpunjuju i dva brata, u zategnutim odnosima, Manus /Goran Šušljik/i Oven /Gordan Kičić/, obojica na sudbonosnoj životnoj prekretnici, prvi zbog toga što je prisiljen da napusti rodni kraj, drugi jer se njegov privremeni dolazak u zavičaj pretvara u definitivan povratak, u prihvatanje onog što je nekad odbacio. Svi oni su s korenima u stvarnosti, i promenljivi su i fiksirani, ne gube osnovna svojstva ni kad su stavljeni u melodramske ili komične situacije, uvek su neobični u svojoj običnosti, obični su i kad su neobični. Ti karakteri, transformisani od glumaca u predstavi “Prevođenja” Brajana Frila u zanimljive, izuzetno žive likove, presudno su pomogli Dejanu Mijaču da nam predoči istinitu, objektivnu, uzbudljivu sliku života u maloj, siromašnoj, samoizolovanoj zajednici, u kojoj se gomilaju nepotrebna i nepraktična znanja, čiji članovi misle o sebi da su izdanci poslednjeg duhovnog naroda, da u ogledalu irske prošlosti pokaže neke nimalo nevažne pojave iz naše savremenosti.