Poslednji francuski ratnik

Marsel Bižar (14. februara 1916) prešao je put od običnog vojnika, učesnika Drugog svetskog rata, do generala armijskog korpusa, generala sa četiri zvezdice. Pošto nikad nije pohađao vojnu akademiju, general Bižar je jedinstven slučaj u istoriji francuske armije – jedini koji je do takvog čina stigao isključivo na bojištu. Od Indokine do Alžira, bio je učesnik najvažnijih događaja koji su obeležili kolonijalna ratovanja francuske Četvrte i Pete republike. Jedan je od glavnih junaka epske bitke kod Djen Bjen Fua, započete tačno pre 55 godina, 13. marta 1954. Bio je i jedan od ključnih aktera 1957. godine tzv. Bitke za Alžir, protivterorističke akcije koju je vodila Deseta padobranska divizija pod komandom još jedne padobranske legende – generala Žaka Masija. Rođeni vođa, Marsel Bižar je ostavio dubok trag u jedinicama čiji je bio komandant: 6. bataljonu kolonijalnih padobranaca kojim je komandovao od 1952. do 1954. i koji je u bukvalnom smislu nestao u bici kod Djen Bjen Fua i 3. bataljonu kolonijalnih padobranaca (tada pretvorenim u puk) na čijem čelu je bio od 1955. do 1958. u Alžiru. Bižar se i danas vodi kao istorijski komandant obe ove jedinice koje mu duguju svoju slavu. Kao najodlikovaniji francuski oficir poznavao je većinu francuskih predsednika. Od poslednjeg predsednika Četvrte republike, Renea Kotija, dobio je jedno od mnogobrojnih odlikovanja 1956. Šarl de Gol je prilikom posete vojsci u Alžiru 1959. izabrao da prvo obiđe vojni kamp kojim je komandovao Bižar. Sa prvim predsednikom Pete republike Bižar se sreo i 1968. godine, nasamo na razgovoru u Jelisejskoj palati. Po završetku vojne karijere postao je 1975. državni sekretar Ministarstva odbrane na poziv predsednika Žiskara Destena. U toj vladi, koju je vodio budući francuski predsednik – Žak Širak, Bižar je ostao do avgusta 1976. godine. Često je bio i na naslovnim stranama francuske štampe. Od onog dana kada je 1952. spasio od uništenja svoj, od svih već otpisani bataljon, desantiran direktno u kandže vijetnamske 312. divizije u mestu Tu Le, Bižar je decenijama u centru medijske pažnje. Pisac Žozef Kesel je pisao reportaže o ovom slavnom ratniku, a Entoni Kvin je igrao njegov lik u filmu „Izgubljena komanda”, snimljenom po knjizi Žana Lartegija – Centurioni, objavljenoj 1960. godine. Ovog živog svedoka francuske i svetske istorije rešili smo da posetimo jednog januarskog jutra, ove 2009. Bez poziva, ali sa flašom srpske šljivovice i amblemom 63. padobranske brigade Vojske Srbije uputili smo se u Lorenu, u gradić Tul u istočnoj Francuskoj, grad u kojem je Marsel Bižar rođen i u kojem još uvek živi i radi. Ako nije lako zvoniti nepozvan na vrata temperamentnom Bižaru, čoveku ogromnog životnog i ljudskog iskustva, koji se neretko suprotstavljao nadređenima, jednom prilikom čak i direktno odbio naređenje već pomenutom generalu Masiju - svakako nije teško pronaći njegov dom. Veliki stari top krasi dvorište porodične kuće. Zvonimo, a na balkonu prvog sprata se pojavljuje Bižarova supruga, famozna Gabi, ne preterano iznenađena; Bižarovi su navikli na posete. Ipak, odlazi da pita supruga, i nakon nekoliko trenutaka nam nasmejana otvara vrata. Vodi nas u radnu sobu koja je pravi mali padobranski muzej. Zastave, amblemi, fotografije, knjige... General je za radnim stolom. Devedeset i tri godine, lucidan i energičan. Ustaje i pruža ruku. Započinjemo razgovor. Bižar redovno prati svetska i nacionalna dešavanja. Figaro mu je na stolu, pominje Obamu i Sarkozija, ali se priča vrlo brzo dotiče Djen Bjen Fua. Međutim, događaj koji je Bižara (često zvanog i Bruno po pozivnom radio-znaku) izbacio u prvi plan, odigrao se dve godine pre Djen Bjen Fua. NJegov 6. bataljon kolonijalnih padobranaca skače 16. oktobra 1952. na Tu Le, mesto udaljeno 150 kilometara severozapadno od Hanoja kako bi ublažio pritisak neprijateljskih snaga na francuske kontrolne punktove u toj regiji. Ubrzo postaje jasno da su na terenu mnogo veće vijetnamske snage nego što se pretpostavljalo. U regiji zapravo operiše vijetnamska 312. divizija sa 10.000 vojnika. Nakon prvog okršaja 19. oktobra i odbacivanja prvog vijetnamskog napada, počinje herojsko izvlačenje Bižarovih 667 padobranaca pod neprestanom borbom 150 kilometara južnije, ka crnoj reci. Bižarove čete su se neprestano smenjivale na začelju kolone, praveći zasede i usporavajući Vijetnamce. Nakon sedam besanih dana i noći, konstantne borbe i trodnevnog marša po izuzetno teškom terenu, 6. padobranski prelazi crnu reku i dolazi na sigurno. Svedočenja o tom događaju ilustruju napor koji je bilo potrebno napraviti tih dana. Događalo se da ljudi spavaju hodajući, neki od njih bi tako, spavajući i hodajući istovremeno, skrenuli sa planinske staze i završili u provaliji. Drugi su hodali ranjeni, kao desetar Kijak koji je gazio 46 sati sa sedam metaka u telu. Bižar je bio svuda, hrabrio ljude i donosio prave odluke čime je spasao bataljon koji su već svi bili prežalili. Upravo je tom prilikom, 6. padobranski dobio dušu i stekao snagu koju je dve godine kasnije pokazao u Djen Bjen Fuu, bici koja je Bižara obeležila za ceo život. U njegovoj radnoj sobi, na vidnom mestu stoji slika koja je obišla čitav svet: slika omršavelih komandanata padobranskih bataljona koji sede u podzemnom zaklonu utvrđenog logora Djen Bjen Fu. „Želim da se moj pepeo baci na Djen Bjen Fu”, ne propušta da nam kaže general već na početku razgovora. Djen Bjen Fu je poslednja velika bitka francuske vojske i jedna od najvećih bitaka novije svetske istorije. U jesen 1953. general Navar, komandant francuskih snaga u Indokini, odlučuje da zauzme mesto Djen Bjen Fu, trista kilometara zapadno od Hanoja, kako bi podigao vojnu bazu iz koje bi Francuzi mogli da vode ofanzivne akcije protiv severnovijetnamskih snaga i zatvore im pravac ka Laosu. Upravo je Bižarov 6. bataljon kolonijalnih padobranaca dobio zadatak da 20. novembra desantom, u sadejstvu sa 2. bataljonom 1. padobranskog lovačkog puka koji vodi Žan Brešinjak, zauzme Djen Bjen Fu. „Da, skočili smo u tu uvalu... Meni je to bio treći boravak u Indokini. Ja sam skočio na Djen Bjen Fu, a Brešinjak tri kilometra dalje, i trebalo je da se jedinice spoje. Dakle, skačem, a Vijetnamci su u selu i odmah su počeli da pucaju. Kad je takva situacija, čim se prizemljite, ležete na stomak i gledate odakle dolazi vatra. Odmah se skupilo nekoliko mojih oko mene i za manje od sat je bilo 94 mrtva Vijetnamca, doduše i ja sam imao 34 poginula i povređena. Onda dolazi Brešinjak, a ovde je već bilo gotovo”, uz osmeh dodaje Bižar. „Nemaš sreće (ponovo smeh), gotovo je, kažem Brešu koji je bio sjajan tip. Onda je polako počelo da se sređuje stanje, padobranci se spuštaju u Djen Bjen Fu a Bižar i Breš odlaze da se bore drugde.” Ubrzo po zauzimanju doline gradi se baza koja će pred početak bitke brojati 12.000 ljudi i imati nekoliko centara otpora na okolnim brežuljcima kojima će Francuzi dati ženska imena Beatris, Gabrijel, An-Mari, Dominik, Elijan, Klodin, Iget, Izabel... Ho Ši Min i general Đap su rado prihvatili bačenu rukavicu nadajući se odlučujućoj pobedi u ratu za nezavisnost. Do kraja decembra je francuski logor već bio opkoljen. A brežuljci ženskih imena postaće poprište najkrvavije bitke vijetnamskih ratova. Napad na utvrđeni logor Djen Bjen Fu započeo je 13. marta 1954. U prve dve noći, na veliko zaprepašćenje francuske komande, pala su dva važna centra otpora, Beatris a zatim i Gabrijel. Razvoj događaja je bacio komandu logora u očaj. Komandant francuske artiljerije pukovnik Pirot izvršio je samoubistvo, dok se načelnik štaba komandanta logora, potpukovnik Keler oduzeo – u pravom smislu te reči. Toliko očekivana bitka tek što je počela, a već joj se nazirao kraj. U takvim okolnostima Bižar sa bataljonom skače po drugi put na Djen Bjen Fu. „Situacija je užasna, skačem tamo po drugi put 16. marta 1954. godine. Pozicija Beatris je pala, Gabrijel takođe. Svuda mrtvi, trebalo je to videti, katastrofa, potpuna katastrofa. A meni sve to odgovara, kad je takva ludnica, znači da više niko ne komanduje. Onda sam rekao svojim momcima, sada ćemo da reagujemo. Mene sve to nadahnjuje, dopinguje...” kaže nam, ponovo uz mali osmeh, Bižar. I zaista, nakon desantiranja proslavljenog 6. padobranskog, prve ofanzivne akcije kojima se vraća moral u redove Francuza organizuje i vodi upravo Bižar. Dve akcije su ostale upamćene. Prva, napad na vijetnamske pozicije protivvazdušne odbrane zapadno od centra logora 26. marta. Druga je ponovno zauzimanje brežuljka Elijan 1 koje je Bižar vodio 10. aprila. Sam vijetnamski general Đap je u memoarima okarakterisao Bižara kao „verovatno najdinamičnijeg čoveka utvrđenog logora”. Nedugo po osvajanju pomenutog brežuljka Bižar postaje desna ruka potpukovnika Pjera Langlea, faktičkog komandanta utvrđenog logora. NJih dvojica će bitku voditi 55 dana, do 7. maja 1954. godine. Da li su uopšte postojale šanse da ishod bitke kod Djen Bjen Fua bude drugačiji, pitamo generala? „Prvo, nije bilo dobrog komandovanja. Tu nije bilo generala, 12 pa onda 15 hiljada ljudi, ceo svet se tu borio, a nije bilo jednog jedinog generala. Djen Bjen Fu... Nije trebalo praviti Djen Bjen Fu. Padobranca ne zakopavate, on mora uvek biti u pokretu. Konačno, vidite recimo Elijan 1, kada smo ga ponovo osvojili, to je bila velika pobeda Djen Bjen Fua, Đap je tu izgubio 1.500 ljudi, zašto, zato što je iza imao još 1.500 ljudi, pa iza još 1.500... Šta tu možete...” Verovatno ništa, osim da se, kao što je i učinjeno, borite do poslednjeg metka. Djen Bjen Fu i danas predstavlja ugaoni kamen tradicije francuskih vazdušno-desantnih trupa. Najveći teret borbe, koja je poprimila epske razmere iznele su padobranske jedinice i jedinice Legije stranaca. Teško je danas i pretpostaviti u kakav se pakao pretvorila uvala Djen Bjen Fua te 1954. Svedočenja govore o neprestanim borbama, koje su se često vodile prsa u prsa, o blatu u koje se pretvorilo bojište, leševima koji trule, nagomilanim ranjenicima koje ubrzo nakon otpočinjanja bitke više nije bilo moguće evakuisati, jednom rečju o smrti na koju ste neminovno bili osuđeni u toj uvali pod opsadom više od 35.000 vijetnamskih vojnika. Na tu opkoljenu i blatnjavu tvrđavu je od 14. marta do 5. maja desantirano pet padobranskih bataljona koji su pojačali dva već stacionirana u logoru pre bitke. Svi su ti bataljoni desetkovani ili potpuno nestali u bici. Čak se našlo i 600 dobrovoljaca koji su prvi put u životu stavili padobran na leđa da bi skočili na Djen Bjen Fu znajući da idu u sasvim izvesnu smrt. Možda ništa ne ilustruje bolje padobranski duh od odgovora koji je dobio padobranski oficir kapetan Puže, oficir 1. bataljona kolonijalnih padobranaca desantiran pred sam kraj bitke između 2. i 5. maja na zahtev da promeni položaj jer postojeći nije bilo moguće držati bez pojačanja, a pojačanja više nije bilo. Odgovor je bio jednostavan: „Vi ste padobranci, tu ste da se borite do smrti.” Djen Bjen Fu će ostati za sva vremena oličenje padobranskog duha, zasnovanog na osećanju pripadnosti elitnom korpusu i spremnosti na žrtvu. Od 15.000 Francuza koji su učestvovali u bici u Francusku se vratilo samo 3.000. Ostali su poginuli u borbama ili umrli u zatočeništvu. Poginulo je i više od 20.000 Vijetnamaca. Marsel Bižar, koji je unapređen u čin potpukovnika za vreme bitke, nakon tromesečnog zatočeništva i jednog neuspelog pokušaja bekstva, vraća se u Francusku u jesen 1954. godine. „Jedanaest hiljada zatvorenika, od kojih je osam hiljada umrlo za četiri meseca. I od ove tri hiljade što su se živi vratili skoro svi su mrtvi. Ja sam sve to nadvladao. Vratio sam se, imao sam samo kožu na kostima, ali sam ponovo krenuo i osam meseci nakon mog povratka u Francusku se opet govorilo samo o Bižaru”, kaže nam general. Te 1954. godine, koja označava kraj francuskog prisustva u Indokini, počinju prvi nemiri u francuskom Alžiru. U jesen 1955. Bižar odlazi u Alžir i preuzima komandu nad 3. pukom kolonijalnih padobranaca. U Alžiru ne vlada ratno stanje u pravom smislu te reči. Pre je reč o operacijama očuvanja javnog reda i mira, što jeste i zvanična terminologija. Po alžirskim brdima i planinama postoje pobunjeničke borbene grupe; događa se da Alžirci koji služe u francuskoj vojsci ponegde grupno dezertiraju ubijajući prethodno evropske starešine; u gradovima raste nepoverenje između evropskog i arapskog stanovništva, konačno, u samom gradu Alžiru, alžirski Nacionalni front oslobođenja (FLN) započinje 1956. kampanju terorističkih napada. Početkom 1957. godine, 10. padobranska divizija koja se upravo vratila iz anglo-francuske operacije na Sueckom kanalu dobija zadatak da nađe počinioce terorističkih napada i zavede red u gradu. Time započinje „Bitka za Alžir”. „Vidite Kontragerilu, ovaj album ovde”, general nam pokazuje jednu od knjiga koju je napisao, „iz 1956, ili 1957, radio sam ga za vojsku. Eto to se događa 1957. i to pišem. Tada sam rekao svojim oficirima od sada ćete postati superpanduri. A to su bili momci koji su pobeđivali na terenu i alžirski pobunjenici su bežali kada su se bižarovci pojavljivali. Tad sam im rekao: to je gotovo. Ne mislite više na to. Dakle, da bismo stigli do glavnih organizatora atentata iz FLN-a, krenuli smo sa dna. Uhvatite prvo onog što lepi plakate i on će vam možda dati tipa koji je iznad njega, i tako redom. Ja to mrzim ali prosto smo bili u ratu gde nam ja zadatak bio da nađemo bombe. Morate da ih nađete jer će u suprotnom biti mnogo žrtava, kako arapskih tako i francuskih, i klinaca i svega. Morate naći bombe, ali na jedan inteligentan način. Rekao sam kapetanima da će oni voditi saslušanja. Rekao sam im da ne budu sadisti, da se ponašaju humano koliko je to moguće. I tako smo vrlo brzo, pošavši sa dna, stigli do Ben Midija (bio je šef FLN-a za grad Alžir)”. Zanimljivo je da je Bižar, kada je Larbi ben Midija morao da prepusti drugim francuskim vojnim službama, ovom šefu alžirske pobune, odao vojnu počast. „Ne, nikad nisam osećao mržnju, uvek sam poštovao neprijatelja koji se dobro bori. Često sam govorio svojim oficirima da bi pobunjenicima, kada su se dobro borili, dao odlikovanje da mogu.” A da li su se dobro borili pitamo generala. „Nekoliko borbenih grupa da, ali u celini nije nikako moglo da se poredi sa Đapovim momcima. Ipak, bilo je par pobunjeničkih jedinica u Alžiru koje su se jako dobro borile.” Francuzi su tokom Bitke za Alžir stekli ogromno iskustvo u vođenju protivterorističkog rata. Bižar je tada napisao još jednu knjižicu namenjenu isključivo vojsci – „Priručnik za obaveštajnog oficira”, koji je imao velikog uticaja. Još su neki francuski oficiri pored Bižara, poput pukovnika Trankjea, takođe autora više stručnih knjiga i Pola Osaresa, sistematizovali stečeno iskustvo u protivgerilskoj borbi.* Francusko iskustvo bilo je dragoceno saveznicima koji su tu literaturu dobro proučili. Englezi su je koristili prilikom rešavanja problema u Severnoj Irskoj, a Amerikanci su francusko iskustvo koristili u celom svetu, sa posebnim osvrtom ipak na Latinsku Ameriku. Nakon uspešno završene Bitke za Alžir, Bižar se sa svojim 3. padobranskim vraća u brda gde nastavlja borbu protiv pobunjeničkih grupa i učestvuje u pacifikaciji terena. Poslednjoj fazi raspleta alžirske krize, verovatno najdramatičnijoj i za evropsko stanovništvo istinski tragičnoj, Bižar neće prisustvovati jer 1960. napušta Alžir. Bižarov odlazak nije predstavljao slučajnost. De Gol je 1958. došao na vlast zahvaljujući upravo vojsci koja se bojala da slaba i nestabilna Četvrta republika nije sposobna da održi Alžir u Francuskoj. De Gol je od svih bio viđen kao jedini čovek koji može sačuvati francuski Alžir. Ubrzo međutim, sam De Gol menja politiku i već od septembra 1959. govori o pravu Alžira na samoopredeljenje. U takvim okolnostima nije zgodno imati Bižara u Alžiru, čoveka koji je imao reputaciju buntovnog oficira i bio obožavan od svojih vojnika. Početkom te 1960. i general Masi, koji je javno izrazio nezadovoljstvo politikom De Gola, i Bižar, koji je izdao saopštenje u istom smislu, odlaze iz Alžira. Deo francuske vojske će u Alžiru 23. aprila 1961. izvršiti vojni puč protiv De Gola koji nakon tri konfuzna dana - propada. Svi visoki oficiri koji su učestvovali u puču su uhapšeni i osuđeni. Prvi padobranski puk Legije stranaca, nosilac puča, zauvek je rasformiran. Mnogi francuski oficiri su tada završili karijeru, među njima i jedan od najtalentovanijih u generaciji, Bižarov prijatelj i ratni drug iz Indokine Žan Brešinjak koji je uzeo učešće u puču na čelu 9. padobranskog lovačkog puka. Nakon sloma puča, dok su padobranci Prvog padobranskog puka Legije stranaca vraćali u kasarnu pevajući pesmu Edit Pjaf „Ne kajem se ni zbog čega”, koja se tih dana često puštala na radiju u Alžiru, simbolišući stanje duha evropskog stanovništva koje se pobunilo protiv politike De Gola, Marsel Bižar je bio na dužnosti u dalekoj Centralnoafričkoj Republici. Evropsko stanovništvo je očajnički pokušalo da se bori do proleća 1962. godine, a tada je moralo da bira između „groba ili kofera”. Pobunjeni oficiri koji nisu uhapšeni prešli su u ilegalu, napravili organizaciju tajne vojske – OAS – i izveli nekoliko neuspelih atentata na De Gola. Time se tragično završila poslednja epizoda nestanka francuskog kolonijalnog carstva. Nikada se neće saznati kako bi se Bižar poneo da je te 1961. bio u Alžiru. U televizijskoj emisiji iz 1982. godine, posvećenoj dvadesetoj godišnjici nezavisnosti, Bižar je dao naznake koje verovatno daju za pravo ondašnjim francuskim vlastima što su ga udaljile iz Alžira: „Taj 19. mart 1962. godine (primirje i nezavisnost Alžira) za nas predstavlja poraz. Ne poraz u vojnom smislu, jer je vojno partija bila dobijena. Tim pre nisam mogao da razumem egzodus evropskog stanovništva, ljudi koji su morali da odu sa 20 kilograma prtljaga napustivši sve što imaju (...) A moglo je da se organizuje sasvim normalno povlačenje. Napustili smo i Alžirce koji su radili za nas. Govorilo se i o OAS-u, šta bih ja uradio da sam bio na terenu? Znate, morate biti na terenu, među svojim ljudima, ljudima koji vas guraju, to je komplikovano. Politički sa ove distance, kada razmišljate o tome za vašim radnim stolom to je druga stvar, ali kada ste kružili u toj zemlji šest godina, od severa do juga, od istoka do zapada, godinama jeli vojničke konzerve, borili se na marokanskoj, tunižanskoj granici, Bitka za Alžir, pustinja Timimuna, problemi izgledaju drugačije, u jednom ste posebnom ambijentu.” Ove gorke opaske nisu sprečile Bižara da nam da sledeći odgovor na pitanje koji je od francuskih predsednika na njega ostavio najjači utisak. Posle duge tišine, i jednog uzdaha, rekao je: „De Gol je, ipak, bio poseban slučaj. De Gol, to je veliki mozak. Ne treba reći da je De Gol išao bos po terenu, da je trpeo bol, da su ga pogađali meci dok je predvodio juriš. Ne, nije to De Gol. De Gol je promišljao, bio je mozak... Živeo je sa tim. To je možda podjednako teško kao i dobijati činove na ovaj drugi način... Možda je još teže.” A taj drugi način, to je Bižarov način. Marsel Bižar nije slučajno postao najmlađi pukovnik francuske armije u 41. godini života, niti njen najodlikovaniji oficir ikad, niti jedini primer običnog vojnika koji se uzdigao do čina generala. Bižar se rodio da bude ratnik. Uvek je pokazivao izuzetnu taktičku veštinu i kreativnost. U Indokini je ceo bataljon stavio na istu radio-frekvenciju – što je izazvalo veliku skepsu kolega jer nije bilo po pravilima. Time su sve čete i vodovi u svakom trenutku znali kako se odvija celokupna akcija bataljona. Tu praksu, koja se pokazala odličnom, zadržao je do kraja svog komandovanja. U Alžiru je, pored veštine u protivterorističkoj borbi, prvi put upotrebio helikoptere u jurišno-desantne svrhe. To mu je omogućavalo brzo prebacivanje i opkoljavanje pobunjeničkih alžirskih grupa. Tu tehniku su kasnije i Amerikanci koristili u Vijetnamu. Međutim, možda je najbolje znao da napravi i neguje kolektivni duh u svojim jedinicama. „Znate, da bi se pobedilo, to se vidi iz pisama koja dobijam, na prvom mestu je duh, potrebno je stvoriti taj duh, osećaj pripadnosti. Đap, sa svojim malim Vijetnamcima je, ipak, razbio Amerikance. Više nego nas. Nas je dobio, ali šta je tek njima uradio. Evo jednog malog čoveka koji je uspeo da im stvori duh fanatizma”, kaže nam general. Isto je uspevao i sam Bižar. Gradio je taj duh na besprekornoj fizičkoj spremi jedinica kojima je komandovao, njihovom izgledu i ličnom primeru. Bižarovi bataljoni su uvek bili poznati po fizičkoj kondiciji i izdržljivosti. Nametao je svojoj vojsci iscrpljujuće marševe i trčanja uz pevanje francuskih koračnica. Sam Bižar je svakog jutra trčao sedam kilometara. Prestao je sa jutarnjim trčanjem tek kada je napunio 84 godine. Bižar je i pažljivo negovao izgled svojih jedinica. „Da, to je bitno. Da, da. Utegnuti, sveže obrijani; govorilo se da se kod Bižara gine sveže obrijan”, govori nam, opet uz osmeh. Postoji anegdota vezana za njegovo preuzimanje 3. padobranskog u Alžiru 1955. Posle smotre jedinice Bižar je, posmatrajući postrojene padobrance, nezadovoljno rekao: „Nula! Nemaju plamen i ne umeju da marširaju.” Na pokušaj iznalaženja opravdanja prisutnih oficira koji su već radili u jedinici, Bižar ih je prekinuo, i dao konačan i neopoziv sud o trupi: „Nisu lepi.” Nekoliko dana posle dao je da se formacijske uniforme preprave kako bi išle uz telo i izdužile siluetu padobranca. Od viška platna je dao da se izrade kačketi koji se i dan-danas u francuskoj vojsci zovu kačketi bižar. Time je svoje vojnike približio padobranskom idealu po kojem padobranci moraju biti „lepi, gipki, i pokretni kao mačke”. Bižar je izuzetno vodio računa i o ikonografiji jedinica. Lično je nacrtao amblem 3. puka kolonijalnih padobranaca, a stvorio je devize za obe svoje jedinice. 6. padobranski bataljon iz Indokine imao je devizu „verovati i usuditi se” koju je jedinica sačuvala do njenog rasformiranja 1998. a koju Bižar drži okačenu na zidu radne sobe. Deviza 3. padobranskog iz Alžira glasi „Biti i trajati”. Bižar objašnjava „da, ja sam ih smislio, ‘verovati i usuditi se’ sam ja, i ‘biti i trajati’ sam ja. Pa prosto, vodio sam svoj rat, prvo je trebalo uspeti a sada treba trajati.” Bižar je imao i smisla i za scenski nastup. Nakon uspešnog izvlačenja iz Tu Lea 1952. godine, tražio je da se njegovih 400 padobranaca (skoro čitav bataljon) odlikuju ratnim krstom. Prilikom ceremonije je svih 400 vojnika poređao u jedan ešelon. Stao je na trideset metara ispred svojih ljudi. Na povik da primaoci medalja istupe, čitav taj padobranski kvadrat sa crvenim beretkama na glavi je istupio dva koraka, što je delovalo jako impresivno. Bižarova prisutnost u medijima je ponekad iritirala njegove kolege, na šta general odgovara: „Govorilo se da Bižar prima mnogo novinara, ali to nije tačno, nikada nisam tražio da novinari dolaze ali su ipak dolazili kod mene jer su moji padobranci bili najlepši. To su bili vojnici koji su pobeđivali.” To su i padobranski bataljoni Legije stranaca, koji Bižara u početku nisu preterano voleli baš zbog njegovog često spektakularnog nastupa, morali da priznaju za vreme bitke kod Djen Bjen Fua u kojoj su ove dve elitne trupe, boreći se zajedno, platile najveći danak. Bižar je tokom bitke, na legionarsku slavu Kameron, 30. aprila 1954. postao i počasni legionar 1. klase. Zbog te neverovatne sposobnosti da napravi kolektivni duh u svojoj jedinici, ne treba da čudi što su Bižarovi ljudi svom komandantu bili fanatično odani. O tome svedoče i stotine pisama koje general i danas redovno prima. „Mogao bih da vam ispričam gomilu stvari, zaista gomilu stvari koje dokazuju da imam pravu naklonost snažnih, jakih tipova. Postoji nešto što je televizija, postoje novine, ali postoji ovo” - pokazujući na gomile pisama - „ovo su ljudi koji su trpeli bol, koji sve ovo razumeju, e to je sasvim druga stvar. I to mi omogućava da živim još uvek u jednom posebnom svetu”. Dok smo sedeli sa generalom zazvonio je telefon, Bižar je uključio interfon. Javio se jedan bivši pripadnik 3. padobranskog. Pita generala za zdravlje i želi mu srećnu 2009. godinu a onda dodaje „mi stari iz 3. smo nepobedivi” – čime nam uživo demonstrira duh bižar bojsa, kako su često nazivali Bižarove vojnike. Ta privrženost koja postoji između Bižara i njegovih ljudi je naravno obostrana. Kada smo ga pred kraj razgovora zamolili da napravimo nekoliko fotografija, general je sugerisao da fotografišemo zastavu sa devizom 6. padobranskog bataljona, a onda dodao: „Vidite, ovde nema predsednika republike, tu je stariji vodnik koji se zove Sentenak”, pokazujući ponosno na sliku koja se nalazi ispod zastave. Ta fotografija prati Bižara od kada je vodnik Sentenak poginuo u pustinji Timimuna, u Alžiru novembra 1957. godine. Bižar je svom podoficiru, koji je bio sa njim i u Indokini i koji je nakon Djen Bjen Fua pobegao iz zatočeništva, posvetio jednu od svojih knjiga. Na samom kraju pitamo generala Bižara šta je to što ga je držalo i motivisalo? Ogromna energija, čelična volja, nebrojano pređenih kilometara, bojna polja, pali drugovi, napisane knjige, i još uvek želja da se ide napred, kako on sam često piše „korak, još jedan korak da bi se završilo uspravno”. Šta je to što vas je motivisalo, gospodine generale? „Veličina i sjaj Francuske”, odgovara jednostavno Bižar. „Jer da bi se uspelo, moja supruga može da vam kaže, porodica je na drugom mestu. Francuska, moji padobranci, i uvek pratiti istu liniju, to je ono što je nedodirljivo.“ Polako završavamo razgovor, supruga Gabi ulazi u sobu. Nasmejana, gleda flašu rakije i odlično čita ćiriličku etiketu. „Sve ćemo na kraju probati”, veselo komentariše. Sa Bižarom je mnogo proživela, više puta je mislila da je mrtav, kada je bio u zatočeništvu nakon Djen Bjen Fua, i kada je ranjavan u Alžiru - jednom predvodeći juriš, drugi put prilikom atentata koji je organizovao alžirski FLN. Oba puta je dobijao metke u stomak i grudni koš i oba puta se brzo oporavljao, verovatno zbog njegove neverovatno snažne volje da uvek gazi napred. „Korak, još jedan korak.” Ta volja čini da sprema svoju, kako kaže, poslednju knjigu i da se nervira lošim stanjem u Francuskoj i nestajanjem pravih vrednosti, sigurno pomalo žaleći za prošlim, muškim vremenima prijateljstva i odanosti, junaštva i požrtvovanosti. „Možda ćemo morati da padnemo još niže, i da se pojavi neki tip. Žao mi je što imam ovoliko godina. Kad ne bih imao ovo lice, kada bi bilo malo bolje, obratio bih se Francuzima i rekao da je vreme da se zajedno izborimo. Te priče među vama me ne zanimaju. Stranke. Ko je levičar a ko desničar? Baš me briga. Svi smo pre svega Francuzi!”. Pozdravljamo se, srdačno, dugim stiskom ruke. Devedesettrogodišnji Bižar na samom kraju kroz smeh upozorava: „Imam artrozu, ali ako napišete neku gadost, doći ću tamo... Ne znam kako, ali da znate, još uvek imam snažnu desnicu”. (smeh) Ne sumnjam da imate, gospodine generale, nimalo ne sumnjam. Kratka biografija Marsela Bižara Marsel Bižar je rođen 14. februara 1916. godine u Tulu, Lorena. Od 14. do 20. godine radi u banci Sosijete ženeral u Tulu. Odlazi 1936. godine na dvogodišnje odsluženje vojnog roka na liniju Mažino. Iz vojske izlazi kao desetar u rezervi. Ponovo je pozvan 1939. godine. U ratu protiv Nemaca dobija čin vodnika i prvu od pet rana koje će dobiti tokom svog vojničkog života. Zarobljen nakon potpisivanja primirja, uspeva da pobegne i prijavljuje se za službu u francuskim kolonijalnim trupama. Služi u Senegalu gde dobija čin potporučnika. Prolazi specijalnu obuku sa Englezima i 1944. godine skače u okupiranu Francusku, u oblast Ariježa gde organizuje borbu protiv Nemaca. Nakon rata dobija čin Kapetana. Od 1945. do 1954. tri puta će boraviti u Indokini gde će biti komadir padobranske čete, zatim tajlandskog i konačno indokineskog bataljona. Poslednji boravak u Indokini provodi na čelu 6. bataljona kolonijalnih padobranaca sa činom majora. Za vreme bitke kod Djen Bjen Fua je unapređen u čin potpukovnika. Odlazi u Alžir 1955. godine. Do 1960. godine će biti komandant 3. puka kolonijalnih padobranaca, zatim direktor škole protivgerile u Filipvilu i konačno komandant južnooranskog sektora. Za vreme boravka u Alžiru postaje najmlađi pukovnik francuske armije. Od 1960. će boraviti u Centralnoafričkoj Republici gde će komandovati 6. prekomorskim pukom. Vraća se u Francusku 1963. godine i postaje polaznik Ratne škole. Naredne godine komaduje 20. a zatim 25. padobranskom brigadom. Postaje brigadni general 1967. godine a zatim odlazi u Senegal gde postaje komandant francuskih kopnenih snaga za podršku u Dakaru. Marsel Bižar dobija 1971. godine čin generala divizije i postaje vrhovni komandant francuskih snaga u južnom indijskom okeanu. Četvrtu generalsku zvezdicu dobija 1974. godine i postaje komandant 4. armijske oblasti u Bordou, čime završava svoju vojničku karijeru. Državni sekretar u ministarstvu odbrane postaje 1975. godine. Daje ostavku na tu funkciju 1976. Poslanik je u Narodnoj skupštini od 1978. do 1988. godine. Nosilac je velikog broja francuskih i stranih odlikovanja među kojima su najznačajnija Veliki krst Legije časti, Ratni krst sa 25 pomena, Medalja pokreta otpora, Me­dalja ranjenika, čast Velikog oficira zaslu­ga Senegala, Velikog oficira zasluga Togoa, Velikog oficira zasluga Komora... Objavio je više od deset knjiga i albuma, među kojima su najznačajniji memoari „Za jedan komad slave” objavljeni 1975. godine. Testament-knjigu „Zbogom moja Francuska” objavljuje 2006. Živi u Tulu sa suprugom Gabi, sa kojom ima ćerku Mari-Frans. Sprema poslednju knjigu za koju želi da bude objavljena tek nakon njegove smrti.