Biometrijska naklapanja

Ne važi mi više pasoš! Istekao mu rok još u septembru 2008. godine. I ne bih to ni doznao da me iz Budimpešte nisu zvali mađarski Srbi. Elem, kada sam u mađarsku ambasadu otišao i na šalteru za vize „sošku” pružio, prijatni mladić mi je krajnje ljubazno rekao: “Gospodine, žao mi je, ali sa ovim pasošem ne možemo ništa da uradimo...” I neka mi se tuga oko srca svila. Su čim ćeš sad u beli svet, Srbine, kad, evo ne možeš ni do Budimpešte, nekoć srpske varoši. Uzeo sam, nežno, u ruke „soškicu”, uzeo sam je kao pticu slomljenog krila, kao zgaženo mače na Topčideru, kao ranjeno kuče na Južnom bulevaru. Izlazeći iz mađarske ambasade listao sam lagano stranice na kojima su bile sve same švajcarske vize. Poslednjih godina Srbiju sam napuštao samo kad sam kod rođe u Švicu išao, a tamo je dobar posao imao, Martinu Hingis je koučirao... Ah, Cirih, Sen Galen, Altšteten, Roršah na obali Bodenskog jezera, pa i Tičino, Lukarno, Askona, a i tebe, Ženevo, da li ću ikad više videti? Da li ću još ikad na Rajnfali pored Jungove kuće stajati i moćni vodopad Rajne gledati? I Apencel, da li ću se na Apencel još neki put popeti? Listam nevažeću „sošku”, gore kod Topčiderske zvezde, listam je kao dragu slikovnicu koja me seća na divne švajcarske dane, očigledno, izbrojane. I sve mi se više čini da iz Srbije više neću izaći. Jer, rođa se iz Švice vratio i zbog čega sada u beli svet ići? Kome sa Surčina poleteti? A i ne mogu, bre, da pristanem na ovaj biometrijski Dačićev pasoš! Ne mogu toliko pred Evropom da se ofiram! Jer, biometrijske analize odmah će pokazati da sam nulta krvna grupa, da mi je krv stara bar četrdeset hiljada godina, da se sećam ne samo vladavine dinosaurusa, već da se sećam i kada se Noje na Karpate nasukao, da je tu, kod Lepenskog vira, kućicu sagradio, srpski kalendar započeo i Sveto pismo na vinčanici pisao. I, treba li još da vam objašnjavam zašto neću da ga vadim, mislim, ovaj moj biometrijski? I spremam se da, diskriminisan, odem do Jagodine kod Palme da zajedno čuvamo ovce, a vas, Srbi moji, indiskrimisani neka vode u Evropu! Bajdvej, znao sam da nam je cela civilizacija pederska, hoću reći, znao sam za Sokrata, Platona i Aristotela, znao sam i za Leonarda da Vinčija. Ali, da je i Flaš Gordon bio peder, eee, to sam doznao tek prošle nedelje. I, kad malo bolje razmislim, sumnjiv mi je i – Šilja! I on kao da nešto sa Plutonom ima... Karl Gustav Jung (156), moj švajcarski guru sa srebrnom patarenskom lulom u ustima, takođe, trkelja moj pasoš sa švajcarskim vizama. Pa će tiho reći: „Ne tuguj više za soškom! Ti i ne bi trebalo da izlaziš iz Srbije, ali ne iz protesta zbog biometrijskog pasoša, već zato što pravi Srbi treba, ovde, u Srbiji da ostanu i da se množe, množe, dok vas ne bude bar dvadeset miliona, da postanete mnogoljudna ozbiljna država. A dotle treba da se ponašate kao da ne postoji Evropa. I treba da počnete, kao puka sirotinja, ni iz čega, kao što smo počeli mi, Švajcarci. Neka vam, za primer, budu vaši Piroćanci! Počnite sa ovcama, sa pirotskim kačkavaljima, počnite sa pirotskim ćilimima, aman, počnite sa malim stvarima kao što smo mi počeli sa čokoladama i zidnim časovnicima. E, da, počnite i sa jeftinim planinskim pansionima i vratite se, brate, vašim divnim starim bogovima. Vratite se svojim zdravim korenima, jer valjda vidite da je Evropa bolesna ne samo na plućima, već da je potpuno atrofirala...” I tamo, u topčiderskoj šumi, tamo gde drug Tito spava, mislim se: da li me i Jung zajebava? Kad, tiruli, tiruli! Javlja se Nikola iz Kleka. Stižu kobasice i slanina, a šunka i kulen kad prvi paradajzi stignu, a „vina ima koliko ti duša ište”. Oh, kako sam se, odjednom, osetio moćno i nediskriminisano iako sam politički nekorektan Srbin. I, osetim, da, evo, smem da izađem „na crtu” nastupajućem neoliberalizmu i to u klompama i u farmerkama sa neke od tezgi na haubama Bulevara Aleksandra. A spreman sam i Junga poslušati i na Suvoj planini ovce čuvati, spreman sam neku novu Srbiju, ispočetka, na goloj livadi graditi, sa laptopom u šumi među kurjacima, što dalje od Evropejaca, kako i dolikuje potomku drevnih arijevaca. I ako treba raščistiću i sa tekućim Srbima, naravno, i sa srpskim homićima. Jer, strašno je šta Evropa radi Srbima, ali još strašnije je šta Srbi rade Srbima. Recimo, Šotra. Da, Zdravko Šotra što sa Tijanićem „Ranjenog orla” režira. Šta je taj, brale, u stanju da ispretura!? Biljana me u Atelje 212 vodila, gde se „Ranjeni orao” igra već godinama, i Anđelka je, godinama, iz – Vranja! Tamo se industrijalcu Gojku Mariću „igraju čočeci u kafani”, tamo „dolazi pozorište iz Niša”, u Vranju se, najzad, i proliva Gojkova „vrela južnjačka krv” zbog neuzvraćene Anđelkine ljubavi. Elem, Šotra je Anđelku iz Vranja u Hercegovinu odvukao i tamo Gojka i ubio. Pa šta!? Kako, pa šta!? Sutra će neki vojvođanski režiser, neki „ligaš“ Nenada Čanka, i Borinu Koštanu u Rumu odvući da tamo igra čočeke, jer „Vranje je sranje”, tamo je i “Simpo” svoje odigrao. A onda će, ohrabren Šotrom, i neki Pajtićev žutokljunac, takođe, režiser bez straha i mane, i Sremčevu Zonu Zamfirovu iz Niša odvući u „tem Somboru”. Jer, i Niš je „živi upiš”, ni tamo ništa ne radi, „samo se tamanu špriceri”. Pa, ajd, posle „Ranjenog orla” uzmi pa čitaj o srpskom pohodu na Indiju, dokazuj da smo, nekad, predstavljali svetsku silu! I ne samo da smo bili velesila, već smo bili i uređena država, od Dunava do Kašmira. A stub te moći nam je bila porodica i znao se red, moj Srbine, i kod bliže i kod dalje rodbine, ko je svekar i svekrva, a ko nevesta i svastika, dever i jetrva, stric i strina, ujak i ujna, kum, pa tast i tašta i ko je BAŠTA! Pa mi reci, moj Evropljanine, kako da samo Srbi imaju sve te reči za rodbinu koje i na sanskritu znače isto!? I toliko se rastužim na Srbiju da se u beržeri prepustim snu i vinu, pa usnim kako sam na čelu tračke konjice sa Aleksandrom za Indiju jahao i staru srpsku pesmu pevao: „O, beli Dunave, vo daleka zemlja Inđija...” A Aleksandar mi, ovako, otpevava: „Od Inđije do Hindubana/Quta tama Tartarija/Bistre vode zamutila/Krvlju srpskom okupala./U krvi se Božić kupa/Iz Inđije srdit hodi.” Onda mi moja Crna iz Vrčina kaže: „Valjda ti je sada jasno da Aleksandar nije homić, već da je on, u stvari, Božić koji, eto, iz Inđije srdit hodi i kroz sve zemlje prolazi, zamisli, bez biometrijskog pasoša!”