Arhiva

Igranke i jubileji*

Zoran Ćirić | 20. septembar 2023 | 01:00
Čim je saznao da je Rod Blagojević potpisao šestocifreni ugovor za svoje političke memoare, Bota je odlučio da se uputimo u Čikago – najsrpskiji grad na svetu, koji je istovremeno – nimalo slučajno! – i prestonica urbanog bluza. Trebalo je dati podršku našem uspešnom, a slavno oklevetanom zemljaku. I svakako – po nalogu nevladine gazdarice Sonje Liht – pohvaliti njegovog frizera i pitati za mogućnost iznajmljivanja istog zarad poboljšanja humanističkog imidža u zavičajnoj Srbijici... Usput, dok smo forsirali Atlantski okean u specijalnom Predsedničkom Cepelinu (poklon DŽimija Pejdža nezbrinutoj deci JAT-a), zaneseni Bota mi je objašnjavao kakve memoare želi da mu napišem, sa posebnim osvrtom na njegovu divovsku borbu protiv dvorskih luda koje izigravaju proroke i mudrace... zatim podroban opis treninga tvrde diplomatije na Cobetovom kanabetu... najvažnije mečeve u basketu koje je odigrao u dobrotvorne svrhe... kao i one nezaboravne trenutke opuštanja pred finalni ubod u neku od mnogobrojnih rupa u Međunarodnom pravu... Prema uputstvima koja mi je taksativno nabrojao, već sam mogao da predvidim da će ti, ne toliko budući, memoari ličiti na sintezu Memoranduma SANU i bestselera dr Dejvida Rojbena “Sve što ste želeli da saznate o seksu a niste se usudili da pitate”. Kada sam mu preneo šta mi spisateljsko pero šapuće – predsednik se šeretski nasmešio. Očigledno je bio zadovoljan “referencama”. A i taj “megamiks”, kako mi je odmah priznao, nepogrešivo mu je zazvučao kao najbombastičniji marketinški slogan. Nešto što čitaocu sugeriše da su “Godine raspleta” tek neraspetljana prošlost koju je najbolje zaboraviti. Kako bismo je što bezbolnije ponovo preživeli. Nakon što smo se slikali za Blagojevićev foto-album, i popili po jednu “preko ruke”, a drugu “ispod pojasa” – ne obraćajući pažnju na bliceve prisutnih “geštetnerskih” medija iz lokalnih zidnih novina koje se bave životom pravovernih dražićevaca pod okupacijom novokomunističke, kvaziizbegličke srpske dijaspore – povukli smo se u predsoblje guvernerskih odaja države Ilinoje. Botu je interesovao cenovnik za kupovinu mesta senatora i kongresmena, svakako, ali mnogo više ga je zanimalo koliko je Obama, negdanji bliski Rodov saradnik, crnački obdaren. Ipak je predsednički posao i rušenje predrasuda, naročito onih stvaranih po rasnoj osnovi, zar ne? Tu ga je natapirani Rod ohrabrio, uz blago podrugljiv osmeh, koji je delovao rečitije od Obamine autobiografije u kojoj je ovaj unuk svoje afričke babe opisivao snifanje života u getima Crne Amerike, tamo gde se kokain krekuje sa pasuljem i punjenim paprikama. Ohrabren ovim otkrićem, Bota izrazi spremnost da se direktno susretne sa predsednikom Obamom, kako bi razrešili sve nesporazume između Račka i Gvantanama. A sa dalekosežnim ciljem postizanja jednog trajnog i aktivnog muškog detanta. Koji bi doprineo i anuliranju trgovinskog deficita u razmeni ženskih državnih sekretara, budući da je Amerika tu u značajnom manjku u odnosu na Botinu administraciju. Te smo zato prinuđeni da izručujemo muške komade, koji kao takvi, neatraktivni u polnom, odnosno rodnom smislu, završavaju u Haškom haremu – gde ih Bela Kuća rentira po krajnje neprofitnim cenama. A Amerika i inače voli kad se preskače Evropa, bez obzira o kakvom dilu se radi. Uostalom zar Pauel, Gelbart i Holbruk nisu demonstrirali krajnju direktnost sa srpskim partnerima? E, Bota želi da Obami lično, oči u oči sa Oprom, obeća obostrani aktivizam i predanost u borbi protiv transatlantskih integracija u trgovini crno-belog roblja. Jer, poslušni a obespravljeni ljudi su najubojitije i najopasnije oružje. Mada je još opasnije kada ti “čikaški Srbin” zakuka na besparicu, alimentaciju, gubitak apanaže i guvernerske gotovine. A nekada je iz majčice Srbije sprovodio razoružane američke plaćenike u njihovu preplaćenu, atomsku domovinu... Tek kada je okrenuo nekoliko dilerskih PR brojeva, i ugovorio viđenje sa Obaminim komšijama u Ovalnoj sobi, predsednik Bota mu dade dobrovoljni prilog, uz obećanje da će, po povratku, kaparisati parcelu u Aleji Velikana. Gde Rod Blagojević zasigurno pripada, kao simbol Teslinog groma, koji nije bio manje bučan ni kratkotrajan od Rodove političke karijere u zemlji gde se odavno zapatio virus “srpska kama nema srama”. Razmišljajući kako da saniramo nepredviđeni trošak, Bota se smrknu e kako bi prizvao što idiličniju vizionarsku ideju. Što se dogodilo negde iznad Bakingemske palate, gde su naš Cepelin britanski presretači zaustavili radi vazdušnog carinjenja. To što je tada predsednik smislio, ubrzo je postalo poznato kao “srpski Davos”. Mnogo toga je već napisano o tom događaju, i uglavnom se sve svelo ili na uvlakačka dodvoravanja Šuger Dediju Koletu, ili na cinično siktanje onih koji nisu bili pozvani na Kop. Na sankanje bez skijanja, i na klizanje bez sličuga. Ako me razumete, a uskoro ćete shvatiti kakva se rekreacija odvijala tamo gore, među zavejanim komesarima nebeskog naroda. Elem, kao prvo: tek kada je preko Putinovih dalekovoda doznao da referendumski predsednik sa neograničenim rokom trajanja, Cobetov đak Lukašenko, zajedno sa svojom svitom dolazi da se odmara na Kopaoniku – Bota je munjevito skicirao krizni plan za izlazak i ulazak. Osnovne ciljeve smo razradili u najužem krugu, uz supervizorsku konsultaciju sa Borkom Vučić, najkompetentnijom Srpkinjom u istoriji bankarskih slamarica, piramida, obrtanja čekova bez počeka i pokrića, i ručnog prebacivanja keša iz nogavice u nogavicu... Zaista, priznajem, fascinacija tom sveznajućom damom učinila je da je Bota počeo da je oslovljava sa “mama” i “gospodarice”. Na šta mu je Borka kazala da sadomazohizam nije njena šolja ugrejanog mleka pred spavanje. Svejedno, njena pomoć je bila ogromna i tako smo, timskim radom, došli do strateških udara koje je trebalo realizovati na glamuroznom intelektualnom skupu iznad Blaca. Najpre, činjenica je da se fizičko prisustvo Dinkića sve teže podnosi, a on koristi svaku priliku da nešto bupne, ugrožavajući samu suštinu svetske ekonomske krize. Na način koji vređa američke nobelovce, ali takođe vređa i srpsku krizu koja ne želi da živi u senci globalne recesije, već želi da se izbori za svoje mesto na svetskom tržištu. Koje umnogome podseća na “doba trampe” iz vremena kada “mir i Cobe nisu imali alternativu”. Zato je Bota i došao na ideju da, u pauzi monetarnog mozganja, organizuje trku na stazi “Ledenice”, u kojoj bi pored neizbežnog Mlađana učestvovao i Lukašenko, koji, kao čovek sa vrha, voli spustove. E, sad, pošto je ministar za regionalni razvoj lud za skijanjem, računalo se da će u trci jedan na jedan preteći uljuljkanog Lukašenka. Koji inače koristi skije obložene “Svarovski” kristalima, što neminovno usporava njegovu paradnu vožnju. A to bi značilo da bi spidovanog Dinkića na nekoj od taktičkih krivina eliminisali ljudi iz Lukašenkovog obezbeđenja. Jer, zar neko može i da pomisli da bi rođeni, toliko puta dokazani pobednik, predsednik Lukašenko, otrpeo poraz pred očima srpske turističke elite? I tako bismo se, cezaristički legitimno, rešili Predatora svih naših reformi. Avaj, kritičnog dana udari mećava i trka je morala da se odloži za neka druga vremena. Umesto da Dinkić krene večnim stazama Artura Takača, Bota je otišao da ogreje svoje promrzle udove pokraj Lukašenkovog kamina. I da sasluša mudri savet koji se svodio na sledeće: svaki predsednik male države može da bira između “kristalne noći” i “noći dugih noževa”. Na te umne reči, Bota uzdahnu, prisećajući se kako su tu skoro, Kim Il DŽong i Robert Mugabe osvojili 100 posto glasova na izborima... Da, da, bolje izvesti prevrat na ulicama i trgovima, negoli da se predsednik igra demokratije i prevrće u svojoj krevetskoj rezidenciji. I to sa – bože me sačuvaj! – venčanom suprugom... Ali, ipak glavni cilj “srpskog Davosa” bio je nešto sasvim drugo... Bota se povukao u osmatračnicu i pustio eksperte da referišu svojim mentorima. Neki su čak išli toliko daleko (ili visoko?) da su, po ugledu na Berluskonija, predlagali da se umesto koridora i konzorcijuma, započne gradnja visećeg mosta od Horgoša do Pećke patrijaršije. Drugi su smatrali da će se javna potrošnja značajno skresati ako se uvedu kriterijumi za “beli Šengen” a koje bi morali da ispune Srbi iz Unutrašnjosti, e da bi stekli privilegiju da borave u Beogradu, privatno ili poslovno. A onda se Bota, u skijaškom odelu, pojavio za govornicom i rekao kako će raskinuti spregu između govnjive motke i svilenog gajtana! Dajući obećanje delu naroda koji ima šta da izgubi da ih u narednoj petoljetki čekaju “suze, znoj i keš”. Nagli tajac je preplavio otmeno klimatizovanu kongresnu salu, te predsednik iskoristi startnu konfuziju da saopšti kako je “trojka” u redu (i u privrednim i u vanprivrednim, privatno-preduzetničkim delatnostima), ali “četvorougao” (privreda, kriminal, pravosuđe, policija) logično zaudara na orgije. Zato taj, u svakom smislu preterano javni, “četvorougao” treba razbiti na fleksibilne parove, koji bi razmenjivali mešovitu robu i čistu gotovinu između sebe. I još je dodao da nema mesta čuđenju što sedmu godinu zaredom Ministarstvo finansija nije objavilo završni račun budžeta Republike Srbije. “Samo Budža ima budžet”, gromko je završio svoj preteće-obećavajući govor predsednik Bota. A u prevodu na tajni plan, njegova poruka je značila sledeće: tajkunima će se iskeširati traženi krediti, ali u obeleženim novčanicama, pa kada krenu da taj novac troškare po švajcarskim bankama – biće uhapšeni zbog podmićivanja neutralne, savezničke države. Istovremeno će biti lišeni fizičke i finansijske slobode članovi sveresornih ministarstava zbog podmićivanja tajkuna. Tako će se – efekat Borkinog cunamija talasa dalje! – strane banke u Srbiji primorati da prebiju svoje dubioze između sebe, ili da prebiju domaće političare, mahom iz Botine zabludele stranke, koje su unosno plaćali kao “savetnike” i članove upravnih odbora. Time Botine i Dačićeve ruke ostaju gandijevski čiste, a usput će se konačno otkriti i za račun koje banke je Jelašić sve ovo vreme obavljao “guvernersku” funkciju. Odnosno, krajnje je vreme da se sazna pravo, tržišno ime Narodne banke Srbije – da li je u pitanju Kajmanska ili Devičanska banka? Taman je razrešio ekonomsku boljku za sveopšti boljitak zajedničke nam zajednice, kad se Boti posebnom deklaracijom obratiše anorgazmične žene Srbije, a povodom Dana žena, apelujući i zahtevajući polnu, rodnu i hormonalnu jednakost. Znajući koliko je slab i demokratičan prema slabijem polu, Magični mu preporuči da uputi, u ime “Žena u Ružičastom” molbu genseku UN Ban Ki Munu da pokuša da spreči bankrot muzeja erotike u Kopenhagenu i pomogne Lariju Flintu i zečici Hefneru da održe slobodu pisane reči u Prvoj zemlji sveta. Kada je ta medijska operacija završena, u stilu razbarušenog balkanskog liberalnog lidera, Bota je organizovao svojevrsni “bal na vodi”, a u čast “ženskog cveta opozicije” – intimna večera za Vericu Barać, Gordanu Pop Lazić, Vjericu Radetu, Natašu Jovanović i Jorgovanku Tabaković. Uz potpurij starogradskih pesama i divljač serviranu na lovački način, Bota je svojim izabranicama poklonio lekove za prostatu kako bi im brakovi bili što stabilniji i zdraviji. Za kaznu što mu nije dala...ostavku, a ni partijsku knjižicu dobrovoljnog davaoca krvi, ministarki Malović je, u ime više pravde, naredio da povodom 8. marta izvede Đelića na neki od splavova gde vlada nema otvoren račun. Sledeća akcija u predsedničkom životu bilo je tumbanje oko Zakona o diskriminaciji. Bota je izgledao zbunjen čitajući crkveni protest u vezi s predloženim zakonom. “Ali, Magični”, skoro da je zavapio, “pa Crkva je najmasovnija Kvirija u Srbiji!” “Da, predsedniče, ali popovi ne paradiraju ulicama iako im je ponos toliko veliki da im ga mantija jedva pokriva, sa naborima i ispupčenjima ispod autoritativnih stomačina.” “Pa, jeste”, složi se predsednikova inteligencija sa mojim zapažanjem. “Ma, svi oni rade u našu korist!” Radost oboji Botin glas. Nisu njemu ništa mogli ni metroseksualci, a kamoli da se boji konkurencije transseksualaca i dreg-kvinova! Jasna stvar: što su takvi brojniji, mi možemo da biramo natenane – i više, i duže, i lepše... Naravno da je odlučio da ne bude diskriminatorski raspoložen, naročito ne prema SPC, tom simbolu naše emancipacije i ulaska u dekadentni i solventni svet zapadnjačkih vrednosti... Mada nije propustio, pametan kakav jeste, da mi ukaže na jedan paradoks vezan za taj famozni Zakon o diskriminaciji. On se, između ostalog, tiče prava svake manjine, je l’ tako? A ima li veće manjine od Predsednika Srbije? I gde je njegova zakonska i humanistička zaštita? Iako je najugroženiji soler-individualac na ovim prostorima! Ganjaju ga svi – od Čanka u “Velikom bratu”, preko “kraljice tabloida” Danice Drašković, udvarača Ksenije Pajčin, verenika Ane Nikolić – pa sve do hrvatskog premijera Ive Sanadera! Ali, predstojeći bilateralni susret sa Sanaderom ga je suviše zaokupio da bi dalje lamentirao nad sopstvenim neravnopravnim položajem. Naime, prema dogovorenom protokolu, u cilju poboljšanja dobrosusedskih odnosa, predviđeno je da Sanader i Bota razmene “poklone dobre volje”. Ceca za Severinu, a Karleuša za Nives. Najveći i najdobronamerniji diplomatski iskorak u istoriji suživota dve bivše bratske republike, kasnije dramatično razdvojene i zavađene. I baš kad je i sam Sanader počeo da se pita šta im je trebalo da se bakću sa priznavanjem Kosova, kad odjeknu diljem planete vest da Čak Noris traži secesiju Teksasa! To je čak i Vuku Jeremiću nateralo suze na junačke obraze. Ali, Bota mu dade neki zaostali “alnjadžs” uložak iz džepa svog sportski krojenog sakoa, te samouvereno odmahnu rukom. “U redu je”, reče i kulerski potapša po ramenu mlađanog, još sveže zdepastog Jeremića. Klimnuo sam glavom, gledajući taj džonvejnovski gest. Bota je bio u pravu, kao i obično. Dok smo razmenjivali meraklijske osmehe, Bota reče da ga i ostali prislušni uređaji čuju. “Ostajemo u igri sve dok Penelope Kruz ne zatraži secesiju Katalonije.” *Iz dnevničkih zabeležaka “Bota i ja: monolozi s Predsednikom”