Efekat Tito

Titu sam posvetio ovu rubriku negde pre dve decenije - 5. novembra 1989. godine. Tada sam objasnio da je Tito, ilegalni nadimak Josipa Broza, rimsko ime etrurskog porekla, kome se ne zna značenje, a da su se tako zvala nekolicina poznatih Hrvata. Prezime Broz skraćeno je ime Ambrozije (ambrotios, helenski besmrtan), retko ime koje je nosio britanski satiričar Ambrouz Birs (1824 – umro oko 1914). Ovog puta kolumnu pišem povodom izložbe „Efekat Tito“, otvorene prošle nedelje u Muzeju „25. maj“, koju je stručno i darovito koncipirala Marina Dokmanović i dizajnirala je sa Jorunom de Vrisom. Sama latinska reč effectus znači dejstvo, koja u poslednje vreme u sklopu sa drugima rečima ima negativno značenje. Tako, efekat staklene bašte je otopljavanje atmosfere zbog zagađenosti ugljen-dioksidom; domino-efekat je lančana reakcija, npr. kad autonomna oblast proglasi otcepljenje, a za njom se povedu druge oblasti. Možda je najzanimljiviji pojam halo-efekta poznatog u psihologiji. Najpreciznije ga je objasnio Žarko Trebješanin u svom Rečniku psihologije: „Jedna od najčešćih i najtipičnijih grešaka u procenjivanju drugih osoba koja se sastoji u sklonosti procenjivača da svoj sud o pojedinoj osobini neke ličnosti i nesvesno uskladi sa svojim utiskom o toj osobi u celini.“ Ne znam da li priređivači izložbe U Muzeju „25. maj“ aludiraju na halo-efekat oko harizmatske ličnosti Josipa Broza Tita. Ali, bez obzira na njihove namere, Titova ličnost i izložba o njemu mogu biti primer halo-efekta. Za neke će ova masa izloženih kič-predmeta biti slika i prilika jednog kič-vladara sa diktatorskim težnjama, a za druge dirljiv dokaz ljubavi običnih ljudi koji su mu slali kićene jastuke i sitno vezene maramice, besmislene makete i idealizovane portrete. Trudeći se da izbegnem neki svoj halo-efekat, Tito, koga sam 70-ih godina prošlog veka redovno dočekivao kao gosta JDP-a, mislim da je ozbiljna pojava koja zaslužuje i ozbiljan tretman. Takav tretman zaslužuje i ovaj materijal, propraćen citatima znanih esejista i mislilaca. Možda je među njima najdelotvorniji onaj Rastka Moćnika koji kaže da u oceni Titove pojave danas najviše odgovara pristup postmodernističke neodređenosti. Ova izložba je važna kao najbolji argument da Muzeju „25. maj“ i njegovoj zgradi ne treba menjati svrhu, jer je svedočanstvo vremena koje zaslužuje svaku pažnju kao istorijsko iskustvo. Tito, među čijim ranim grehovima je bilo i nemilosrdno brisanje istorije pre njega, zaslužuje da ga u tome ne sledimo.