Nema besplatne kafe

Zaređali su se sastanci najmoćnijih među Srbima. Vladajućih političara i vladajućih biznismena. (Drugih moćnih u Srbiji uostalom i nema, bar prema listi “Blica”, osim naših političara i biznismena među 20 najmoćnijih u Srbiji nalaze se samo patrijarh Pavle i Kameron Manter – i to na desetom odnosno 11. mestu.) Prvi zvaničan sastanak desio se u decembru, a poslednji 16. marta u “Hajatu”. Između je bio “srpski Davos”, veliki skup na Kopaoniku – gde su u zimskoj idili predsednik Republike, predsednik vlade, svi ekonomski ministri kao i najznačajniji ovdašnji biznismeni i ekonomisti debatovali o globalnoj finansijskoj krizi i njenim efektima na srpskom tlu. Konkretne i jasne poruke sa 2.017 metara visoke planine nisu međutim stigle do građana. Bar ne onoliko konkretne kakve svojim građanima šalje predsednik Rusije Dmitrij Medvedev, koji je početkom nedelje pozvao ruske biznismene da tokom ekonomske krize oduže svoj dug zemlji tako što će žrtvovati deo svog bogatstva da bi se sačuvala radna mesta zaposlenih. “Qudi su ovde sticali velika bogatstva za veoma kratko vreme. Vreme je da se taj dug, moralni dug, vrati jer je kriza test zrelosti”, rekao je predsednik Rusije. Srpska verzija Medvedeva u liku Mirka Cvetkovića očigledno nema ni tu odlučnost ni autoritet a ni takve oligarhe pa kada on posle Okruglog stola u Hajatu izjavi da bi se teret krize mogao prevaliti na bogatiji deo građanstva, to se shvati tek kao jedna od fraza koja bi trebalo da uteši za egzistenciju zabrinutog birača. Uostalom, na naše pitanje da li i srpski biznismeni imaju moralni dug poput ruskih oligarha, Slobodan Milosavljević, ministar trgovine u Vladi Srbije, ovako odgovara: “Apsolutno. Ako me pitate koja je ključna reč u ovom trenutku, rekao bih: solidarnost. I naravno da najbogatiji i svi koji su koristeći Srbiju uspeli da stvore mnogo imaju moralnu i svaku drugu obavezu da pomognu. Ali, ako me pitate da li imamo mehanizme da ih nateramo da to i urade, tu sam onda veliki skeptik.” S druge strane, privrednici će na takva poređenja odmah skočiti i reći da nikakve paralele sa Rusijom ni ne mogu da se prave; da su njihovi oligarsi tada budzašto preuzeli najprofitabilnije privredne grane, dok je kod nas ono što donosi najveće zarade otišlo strancima. I privrednici će ljutiti reći da ih se država setila tek kada je počela kriza. “Od 2000. godine mi smo zapustili privredu. Izuzev nekoliko privilegovanih privrednika niko nije imao kontakt sa državom. Kao da nas nisu smatrali dostojnim njima. I tek sada, kada je došla kriza, onda nas zovu. I to zato što im treba alibi. Jer, niko još ne zna šta će da bude, gde idemo, pa njima treba da kažu, eto, pokušali smo i sa privrednicima”, kaže za NIN Zoran Drakulić, vlasnik kompanije “Ist point”. I to može da bude još jedan od razloga zašto svi više veruju Medvedevu nego Cvetkoviću. Jer uloge političara i biznismena su se dijametralno promenile; sada je teško pronaći one koji veruju da tajkuni zavise od političara, a veoma je lako pronaći priče o svemoći novih oligarha od kojih strepe kabineti u Nemanjinoj ulici. Te promene mogle su se uočiti i prilikom sastavljanja dve poslednje vlade Srbije kada je i glas biznismena bio jedna od bitnijih odrednica, a pogotovo kako se zahuktala ekonomska kriza. Pa se sad prepričavaju anegdote iz holova kopaoničkih hotela gde su se biznismeni navodno vrlo osiono odnosili prema političkoj eliti ove zemlje. “Nije to bilo osiono ponašanje. Jednostavno, biznismeni su postali svesniji problema. A kad čoveka neki problem lično pogađa, onda je on glasniji i menja svoj uobičajeni način izražavanja”, objašnjava ministar Slobodan Milosavljević u razgovoru za NIN. Privrednici zameraju državi što je suviše kasno prepoznala problem; što je, kako kaže Zoran Drakulić, izgubila ceo poslednji kvartal i sada radi ono što su joj privrednici savetovali još u novembru. “Umesto da se tada zaduži, ona tek sada uzima tri milijarde, ali to neće biti dovoljno. Moraće da uzima još. A sada se mnogo teže i zadužiti”, kaže Drakulić. Inače, on potvrđuje da su ekonomisti i privrednici konačno preuzeli inicijativu; i za razliku od prvih sastanaka u decembru sada su, kaže, očigledno postali svesni šta se dešava. “I u tom smislu skup na Kopaoniku je bio sjajna stvar. Ekonomisti su izneli konkretne cifre, mi smo to govorili sa aspekata našeg posla, a političari su se ponašali kooperativnije. I predusretljivije. Jelašić, s kojim sam ranije imao i dosta sukoba, sada je hrabro izneo stanje stvari, koje je baš onakvo kakvo smo i mi govorili da jeste i ja sam mu na tome čestitao. Mada je Dinkić ponovo imao jednu vrstu, rekao bih, ipak nerealnog optimizma”, kaže Zoran Drakulić. Država, pak, prema privrednicima ima samo jednu molbu. Ne otpuštajte! I u tom smislu se i smišljaju raznolike ideje tipa: radna nedelja od četiri dana. S tim što naša država nema novca da plaća 80 odsto tog petog dana, već se izmišljaju kreativna ali prilično besmislena rešenja: da radnici dolaze na posao u 10 umesto u osam i da zato dobijaju 20 odsto manju platu. A na poslu ostaju koliko treba, tako da zapravo dobijaju samo dva sata pomereno radno vreme i 20 odsto nižu platu. Ali i to je nešto, ako je alternativa otkaz. A oni koje je sada zakačila akcija skraćene radne nedelje najozbiljniji su kandidati za ono čega se najviše pribojava svaki zaposleni. Ti ljudi će, dakle, biti prve žrtve ako privreda ne dobije podsticaj države. I oni su samo početak talasa otkaza na koji biznismeni upozoravaju državu. I kojim biznismeni ostvaruju prednost nad političarima. “Kriza je očito približila političare i biznismene; globalizacija u ekonomskom pogledu dovodi do toga da svaki potres izaziva homogenizovanje oko kapitala. Kriza, dakle, stavlja akcenat isključivo na finansije; politika ne može da se opire ekonomskom interesu, političari nijednu svoju viziju ne mogu da ostvare bez novca i onda postaju marionete biznismena”, objašnjava dr Divna Vuksanović, filozof. Sve do Makijavelija, podseća naša sagovornica, politika, ekonomija i etika bile su jedno; tada se odvajaju politika i etika, a politika i ekonomija ostaju zajedno. U zemljama poput naše, koje su prošle realsocijalizam, ekonomija je bila pod direktnom kontrolom politike. Pa se onda u tranziciji socijalizma u kapitalizam ekonomija pokušava odvojiti od politike. “Ali tek u vremenu krize medijski se verifikuje sprega krupnog kapitala i domaćih politikanata. I plus prisustvujemo uzletu duha malograđanstva i razmetanja novcem, kakav smo gledali ovim spektaklom na Kopaoniku koji je klasična demonstracija moći. Pre svega, tih prvih biznismena a tek onda tih naših turbofolk političara koji se polako svode u realne okvire”, kaže Divna Vuksanović. I sada, reći će naša sagovornica, da bi se država spasla, da ne bi bankrotirala poput Islanda, političari moraju da upumpavaju novac privatnim kompanijama da bi ove iste taj novac vratile državi kroz poreze. “Tu se onda ne zna šta je državni budžet a šta privatni kapital, ali bi se na taj način možda moglo osigurati cirkulisanje kapitala i opstanak sistema. Jer, krah sistema je poguban i po političare i po biznismene.” I tako, naši političari grade svoju poziciju kod bitnih srpskih poslovnih ljudi, ali i spasavaju ovdašnji krhki kapitalizam. To i jeste bila jedna od preporuka srpskog Davosa – da država svoj dug prema preduzećima konvertuje u akcije i tako eventualno spasava preduzeća a samim tim i radna mesta. “Prioriteti države su da smanjimo nelikvidnost, da ubrzamo obrt u privredi: putem multilatelarne kompenzacije ili isplaćivanjem duga države i da pokušamo da zaštitimo radna mesta”, kaže ministar Milosavljević. I da bismo u tome uspeli, kaže, država će da učini sve što je u njenoj moći. “Kad se pošten čovek zadužuje? Kad ima veliki problem da bi ga rešio. I kad da se zadužujemo ako ne sad. Da preživimo. Jer, mnoge države ovo neće preživeti”, kaže Slobodan Milosavljević. Problem je što ovakva država, glomazna i skupa, ima mali manevarski prostor. I ako izlaz iz krize ne vide zemlje kao što su SAD, koje upumpavaju ogromne količine novca prvo u finansijski sektor a onda se to preliva u realni sektor tj. privredu, šta može da radi Srbija koja nema svežih para. Koja je, kako kaže ministar Milosavljević, dala sve što je imala. A uslov za dobijanje one infuzije od MMF, koja se u ministarskim licitacijama kreće od 1,2 do tri milijarde evra, jeste štednja i kresanje potrošnje. Država zapošljava 530.000 ljudi, više od pola budžeta odlazi na plate i penzije. Kako takva država da se bori protiv krize, kako da pomogne velikim privrednicima da se izbore sa krizom? Najoptimističniji član vlade Mlađan Dinkić veruje da će država moći da štedi i uštedi. I da se izbori sa krizom. I da pomogne onima kojima treba da bi se izborili sa krizom. Za početak on je zabranio besplatnu kafu u njegovom ministarstvu. U kapitalizmu nije bilo besplatnog ručka, u pokušaju spasavanja kapitalizma, dakle, neće biti ni besplatne kafe. SLOBODAN MILOSAVLJEVIĆ, MINISTAR TRGOVINE Vreme za ekonomski patriotizam - Ne, ovo nije povratak države u ekonomiju, reč je o nečem drugom. Uvek smo se zalagali za učešće države u ekonomiji samo onoliko koliko je potrebno za regulaciju. Nažalost, u vreme krize je potrebna veća angažovanost države; možda čak i ulazak u neka preduzeća kako bismo ih održali na tržištu. Mislim da je zadatak svih nas da u ovakvim vremenima još više uvažavamo domaću privredu. Zašto javna preduzeća ne bi svoj depozit držala u domaćim bankama i tako ih ojačali; zašto nabavke ne bi prioritetno vršili od domaćih preduzeća, pri čemu pod domaćim smatram sve firme registrovane u Srbiji, dakle i “Henkel”, i “Filip Moris”. Dakle, sada je vreme da se ekonomski patriotizam pokaže na delu. Ja sam uvek imao odličan odnos sa svim našim preduzetnicima, iako sam zbog “uvažavanja realnosti” često bio na udaru medija. Ali, uspeh mog posla zavisi od dobrog odnosa sa preduzetnicima, a postoje organi koji se bave istraživanjem porekla kapitala i slično. Zbog toga, pozdravljam ovaj pomak u odnosu države i privrednika, koji se desio skupom na Kopaoniku. Bio bih još srećniji da mogu da vam nabrojim tri ili pet zaključaka sa tog skupa. Ali, nadam se da je to samo početak i da će se saradnja vlade i privrede nastaviti jer samo tako možemo izaći iz ove, po sve nas vrlo teške situacije. TOMISLAV NIKOLIĆ, PREDSEDNIK SRPSKE NAPREDNE STRANKE I biznismeni su pred propašću Nisam ni vlast niti sam biznismen, tako da ne znam potpuno kakav je odnos vlasti i velikih biznismena danas. Znam samo da se moji prijatelji koji se bave biznisom žale kako im vlada ničim ne pomaže, kako do sada od vlade nisu dobili ni jednu jedinu olakšicu. A pogledajte primere drugih država koje svakodnevno iznalaze načine za pomoć svojoj privredi. Naša vlada brine samo o marketinškim efektima i sopstvenoj promociji, tako da će veliki broj naših privrednika doći u veoma tešku situaciju. Mnogima preti propast. Vlada po već ustaljenoj praksi nikoga ni o čemu ne obaveštava, ne znamo kako ćemo da vratimo ovaj novac za koji smo se sada zadužili, ne znamo kako će to da bude potrošeno. Da li će to biti pomoć odabranim biznismenima ili zaista pomoć građanima da se sačuvaju njihova radna mesta. Nisam siguran. Kao što nismo saznali nikakve zaključke sa skupa na Kopaoniku. Kako to onda da shvatim nego kao ličnu promociju Borisa Tadića i Mlađana Dinkića. DRAGAN TODOROVIĆ, ŠEF POSLANIČKOG KLUBA SRPSKE RADIKALNE STRANKE Odnos gazde i sluga - Nisam začuđen ponašanjem tajkuna prema političarima na Kopaoniku jer ako nekoga plaćate i koristite za izvršenje naloga, onda ne možete da imate neko veliko poštovanje prema njemu. Tajkuni su ovu grupaciju doveli na vlast i sada od njih očekuju protivusluge. I ako žele da ostanu na vlasti, vlada će morati i dalje da ispunjava njihove naloge. Svestan sam da je u jednom periodu našeg delovanja za neke tajkune važio lovostaj, da ih nismo dirali, ali sada, kada se stranka iščistila, ni za koga neće važiti povlašćen tretman i zbog toga će tajkuni učiniti sve da njihove sluge i dalje ostanu u Vladi Srbije.