Ko preživi, preživeće

Da će 2009. biti godina preživljavanja, priznali su i najviši državni zvaničnici. Ali nema odgovora da li ćemo preživljavati samo u 2009. ili će ta dve hiljade deveta godina potrajati, kao ni koliko će njih preživeti. Broj privrednih subjekata čiji su računi blokirani zbog dugovanja domaćim preduzećima i državi porastao je na 59.216, pokazuju poslednji podaci Narodne banke Srbije od 13. marta. Oko 20.000 preduzeća i skoro 40.000 preduzetnika, radnji i ostalih subjekata duguju oko 2,4 milijarde evra ili 220 milijardi dinara. S druge strane, u Uniji poslodavaca Srbije barataju još sumornijim podacima, po kojima skoro 28.000 preduzeća i još 50.000 preduzetnika i radnji ima blokirane račune ili radi u otežanim uslovima. A prvi put posle 2000. godine broj zatvorenih preduzeća bio je u prošloj godini, za 2.000 veći od broja otvorenih. Od početka godine do polovine marta zbog neizmirenih obaveza samo prema domaćim poveriocima blokirano je 2.611 računa preduzeća ili za 4,6 odsto više nego poslednjeg dana prošle godine. A zbog duga Poreskoj upravi koji iznosi 62,7 milijarde dinara, blokirani su računi 47.231 preduzeća. Prvi na koje se upire prstom zbog iznosa dugovanja prema poveriocima je akcionarsko društvo “Protekta”, sa preko tri milijarde dinara duga, zatim preduzeće “Eltim”, čija je svaka treća prodavnica zatvorena zbog dugovanja od 2,4 milijarde dinara, a slede “Eko produkt”, sa 2,3 milijarde, “Ronako”, firma u vlasništvu Radoslava Rodića, poznatog kao gazde dnevnih listova “Kurir” i “Glas javnosti”, sa dve milijarde i tako dalje... Na listi dužnika prednjače preduzeća koja su organizovana kao društva sa ograničenom odgovornošću, a to znači da garantuju jedino imovinom preduzeća, koja je uglavnom minimalna. Iako Vlada Srbije ističe da je borba za radna mesta, a samim tim i za likvidnost domaće privrede njen prvi zadatak, nije još sasvim jasno šta će to država učiniti za privredu i radnike. U Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja kažu za NIN da će za najkasnije dve nedelje izaći sa predlogom multilateralne kompenzacije, ili srpski rečeno, prebijanja dugova, kako između preduzeća, tako i između preduzeća i države. Predlogom još nije utvrđeno da li će prebijanje dugova biti obavezno ili dobrovoljno, a ne zna se ni šta će biti sa preduzećima koja nemaju dugovanja, ali zato imaju potraživanja koja im onemogućavaju proizvodnju. I dok u Vladi Srbije smatraju da će na ovaj način omogućiti likvidnost barem dela privrede, onog koji duguje i kome se duguje, ekonomisti nerado govore o vladinoj ideji dok ne bude konkretnog predloga mera, ali uz napomenu da kompenzacija nije nepoznata u Srbiji, te da ni ranijih godina nije donela očekivane rezultate, a kamoli dugoročnije. Dragoljub Rajić iz Unije poslodavaca Srbije takođe ne veruje u spasavanje preduzeća kompenzacijom. “Vladine mere protiv krize su došle sa zakašnjenjem, a uostalom, najveći dužnik preduzećima je upravo država, dugovanja javnih preduzeća i dugovanja iz Nacionalnog investicionog plana. Kada bi država izmirila svoje dugove, deo privrede bi bio likvidan. A opet, ne može kompenzacija da pomogne kada imamo hroničan nedostatak novca. DŽaba prebijanje dugova, kada nema novca neophodnog za novu proizvodnju. Pa nećemo se valjda vraćati u prvobitnu zajednicu, u vreme robne razmene.” Rajić upozorava na dugovanja trgovinskih lanaca, posebno onih koji imaju dominantan položaj na tržištu, pa proizvođači ne smeju da im otkažu isporuku, jer posle nemaju kome da prodaju robu. “Država je odgovorna što je dozvolila velikim trgovinskim lancima da dominiraju, godinama je favorizovala uvoznički lobi i dovela proizvođače na ivicu propasti.” Samo proizvođač slatkiša “Svislajon” trenutno potražuje 50 miliona evra od domaćih i trgovinskih lanaca iz okruženja. Zbog samovoljnosti trgovina koje same produžuju rokove plaćanja, koje je ionako država produžila na 125 dana, novca za normalno funkcionisanje proizvodnje nema. Ukoliko, pak, žele da proizvode, proizvođači u nedostatku novca moraju potražiti kredit od komercijalnih banaka, pa na kraju ispadne da proizvođači finansiraju trgovce. Tako što dok čekaju na red kod trgovinskih lanaca za svoje sopstvene pare, moraju se zaduživati da ne bi stavili katanac na preduzeće. Nelikvidnost na prvom mestu mori mala i srednja preduzeća, kojima duguju veliki, a njima duguje država ili im je pak vraćanje inostranih kredita preče od plaćanja robe ovdašnjim manjim preduzećima. Milan Knežević, predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća, pita državu čemu krediti za borbu protiv krize u trenutku kada 85.000 preduzeća nema načina da uzme od banke kredit, jer su ili nelikvidna ili posluju na ivici likvidnosti. Pa im džaba i niska kamata od pet ili šest odsto (što u poređenju sa nekim drugim zemljama i nije tako nisko) kada ne mogu dobiti kredit, ni za investicije, ni za pospešivanje likvidnosti. Detaljan izveštaj od Narodne banke Srbije o broju privrednih subjekata kojima su blokirani računi, o visini dugovanja, strukturi dužnika, vremenskoj dužini blokade, tražili su i skupštinski odbor za finansije, ali i Privredna komora Srbije. Zoran Krasić, predsednik Odbora za finansije Skupštine Srbije, kaže za NIN da očekuju da će im izveštaj o stanju likvidnosti preduzeća biti dostavljen do kraja ove nedelje. “Izveštaj smo tražili zbog upozoravajućih podataka koje smo saznali iz medija. Tek kada budemo imali podatke, razgovaraćemo o daljim koracima. Mada me ne bi začudilo da se nadležni i ovaj put ogluše na naš zahtev, pa da na kraju i ne dobijemo traženi izveštaj.” U Privrednoj komori Srbije podsećaju da je srpska privreda u ekonomsku krizu ušla sa problemom nelikvidnosti. Vidosava DŽagić, potpredsednica Privredne komore Srbije, kaže: “U prilog tome govori i broj blokiranih privrednih subjekata u vremenu dužem od 360 dana. Problem održavanja likvidnosti u prethodnom periodu lakše se rešavao u uslovima kreditne ekspanzije banaka. A postoji i 'nasleđena' nelikvidnost jednog broja preduzeća koja su još u procesu privatizacije, pa i privatizovanih preduzeća koja nisu uspela ili teško rešavaju ovaj problem.” Ona kaže da Srbija, nažalost, nema efikasan mehanizam za rešavanje problema nelikvidnosti, pa se tako i generiše lanac nelikvidnosti. “Primera radi, u Austriji ili Nemačkoj je neshvatljivo da kupac kupi robu, a da za nju ne plati u roku dospeća. Svetska banka je u jednom izveštaju navela da je u Srbiji, da bi se naplatila potraživanja po osnovu komercijalnih ugovora, potrebno 635 dana i 36 procedura na koje se potroši 28,4 odsto vrednosti duga. Preduzeća kao izvor nelikvidnosti navode neizmirivanje obaveza od strane budžetskih korisnika, ali i dugovanja i produženja rokova naplate potraživanja po osnovu komercijalnih aranžmana na domaćem tržištu, a u vremenu od početka ekonomske krize, i kod ino-kupaca.” Da se bauk nelikvidnosti ubrzano širi Srbijom, potvrđuju i ekonomisti. Oni će dodati i da odavno upozoravaju na to. U Institutu za tržišna istraživanja kažu da preduzeća masovno tonu u nelikvidnost jer ne mogu da naplate potraživanja, a država zahteva avansno plaćanje PDV-a za novu robu. Prema rečima Saše Đogovića, potpuno je besmisleno da vlast u Srbiji i dalje tvrdi da nema dužničke krize, te da ne treba strahovati od recesije kakva je zahvatila razvijene zemlje, a za to vreme u Srbiji svako svakome duguje, a niko ništa ne plaća. Umesto toga, vlada brine brigu kako da ubere što više predviđenih prihoda, dok su rashodi administracije i dalje “sveta krava”. I stručnjaci i privrednici poručuju vladi da na prvom mestu izmiri privredi pare koje duguje, što bi onda imalo multiplikovan efekat jer bi onim preduzećima koja dobiju novac omogućila da vrate svoj dug ili, ako nisu dužni, da ulože u normalan proces proizvodnje. Osim unutrašnje nelikvidnosti koja je privredu već bacila na kolena, sve teže se servisira i spoljni dug koji je prethodnih godina rapidno uvećavan. Dugovanja privrede inostranim bankama i finansijskim institucijama duplo su veća od dugovanja države, a na naplatu preduzećima u prva tri meseca ove godine doći će preko 12 milijardi dinara. Iz Ministarstva ekonomije obećavaju da će se sa bankama dogovoriti o refinansiranju kredita, a Dušan Vujović, ekonomista Svetske banke, smatra da inostranim bankama neće biti u interesu da firme proglase bankrot ili da banke postanu njihovi vlasnici, jer neće znati šta da rade sa tim preduzećima. Zbog toga je refinansiranje ili produženje rokova vraćanja kredita izvesnija opcija. Finansijska kriza i recesija dve su omiljene reči kako ovdašnjih političara, tako i privrednika, jer upravo one im služe da opravdaju svoje postupke, iako su ti postupci najčešće uzrokovani greškama načinjenim mnogo pre kriznih vremena. Da je tako, svedoči i podatak da je više od 35.000 računa privrednih subjekata blokirano preko godinu dana. A i pored toga u njima još nije pokrenut stečajni postupak. Zbog toga ekonomisti savetuju da se na takva preduzeća što hitnije primeni Zakon o stečaju i odstrane se sa tržišta. U Fondu za razvoj ekonomske nauke, smatraju da Narodna banka mora smanjiti referentnu kamatnu stopu kako bi pomogla privredi. Pavle Petrović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i član FREN-a, kaže: “Referentna kamatna stopa je i dalje jako visoka, a pokazalo se da nije efikasna u održavanju kursa dinara, što joj je bila i primarna funkcija. Weno smanjenje doprinelo bi likvidnosti privrede, a ne bi povećalo inflaciju, jer će nju recesija držati pod kontrolom.” Koliko će privrednika do kraja ove godine morati da zabravi svoja preduzeća ili radnje, može samo da se nagađa. Pesimisti su skloni proceni da će najmanje 300.000 radnika ostati bez posla u ovoj godini, a statistika već kaže da je za poslednjih nekoliko meseci bez posla ostajalo 10.000 radnika mesečno.