Talija sa Bulbuldera

Valjda se na nivou statističke greške događa da se jedna vest u granicama bivše Jugoslavije – napiše isto. A baš je to slučaj sa vestima o “Nekim drugim pričama”, jednako makedonskom, srpskom, bosanskom, hrvatskom i slovenačkom filmu. Filmu regiona, kako se sad to, politički korektno, kaže. Snimanje ex-YU omnibusa “Neke druge priče”, koji je smislio filmski kritičar i producent Nenad Dukić (SEE film), sasvim je pri kraju; u stvari, ostalo je da se snimi još hrvatska priča u aprilu, a posle montaže sledi obrada zvuka u Irskoj. “Neke druge priče” i jesu to – druge, zato što se svaka od pet priča – iz Slovenije, Srbije, BiH, Makedonije i Hrvatske – ne bavi raspadom bivše zemlje i ratovima s kraja prošlog veka, nego se, u vremenu sadašnjem, bavi svakodnevicom mladih ljudi, njihovim dilemama, nadama, sumnjama, odnosom prema aktuelnim problemima s kojima se suočavaju u svojim sredinama. Lajtmotiv koji se provlači kroz svih pet priča je trudnoća, rađanje novog života, u zemljama bivše Jugoslavije. A režiju i scenario za ovih pet priča potpisuje pet rediteljki: Ana Marija Rosi iz Beograda, Hana Slak iz Qubljane, Ines Tanović iz Sarajeva, Marija Yidževa iz Skoplja i Ivona Juka iz Zagreba. Ana Marija Rosi, rediteljka beogradskog dela filma čije je snimanje nedavno završeno, kaže za NIN da je rađanje novog života u svih pet priča praćeno kroz prizmu vremena i konkretnog mesta u koje je svaka od pet filmskih priča smeštena, i da je to bio jedini zahtev Nenada Dukića, producenta filma: “Svaka od nas je, čini mi se, uradila priču koja se tiče nje same i vremena u kojem živi. Svuda na svetu trudnoća znači isto – novi život, ali u ovom filmu sve priče bave se našim ličnim dilemama i problemima u društvima u kojima su nastale. U mojoj priči, rađanje novog života događa se uz dosta krvi i dosta gubitaka. Ali, to je verovatno način na koji ja doživljavam stvaranje bilo čega novog u ovoj sredini. Imale smo mogućnost da trudnoća bude u prvom, drugom i petom planu. U mojoj priči je u sedamnaestom. Računam, provući će se među ostalim pričama koje se više bave konkretnim pitanjem trudnoće. Sasvim je moguće da je ovaj film, u stvari, moj odnos prema rađanju dece u Srbiji, koja poslednje dve decenije nije baš najsrećnije mesto za život, izuzev onog kratkog perioda posle 2000. godine. Govorim, razume se, iz ugla moje generacije, generacije onih ljudi koje pamte neka normalna vremena. To se vidi i u filmu. Naprosto, mislim da bi rađanje danas trebalo da bude pitanje svesne odgovornosti i svesne odluke. Najsličnija mojoj je, po tome, makedonska priča. Ako bismo bili cinici, mogli bismo da kažemo da su to priče iz zemalja koje najgore prolaze na ovim prostorima posle rata, imaju najveće političke probleme, najgore uređenje, najmanje para, u svakom smislu su najnesređenije.” Iako se “Neke druge priče” (omnibus je dobio finansijsku pomoć od Euroimaža, evropskog fonda za pomoć filmskim koprodukcijama) ne bave traumatičnom prošlošću bivše zemlje, kopču između motiva trudnoće i ženskog pogleda na rađanje danas, kroz kamere postavljene u glavne gradove bivših jugoslovenskih republika, Rosijeva objašnjava ovako: “Žene se nisu, na ovim prostorima, mnogo pitale poslednjih nekoliko decenija o onome šta se događalo. Da jesu, pretpostavljam da bi bilo malo drugačije. Pošto ih se nije pitalo o sudbinama ljudi ovde, zanimljivo će u ovom filmu biti kako izgleda kad ih pitate ima li smisla stvarati novi život ili ne, na ovim istim prostorima. Pretpostavljam da je Dukiću to bila kopča između trudnoće i bivše zemlje.” O beogradskom filmu ovog omnibusa koji potpisuje kao reditelj i scenarista, Ana Marija Rosi kaže da “govori o krivici, kazni, osveti, moralnoj odgovornosti prema svom i tuđem životu, slučaju i na koji način on utiče na naš život, koliko nas menja”. Dešava se ovih godina, jedne novogodišnje noći u Urgentnom centru. Iako je bolnica u Prijedoru, u deset dana snimanja, sasvim uspešno odglumila beogradski Urgentni centar, poslednja klapa je pala u Beogradu. U filmskoj priči Ana Marije Rosi igraju: Nataša Ninković, Sergej Trifunović, Gordan Kičić, Svetlana Bojković, Željko Dimić. Direktor fotografije je Rade Vladić, muziku piše Vlada Divljan, a izvršni producent ovog dela omnibusa je Tihomir Stanić (Balkan film). Filmski kritičar Nenad Dukić, autor celog projekta, kome je ovo producentski prvenac, kaže da se ideja o pet rediteljki iz pet bivših jugoslovenskih republika rodila sasvim slučajno, u Portorožu, gde je pre nekoliko godina bio u žiriju slovenačkog filma: “Tamo sam, u festivalskom centru, upoznao dve zanimljive i pametne devojke, za koje se ispostavilo da su rediteljke, jedna iz Slovenije, druga iz Hrvatske. Kasnije sam video i njihove dokumentarne filmove. U šali smo se dogovorili da napravimo zajedno igrani film; da ja napravim koncept, a da one režiraju. Tako je počelo. Kasnije sam zaista napravio koncept, odredio zajedničku temu, odnosno motiv koji mora da bude prisutan u svim pričama, dao predloge o vezivnim delovima kako bi se obezbedila celina celovečernjeg filma i, da bi čitav taj komplikovan projekat bio realizovan, odlučio sam da preuzmem i produkciju.” Dukić veruje da kada se snima ovakav film, ono jedino što je na kraju bitno, jeste da li je i u kojoj meri film dobar i vredan pažnje publike i kritike, nezavisno od toga da li su ga pravili muškarci ili žene ili Marsovci: “Međutim, smatrao sam da bi posebno zanimljiva bila ženska vizura gledanja na stvari. To je neka neuhvatljiva i ne lako prepoznatljiva drugačija perspektiva, senzibilitet posebne vrste koji, po mom sudu, tim pričama može dati poseban pečat, posebnu vrstu emocije. Videćemo da li sam bio u pravu.” Nedavno je, na ovogodišnjem Festu, na tribini “Rediteljke jugoistočne Evrope”, Slobodan Šijan, reditelj i član Odbora Festa, rekao da, iako kao profesor filmske režije na fakultetu (FDU i Akademija umetnosti BK, prim.n) upozna u svakoj generaciji dve, tri talentovane rediteljke, one se negde izgube u “lavirintima finansijskih i produkcionih uslova”. Dukić za NIN komentariše da “to što ženama rediteljima malo ko daje šanse da snimaju igrane celovečernje filmove, to je opštepoznato i ne odnosi se samo na ovaj prostor”. Rediteljka Ana Marija Rosi kaže da joj je teško da objasni šta je ženski rukopis na filmu: “Nemam odrednicu u svom vokabularu ženski ili muški film, jer neke najlepše priče o ženama su režirali muškarci. Mislim da Pedro Almodovar bolje poznaje psihologiju žena od samih žena iako je njegova ljubav prema ženama isključivo platonska. Rediteljki je u odnosu na broj reditelja, malo, možda je to na nivou ekscesa, ali, ako bih razmišljala o filmu na takav način, to ne bi vodilo nikuda. Mene ne zanima da se bavim snimanjem ženskih priča, nego snimanjem priče. Možda bi bilo popularnije da se bavim filmom kroz pitanje zlehude sudbine žena reditelja, ali ne mislim da je moj problem veći od problema koji u prikupljanju novca za film ima reditelj muškog pola.” Ipak, Rosijeva je očekivala da će prvi film koji bude radila biti dugometražni, i da će juriti novac za njega kao što će to svakako raditi sledećeg puta: “Dogodilo se obrnuto. Nas pet smo dobile poziv od producenta da radimo film. Šalim se sa Dukićem da to uopšte nije tako loše. Ako mu producentski prvenac dočekaju na nož, uvek će moći da nas ofarba u plavo i ima opravdanje: Em su žene, em su plavuše.” Talija sa Bulbuldera jedan je od junaka Ana Marijinog filma. Drugi junak je sačuvana trudnoća u Srbiji.