Stihovi u kavezu

Antologičarski posao u srpskoj književnosti raskomotio se u dvadesetom veku, pod stablom koje je zasadio Bogdan Popović i pod krošnjom koju je oblikovao Miodrag Pavlović. A na granama i listovima, kao na rodoslovnoj lozi gde se ni žensko ni muško ne izostavljaju, imenovano je na stotine sastavljača raznorodnih antologija. Pre četrdesetak godina (kada je doista bio duhovit) ponavljali smo crnčevićki aforizam: U komunizmu ćemo svi živeti u Beogradu. Sada, dok crnčimo da što pre stignemo, mogli bismo s više nade reći: pre ulaska u Evropsku uniju svaki Srbin će imati svoju pesničku antologiju. Istovremeno, čini se da je ostvarena Miljkovićeva prognoza da će poeziju svi pisati, a (mimo pesnikovih očekivanja) samo poneko čitati. To je u Srbiji postala prava nepogoda, pa je bezmalo svaki pisac u nečijoj antologiji ili je antologičar. Pri tom je polje reči antologija poplavljeno, u plićaku. S nekolika ostrvca. Da vidimo imaju li pokriće ovakvi nalazi. Da proverimo koliko imamo antologija (zapravo knjiga koje u naslovima i podnaslovima imaju takvu odrednicu), kadašnje su, ko ih je sastavio, kolik je njihov uticaj u književnosti, da li je tačno zapažanje najpoznatijeg savremenog srpskog antologičara da su sve takve knjige korisne ljudima koji vole poeziju, da li u tim knjigama može da se vidi pristup i kriterijum, je li sve oslonjeno na estetsko kao kod najduže cenjenog srpskog antologičara ili se mogu odmah odvojiti takva ali savremenija (gledano odavde) merila, ko najlakše suče rukave za takav posao, da zamislimo kakva bi bila antologija svih naših antologija kada bismo uzeli pesme koje se najčešće ponavljaju i da li je, možda, neko i to učinio. Dosta, i ovo je odviše. Očito, zadatak je s nekoliko nepoznatih. Rešavaću ga prečicom, izveštajno, nizanjem činjenica, da se vidi količina i poneka osobenost. Najpre ću iz milionskog elektronskog kataloga kuće knjiga u kojoj sam (relevantna je!) za minut da dobijem zbir, a potom i popis, svih antologija, pesničkih, na srpskom jeziku, do 12. januara 2009. objavljenih. Morao sam reći datum, jer se svake nedelje među nama pojavljuju takve knjige. Wih je rečenog januara bilo 2.148!, ali taj broj nije tačan. Nema mesta gde su sve okupljene. Dug je put knjige do ulaska u nacionalne biblioteke. U tome, kao i inače, zakon je delimično uspešan. Ipak, prilika je izazovna. Dajem ono o čemu dosad nisam čitao. Šta sve okuplja ćutljivi zbor od 2.148 pesničkih i srpskih izbora, panorama, hrestomatija, antologija? Da li se to može precizno reći u izveštaju koji ima nameru da bude brojčanik za navijanje? Neću ponavljati da antologičarski posao u narodnoj književnosti počinje pre Vuka, ali je Vuk prvi dobio majstorsko pismo. Neću ni o njegovim naslednicima. Ima ih u desetinama, a zbornici Vojislava Đurića najčešće su objavljivani. Zbirke narodnih pesama nisu iste u mirnim i ratnim vremenima. Epske poezije možda ne bi ni bilo da nije borbe i njenog guslarskog odjeka. “Đe se gusle u kući ne čuju...” I neću o antologijama lirskih narodnih pesama kojih, ipak, imamo malo u velikom lirskom moru srpskog sveta. “Igliče venče nad vodu cveta...” To traži posebnu pažnju i ne otvara sve prozore za “posmatranje uloge pojedinca u književnosti”. Neću ni o antologijama proze, jer je i to priča za sebe. Hoću o antologijama potpisanih (autorskih) pesama u srpskoj literaturi, ostavljajući prepevane, koje su gotove došle iz stranih književnosti, ali s antologijama svetske poezije koje su Srbi sastavili. Na zbirnom spisku, u 2.148 knjiga, podesilo se, u azbučnom redu, da je prvi izbor srpskih pesama “o veri, nadi i ljubavi u Gospoda” iz prve godine dvadesetog veka, a u drugom po starini izboru su molitve. Takvih antologija u kojima su duhovne, religiozne i srodne pesme ima dosta. Naravno, u poslednjih dvadesetak godina one se obnavljaju i dopunjuju. Najviše ih je s pesmama o Badnjem danu, Božiću, Vaskrsu... Retke su, razume se, iz komunističkog vremena. Imaju zamenu. Uočio sam, lako, da je sijaset antologija amaterskog napona i namene. Takve knjige prelistavaju u njima zastupljeni pisci i njihovi srodnici s kojima nisu u zavadi. Wima pripadaju festivalske, saborske, klupske, rasute po zanimanjima i po vašarima, generacijske i slične plakete stihova, redovno s antologijskom galamom, još redovnije bez antologijskog svetla. Kada se odvade spomenari, zbir od 2.148 biva znatno umanjen. Niko ne može reći koliko. Ako bih u dokolici okamatio napor i to sračunao, ne bismo imali koristi. Zato ću po modelu: nemoj mi ih razdvajati. Od svetiteljskih knjiga pesama najviše ih je o Svetom Savi. One su s rastom pravoslavnih godina sve obimnije. I naši manastiri imaju antologijske čitanke. Najpre Hilandar, naročito povodom njegove osamstogodišnjice, i kasnije kao i ranije, s ostalim svetogorskim motivima. Tako i Kalenić, Gornjak, Morača, fruškogorski manastiri, Visoki Dečani, Manasija... Od istorijskih događaja najčešće su pažnju antologičara dobijali Kosovo, kao bitka, mit, zla sudbina, mesto ostajanja bez glave, i Karađorđev srpski ustanak, kao znak svitanja i protivljenja nepravdi. Od svih jubilarskih antologija ovakve su s najvećim zanosom. Postoje antologije pesama ratnih, porodičnih, zemljoradničkih, pograničnih, pa poimenične (izbori iz pesništva jednog pisca), antiratne, antifašističke, s okruglim brojevima odabranih pesama (100, 150, 200 i dalje, i više), sa simetričnim brojevima (101, sto pesama iz celog sveta i jedna srpska), s istim brojevima (33, 77, 88 rezervisanih za J. B. T., 111), antiinformbirovske, po šumama i gorama, u pesnikovom izboru vlastitih stihova (štampanih ili rukom ispisanih), o biljkama, o mudrosti, ali i antologije antilirike (parodija i travestija, a ispred svih je pantologija, vinaverska). Postoje antologije poezije starosrpske, srednjovekovne, dubrovačke, srednjodopske, romantičarske, međuratne, parnasovske, predratne, novije i najnovije (s godinama na dve granice), o ratnicima i poratne, po dužini stihova, revolucionarne i rodoljubive, socijalne i naročito ljubavne, humorne i tužbaličke, a retko misaone (pri tom se misli na vrstu lirike, naravno.) Imamo antologije pesnika koji žive na selu, a samo jednom su pod određenjem naivni (u zborniku s vajarima i slikarima, samoukim), kao i antologiju pesama u zapisima starijim od osamnaestog veka, antologije pesnika: mladih, veteranskih, iz istog kraja ili mesta, istogodišnjih, istoškolskih, raznih; antologije o Beogradu, ali i koje opevavaju Sombor, Tešanj, Leskovac, Mladenovac, Pomoravlje, Šumadiju, Sentandreju, Prizren, Čačak, Smederevo, Niš, Peć, Bačku Palanku, Novi Sad, Boku, kopnom i morem, pa antologije časopisa i listova (pojedinačne, opšte i onako), po vekovima i dužim razmacima, o planinama, o jednoj planini (Zlatibor) ili reci (Mlava), pesama u prozi (prozaida), trubadurske, vojvođanske (srpske i petojezične), kosovskometohijske (dvojezične i naročito jednojezične), po nacionalnim zajednicama (mađarske, rumunske, slovačke, rusinske, romske, turske), republičke, pokrajinske, sreske, opštinske i mesnozajedničke. Naravno, u najtvrđem povezu su političke i nadolazeće stranačke (po narudžbi, po smernicama, po odanosti liku i ideji). Čudno je da imamo vrlo malo antologija satire, kao što je egerićevska i udvoričke poezije, kao što je arsićka. “Ne bi uzalud Turci onako 500 godina da im nismo dodavali ruku”. U srpskoj književnosti je buket brionski raskošno opremljenih (na više takmičarskih načina takvih) antologija pesama o Titu, o njegovim godišnjicama, podmlađivanju, putevima mira, nesvrstavanju, “suncu i čaši” dok drži zdravicu, dolascima na čelo, štafetama i majevima. Imamo antologije narodnooslobodilačke, ofanzivske, frontovske, afežejske, brigadnoproleterske, kurirske i komesarske, radničke, o godišnjim dobima (najviše o jeseni, najmanje o zimi), po nagradama (od cvetića do Nobela), autobiografske, petitne, kurzivisane (čak i levostrane), studentske, erotske i boemske (iz više ruku, iz “prenoćenog života”), po edicijama, po izdavačima, ženske (sve obilatije i prodornije, jer “mačke idu u raj”), haiku (trotomne čak, s tako sićušnim oblicima), po sonetnim vencima, po sonetima bez venaca, po epitafima, vinske, šljivovičke, davorijske, karlovačkođačke, epigramske, nekrofilske, krajputaške, od najčitanijih, najomiljenijih, najsmešnijih, najljubavnih i ostalih naj pesama, avangardne, a najviše namenjenih deci. U njima ih je, opet, najviše o mami. Samo jednom je upisan otac u naslovu, na prvom mestu, ali je u drugom izdanju već pomeren. “Otišao tata za zelena vrata”. Zgodno je baš na ovom mestu kazati da je previše antologija (sve su različitije i domišljenije) koje su s mamcima za novac, u naslovu i među koricama. S njima su unučne pevanke o dedi i baki, neventologije, “od postanka sveta iz ljubavi” (za sve uzraste), uspavanke i bajkalice, sve ljubavi, sva doba, sve lepote, sve boje, životinje, trave i ptice, smehologije, “od Zmaja do Qubivoja”, “sve nežne reči sveta” (na celih sto i nekoliko stranica). Mislio sam da ću ovde, kod pesmovnika za najmlađe, da ustavim brojčanik, ali sam zašao u goru novih antologijskih tema. Bilo bi šteta da ih barem ne oslušnemo, jer smo dobili antologije pesama o ekologiji, o smrti, o nedelji (ali ne i o nekom radnom danu), pa radiostanične, transsimboličke, rok i pank, renga, mestorodne, o knjižnici, o supruzi, o monasima, o suncokretu, “estetskog egzorcizma”, baladične (tri, svaku su pripremile dame), antologije poema, stihova o vodama (na 457 strana, ko čita ne može ostati žedan), “od Baranje do Boke”, širimice, “od Triglava do Đevđelije.” Objavljene su antologije pesama o Srbiji, o Krfu, Vidu i Zejtinluku, o genocidu nad Srbima (231 stranica, jedna više od one o Srbiji), srbobranske, srpskopleteničke, “srbskih pesnika” (tako: srbskih; da “sve bubri kao B u Srbinu”), o bombardovanju (po zagorskom razgovoru s otkopanom bombom: “Buš pukla?” / “Bum!”), s milosrdnim dodatkom – “proleće 1999”. Možemo da čitamo pesničke antologije Republike Srpske, krajinske, dijasporske, o srpskim zemljama i srpskom narodu, o Jasenovcu, o Srbima iz Zapadne Evrope, Amerike, Makedonije, odsvukud. Ovde je podesno da smestim kićanke od pesama o Crnoj Gori i nekolike još, s istim pesmama a različitim naslovima, pod kojima su: crnogorska poezija ili: poezija Crne Gore ili: srpska poezija iz Crne Gore (gde se vidi, u tumaranju, grdna muka s rečima i još grdnija muka sa sobom). Međutim, pod naslovom Otklon, gde su poserdarene i zavojvođene pesme crnogorke iz poslednjih pedeset godina prošlog veka (dvadesetog), jasan je i žestok je dukljanski otklon od celine srpstva i vlastite tradicije. Kroz naše upolitečene pevanije viđaju se slivovi i češća razvođa. Nisam našao antologiju poezije državne zajednice u kojoj smo doskoro uživali, ali sam našao Savez književnika Srbije i Crne Gore kao izdavača antologije s pola Wegoševog stiha u naslovu (Ćud je ženska). Ali, sve to nije bilo u SCG već u Modriči. Lepo nam se pesništvo zamodrelo. Puni su nam antologijski kavezi stihova. Čuvamo ih kao ptičice kojima ne damo da lete. Krletka do krletke. Kao da su u rozarijumu za reči i rime. Pravično je da ovlašno pomenem o kojim ličnostima su naši antologičari, osim o Svetom Savi, Karađorđu i Titu, skupljali pesme i kome su pesnici često posvećivali svoje stihove. Spisak nije celovit, ali su antologije o sebi dobili: Desanka, Tesla, Wegoš, Drainac, Banović Strahinja (nikad Strahinja Banović kako bi trebalo, jer je pesma osvojila prezime, jer je deseterac otaborio), potom Marko Kraljević, Miloš Obilić, Bajo Pivljanin, Branko Miljković, Vasko Popa, Vito Nikolić... Možda je zanimljivo (još to pa ćemo odahnuti) da kažem koji su naši pisci sklopili najviše antologija, koji su u srpskoj književnosti najviše puta na knjigama upotrebili takvu reč i njene srodnice. Svi su s nama, osim Dragoslava Andrića, Lasla Blaškovića (starijeg) i Milorada R. Blečića, pa zato možemo očekivati da će antologijska lektira biti sve gušća. Voja Marjanović, Raša Perić, Dragan Lakićević, Slobodan Stanišić, Milovan Vitezović, Dušan Đurišić, Pero Zubac, Dragomir Brajković, Stojan Berber, Danilo Jokanović, Milutin Đuričković i ostali čine udarnički vod srpskih antologičara. Na koga pomislite kada se čuje reč antologija, recite sami. Meni je pogodno, radi svih, da izveštaj završim definicijom Pola Elijara koju je Zoran Mišić dao na početku svoje Antologije srpske poezije: Najbolji izbor pesama je onaj koji se pravi za samog sebe.