Vreme zabave

Da li se danas, u vreme kada se ne poklapaju naša sadašnjost i naša savremenost uopšte može filozofirati? To je pitanje koje se odmah nameće čitaocu Mazeovog ogleda. Jer, ovaj odnos filozofije i da kažem njenog sjaja ili aure, same filozofičnosti savremene filozofije i popularne kulture, ili masovne (opšte) kulture koja je zamenila nekadašnji “svet života” filozofije nije istražen. I to je, da kažem, osnovna vrednost Mazeovog ogleda. Iako je popularna kultura danas postala opšta i jedini “svet života” same filozofije. Filozofija danas deli sudbinu umetnosti i literature, koje su ne tako davno bile “ozbiljne”, “visoke” i “čiste” ili entiteti “ozbiljne” ili “visoke” kulture koja je više građanske slojeve odvajala od nižih društvenih slojeva, kako se to nekada imenovalo. Tako je još tridesetih godina prošlog veka Huserl mogao da postavi svoje čuveno pitanje: “Kako postati častan filozof?” Da li je danas takvo pitanje uopšte moguće u ovom “nesavremenom razmatranju” kako bi se po uzoru na Ničea mogao nazvati Mazeov ogled? Da li danas filozofija doista ima ovaj oblik neobaveznog ćaskanja ili navodne debate o “ozbiljnim pitanjima”? Da li je to jedini žig koji “popularna kultura” utiskuje nekadašnjoj “kraljici nauka”? Jer svet se neumitno promenio. Preciznije rečeno, naš svakodnevni život izgleda da stremi uprkos svemu ovoj “bezgraničnoj zabavi” kako je taj fenomen imenovao Maze povodom ovog uspona masovne kulture od 1850. do 1970. godine ili postmoderne, uspona koji je teorijski okvir ovog ogleda. To je periodizacija samog Mazea koja može biti i sporna, ali nema sumnje da je od vremena prosvetiteljstva i širenja masovnog obrazovanja, popularne kulture u postindustrijskom društvu, Interneta i digitalnih medija – ideal “bezgranične zabave” potisnuo nekadašnje klasične, a zatim i moderne ideale i vrednosti i to u toj meri da danas više razmišljamo o zabavi nego o bogu, kako na jednom mestu rezignirano primećuje Maze. Tim povodom Maze počinje pitanjem: “propast ili demokratizacija Evrope?” Ali nema sumnje da sam Maze nije nikakav apokaliptičar popularne kulture koja je neumitno postala naš “svet života” odnosno naša svakodnevica. On nije kritičar ove tendencije kao što su to bili, recimo, Horkhajmer i Adorno u “Dijalektici prosvetiteljstva”. O tome on piše sasvim određeno iako kao filozof kulture koji se kloni rigidnih teorijskih zaključaka u ovom svetu bez teorije ili “posle teorije” kako ga naziva, recimo, Teri Iglton, kritičar postmoderne. Tako će sam Maze napisati: “Umberto Eko razlikovao je dva suprotstavljena govora o masovnoj kulturi. Apokaliptičari vide samo nezaustavljivu propast vrednosti i hoće samo da posvedoče o tome da se tome ne prilagođavaju. Integristi šire poruku medijskih koncerna da su kulturna dobra konačno svima pristupačna. Istorijski pregled koji je pred čitaocem (kaže Maze) polazi od drugačije postavke. On masovnu kulturu želi da shvati kao elemenat modernističkih pokreta demokratizacije”. Sudeći po tome izgleda da Maze veruje da je upravo ova “istoričnost” ono što ga razlikuje i od apokaliptičara i od integrista. I možda je u pravu iako je, po mom mišljenju, bliži integristima. Ali, nema sumnje da se u ovom ogledu mogu pronaći mnoge zanimljive stvari. To je, uostalom, i razlog da skrenem vašu pažnju na ovu studiju koja se koleba između jednog i drugog pristupa, ne uspevajući da oblikuje našu savremenost u jasniju teorijsku poziciju. Ali, nije samo Maze odgovoran zbog ovog manjka teorije. Ili, odsustva teorije. Tako Maze ovde beleži: “Uobičajene barijere između visokog i niskog pri tome su se sve lakše prevazilazile a toku poslednjih sto godina vidno je poraslo poštovanje kulturnog nasleđa. Religiozne forme poštovanja klasičara su nestale: gomila inscenacija i reprodukcija kao i broj onih koji se time bave nesumnjivo su porasli. Godine 1889. u Nemačkoj je na svim fakultetima studiralo ukupno 29.000 studenata (samo muškaraca). Godine 1991. bilo ih je 1,64 miliona, od toga 20.000 samo na filozofiji i oko 125.000 onih koji su se posvetili istoriji, književnosti, umetnosti ili muzici... Inventar znanja postao je u međuvremenu relativno široko raspoloživ. Društvena priznatost i privilegovana funkcija visokog kulturnog obrazovanja vidno su umanjene, iako se ne može reći da su nestale. Elite se u današnje vreme definišu na osnovu drugačijih kulturnih odlika. Uspon masovne kulture do bazične kulture nije doduše uzrokovao preokret, ali ga je takoreći duhovno zapečatio.” Moram da kažem da je upravo ovo mesto stvarni razlog radi kojeg je vredelo baviti se Mazeom. Ova dalekosežna opservacija savremenog duhovnog preokreta koji akademska filozofija ignoriše na vlastitu štetu. Ovo pitanje: šta je sa filozofijom u uslovima ovog duhovnog preokreta koji je i prema Mazeu iverzibilan. Mazeov jedini argument je, u stvari, istorijski mada Maze izgleda veruje u teleologiju popularne kulture i njen demokratski epilog, što je naravno veoma sporno. Šta će biti sa filozofijom u ovo “vreme zabave” koje nije baš zabavno – bilo je moje pitanje. Iako su Mazeove teorijske ambicije bile skromnije ne prelazeći granice korektnog istorijskog pregleda. Ako su to bile njegove stvarne ambicije?