Obamino trgovačko pismo

Preteško hipotekarno breme koje je administracija bivšeg predsednika Yordža Buša mlađeg ostavila novom predsedniku SAD prolongirala je već nekoliko Obaminih najavljenih „novih početaka”. Irak, protivraketni štit u Evropi i zatvor Gvantanamo na Kubi – pitanja su koja najviše muče Baraka Obamu. Najeklatantniji dokaz Bušove „izvršne” tiranije je vojni zatvor u luci Gvantanamo na Kubi, koji je bivši američki predsednik „zbog globalnog rata protiv terorizma” otvorio posle 11. septembra 2001. godine. Upravo ovih dana svedoci smo oštrih kritika članova Bušovog pravnog tima koji su pisali tajna dokumenta koja dozvoljavaju surove metode ispitivanja uprkos zakonima i sporazumima koji zabranjuju da se primenjuje tortura. U međuvremenu, Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) uništila je 92 video–snimka (od 117) na kojima su zabeleženi intervjui sa osumnjičenima za terorizam u zatvoru Gvantanamo. Barak Obama, koji je neposredno nakon stupanja na vlast, 22. januara potpisao odluku kojom će do 31. decembra ove godine zatvoriti zloglasni kazamat na Kubi, do danas nije pokazao interes za pokretanje krivičnog postupka protiv Bušovih administratora koji su „zaobišli” četvrti amandman Ustava SAD koji zabranjuje nelegalno pretraživanje, pritvaranje i prisluškivanje bez naloga, kao i prvi amandman koji garantuje slobodu govora i štampe. Obamu očigledno mnogo više brine kako da „raseli” 245 pritvorenika iz Gvantanama! Nudio ih je mnogima, to čini i dalje, a neće ih niko. Wegov evropski „operativac” Klint Vilijamson, ambasador SAD zadužen za zemlje Unije, dva puta se vratio sa Starog kontinenta neobavljenog posla. Svega šest zemalja Evropske unije zainteresovano je da primi po jednog ili dvojicu „gvantanamaca”. I to iz „treće grupe” uhapšenika, protiv kojih nema nijedan dokaz koji bi ih teretio za terorizam. Niko nije želeo pritvorenike iz „druge grupe” koji su u gvantanamsku robijašnicu prebačeni iz drugih zatvora, zbog sumnji Britanske obaveštajne službe MI5 (!) i CIA da su povezani s terorizmom, a potom je ustanovljeno da – nisu! Mađarska je jedna od tih šest država Unije koja želi da primi zatvorenike iz Gvantanama! Na molbu Amerike učinila je to i 28. oktobra 2007. godine kada je iz istog zatvora primila 28 kubanskih državljana dajući im azil. Danas, međutim, svega njih četvoro uživaju gostoprimstvo u toj zemlji, dok su ostali izabrali druge države za životno stanište. To kao da je upalilo „crveno” svetlo u severnom komšiluku Srbije. Već lane Mađarska je odbila da pregovara sa Irakom o organizovanom prijemu 500 izbeglica iz te zemlje. U medijima dugo je „licitirano” i s brojem budućih doseljenika iz Gvantanama. Dvadeset pet, petnaest, šest, dva, na kraju – jedan...! Da „ne zaborave zajedničke vrednosti i ciljeve Mađara i Amerikanaca koji su uvek sarađivali u stvarima od zajedničkog interesa” u pozdravnom pismu povodom nedavnog nacionalnog praznika (Mađarske revolucije 1848-49.) i decenije od prijema Mađarske u NATO, lično ih je podsetio predsednik SAD Barak Obama, ističući doprinos američke mađarske zajednice u razvoju odnosa dveju država „počev od članaka Jozefa Pulicera, delatnosti kongresmena Toma(ša) Lantoša, do poslovne visprenosti biznismena Yordža (Đerđa) Soroša”! Očigledno da je uz pozdravno pismo naciji, predsednik SAD mađarskom kolegi Laslu Šojomu poslao i posebno – „trgovačko” pismo! U javnosti se spekuliše da je reč o ponudi koja se ni u kom slučaju ne može odbiti , jer reč je o Obaminom predlogu „tri za jedan”! Povećanju kvote za produženje boravka na teritoriji SAD bez vize i nakon 90 dana mađarskim državljanima sa biometrijskim pasošem, pomoći u dobijanju polovine od potrebne količine novca kao osnivačkog uloga za rad Međunarodnog sekretarijata gasovoda „Nabuko” i – lobiranje SAD preko partnera Unije u EP i EK za dobijanje teritorijalne autonomije Mađara u zemljama Karpatskog basena! Evidentno da je s mađarske strane na predlog vrlo brzo „namignuo” onaj ko je trebao, potvrdivši da se najbolje realizuju one odluke o kojima se „ćuti”, uz to i ne brinuvši o posledicama njenih primena – jer se uživa zaštita moćnog. Jer, kako drugačije tumačiti činjenicu da je 1,8 odsto mađarskih državljana putovalo u SAD više u prva tri meseca ove godine nego u poslednjem kvartalu prošle, da je mađarskom premijeru u ostavci Ferencu Đurčanju na upravo završenom briselskom samitu šefova evropskih država ili vlada potvrđeno da će do kraja aprila na račun budimpeštanskog Međunarodnog sekretarijata „Nabuka” biti uplaćeno 100 miliona evra... I najnovija informacija. Vladajući socijalisti pripremaju Parlamentu spisak uz obrazloženje da Mađarska (čiji je Migracioni biro i Ured za državljanstvo u 2008. imao budžet od 5,7 milijardi forinti i pružio međunarodnu zaštitu za 264 izbegla lica od 3.200 koliko ih je iz prihvatnih logora u Bekeščabi i Debrecenu podnelo zahtev za azil) – može da primi između 45 i 50 zatvorenika iz Gvantanama!