IB i izrežirani sukob

Prvo pismo CK SKP(b) u prepisci sa CK KPJ bilo je datirano 27. marta 1948, a Rezolucija IB objavljena je 28. juna iste godine. Nije bila potrebna bilo kakva mudrost da bi se zaključilo da su i Pismo i Rezolucija bili upućeni prvenstveno Srbima. Za Srbe su ta dva pogibeljna datuma (27. marta 1941. godine izveden je puč kojim je poništeno pristupanje Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu – savez Nemačke, Italije i Japana, što je bilo neposredni povod za izbijanje šestoaprilskog rata, a Vidovdan, 28. jun 1389, dan kosovske pogibije) bili kultni simboli srpskih borbi protiv zavojevača, simboli slavnih pogibija. Međutim, bilo je potrebno mnogo više pronicljivosti da bi se zaključilo da su i Pismo i Rezolucija bili upućeni prvenstveno Srbima iz Srbije. Jer, treba imati u vidu da su tokom rata komunistima (partizanima) Srbi van Srbije pristupali najmasovnije, pre svega, zbog ustaškog terora, a da su postajali komunisti pod uticajem svojih vojnih starešina (Ćopićev Nikoletina Bursać: „Majko, od danas nema više Boga!“ „Kako nema Boga?“ „Lepo – nema. Tako je kaz`o komesar!“ – citat prema sećanju), dok su Srbi iz Srbije išli u partizane tek pošto su sebe smatrali komunistima. U Srbiji je, naime, tokom rata, ako se izuzme 1941. godina, vladalo relativno zatišje i onaj, koji je mirovao, uglavnom nije bio izložen direktnoj životnoj opasnosti. Znači, onaj koji se tokom rata u Srbiji opredelio za partizane, učinio je to zato što je došao do zaključka da Narodnooslobodilačka borba nosi u sebi program levice, koji je njemu blizak. Sve su ovo morali znati tvorci Rezolucije. Pa, samim tim, da će se partijsko članstvo van Srbije izjašnjavati pod uticajem svojih dojučerašnjih vojnih komandanata, a oni će biti uz Broza, jer im je on podelio položaje, činove, plate, stanove, posebno snabdevanje i niz većih ili manjih privilegija, a da će komunisti iz Srbije sami vršiti političku analizu nastalih događaja. Prema tome, tvorcima Rezolucije moralo je biti jasno u samom startu da ona ne može dobiti većinu među članovima KPJ, jer će za SK KPJ biti i ona masa članova primljenih u KPJ u periodu od prvog pisma CK SKP(b) do objavljivanja Rezolucije. Da je ova konstatacija tačna, najbolje govori podatak da je na Golom otoku i u apsolutnom broju i procentualno najviše kažnjenika bilo iz Srbije. (Izuzimaju se Crnogorci koji su tradicionalno okrenuti Rusiji: „Ne bojim se, braćo, aviona/nas i Rusa trista miliona!“). Dakle, poziv jugoslovenskom partijskom vrhu da prilagodi svoju politiku i svoje ponašanje zahtevima iznetim u Rezoluciji IB, uz istovremeni poziv jugoslovenskim komunistima (čitaj: prvenstveno komunistima iz Srbije) da zbace svoje rukovodstvo ako se ne prikloni postavljenim zahtevima, bio je de facto poziv komunistima iz Srbije na političko samoubistvo. Da je Rezolucija značila poziv komunistima na političko samoubistvo, jer su ostavljeni bespomoćni pred Brozovom policijom, postaće sasvim jasno kada se uoči da ni SSSR, ni bilo koja zemlja iz IB bloka, nisu učinili bilo kakav demarš u OUN, ili na bilo kom drugom mestu, protiv neljudskog ponašanja Brozove vlasti prema političkim protivnicima. (I Istok i Zapad su znali za Goli otok – bilo je prebeglih kažnjenika i na jednoj i na drugoj strani.) A onima, koji su još analitičkije posmatrali događaje, bilo je vidljivo da ni zemlje takozvanog političkog Zapada nisu svojevremeno uputile nijednu zvaničnu protestnu notu Brozu ili kakvoj međunarodnoj organizaciji dok je njegova vlast, pre svega u Srbiji, bez suda skidala glave pripadnicima pokreta DM, koji su bili zapadno orijentisani. I kad to čovek uoči, odjednom vidi istovrsno ponašanje i SSSR-a i Zapada prema Brozu kao glavoseči svojih političkih protivnika i na levoj i na desnoj strani. Čerčil u svom šestotomnom delu „Drugi svetski rat“ jasno govori o svom dogovoru sa Staljinom da Jugoslavija bude pod političkim uticajem Istoka i Zapada na bazi 50:50 odsto. Navodi da je predložio da se zabeleška o tome uništi, ali da je Staljin rekao da ona može da ostane. Interesantno je da se, koliko se zna u široj javnosti, faksimil te cedulje nikada nije nigde pojavio. Nije li priča o uništenju, odnosno čuvanju te cedulje – izmišljotina? Nisu li se oni tada dogovorili da to bude da se Brozu predaju na milost i nemilost najizraženiji i na levici i na desnici kako bi se – na taj način obezbedio ravnomerni uticaj ratnih saveznika na tlu Jugoslavije? Istovremeno, može se smatrati činjenicom da ni Zapad, ni Istok nisu predali svoje prve kolone u Jugoslaviji zato što su imali nešto protiv njih. Najprijateljskiji odnos prema onima koji su od Broza prebegli ka njima to najbolje govori. Moglo bi se reći da su se Čerčil i Staljin poneli prema svojim žrtvovanim pristalicama baš kao Vrhovna komanda Srbije prema braniocima Beograda u Prvom svetskom ratu. Vrhovna komanda žrtvovala je branioce Beograda da bi uspešno povukla glavninu. Čerčil i Staljin su žrtvovali svoje najvatrenije pristalice u Jugoslaviji radi viših ciljeva. Ipak, postoji jedna razlika: srpski vojnici su znali da su žrtvovani, srpski komunisti – nisu. Naravno, o svemu ovome može se doneti bezrezervni zaključak tek kada se bude imao pun uvid u dokumenta iz tog vremena, kada se bude sve znalo o odnosu Istoka i Zapada prema Jugoslaviji i o tome ko je Josip Broz. A da li će ta dokumenta ikad ugledati svetlo dana – reći će budućnost. Za sada, sve su nagađanja. Mihailo Simić, golootočki kažnjenik