To se pitam

Moj pokojni prijatelj, Paolo Valenti, čuveni kardiovaskularni hirurg iz Ženolijea u Švajcarskoj, koji je presađivao srca sa profesorom Hanom, bio je najveći Evropejac kojeg sam ikada upoznao. Znao je napamet Danteovu “Božanstvenu komediju”, čitao je Čehova u originalu, obožavao je muziku Gustava Malera, rešavao hijeroglife na piramidama, lečio Pavarotija i jugoslovenske prijatelje besplatno. Kada su pale prve bombe na Beograd (u kome je po svojoj sopstvenoj želji sahranjen) bio je u šoku. Ne zbog razaranja i ne zbog žrtava, već zbog toga što se u njemu srušio u paramparčad stari evropski san. Verovao je da to nije moguće, plakao mi je u telefonsku slušalicu dok sam je držao kroz otvoren prozor direktno prenoseći eksplozije “tomahavaka”. Pao je u duboku depresiju jer mu se srušilo sve ono u šta je verovao. Moram da priznam, primio sam to mnogo mirnije od Paola Valentija. Bombardovali su me celog života. Najpre u aprilu 1941, kada su mi poginule majka i baka, zatim 1944, kada mi je poginuo najbolji drug, a onda u poslednjim ratovima, kada su ginuli na sve strane oko mene. Video sam oboreni francuski “miraž” na Palama, najskuplji avion te sezone na sajmu avijacije u Buržeu. Tada je poginuo moj najdraži francuski pisac Antoan de sent Egziperi; njegov “Mali princ” je vozio taj “miraž” i bombardovao sirote seljake, krave i ovce na zelenim padinama Pala. Kada smo godinama govorili o zaveri protiv Srba, optuživali su nas da smo paranoidni; malo je trebalo pa da nas pošalju u ludnicu. Ali kada nas je bombardovalo osamnaest udruženih zemalja sedamdeset osam dana i noći ispostavilo se da nismo paranoidni. Mnogo je poginulo ljudi, ali u sećanju mi je najživlje ostao mladi par koga je bomba raznela na mostu u Grdeličkoj klisuri. Mlada žena je pratila svog muža na front i u krilu je držala moju knjigu “Smrt ne boli”. Umrla je zajedno sa njom. O tome su mi pisali njeni roditelji. Nisam imao snage da im odgovorim. Neka ovo prime umesto odgovora. Na aerodrom u Batajnici sleteo je američki pilot koji je bombardovao Beograd, u prijateljsku posetu, dočekan sa najvećim počastima. On je ubio malu Milicu koja je sedela na noši. Ali, to ne smeta našim političarima da žele da uđu u NATO. Ideja je vrlo korisna: kada nas bombarduju, treba i mi u tome da učestvujemo, da bombardujemo sami sebe, a ne da sedimo sa strane i gledamo kako se oni muče oko toga. U poslednjem ratu, kada bi zagrmela artiljerija i avionske bombe, govorili smo “Hajd, pomozi Bože!”. Popio sam sve zalihe pića iz podruma za tih sedamdeset osam dana. Na uglu moje ulice i Hadži Melentijeve postojao je luksuzni klub “Deltino” sa staklenim izlozima. Pred njim su se zaustavljala samo najskuplja kola i džipovi. Za vreme bombardovanja ostavili su jednog sirotog Krajišnika da otvara vrata i prozore kad padnu bombe da se ne porazbijaju stakla od detonacije. Zatekoh se jedne noći sa mojim psom Arčijem ispred “Deltina” baš kada su počele da padaju bombe. Zemljače, rekoh mu “idi naspi mi jedan viski sa šanka”. Vratio se uskoro i rekao da nema viskija. “Kako nema?” – upitah ga. “Ima samo neka boca na kojoj piše “CHIVAS”, neki liker, šta li?” “Hajde daj mi tog CHIVASA, samo naspi punu čašu od dva deci”, rekao sam mu. Srpska moderna literatura je puna divnih romana koje su napisali dezerteri što su svoje dragocene živote sklonili na Kipar, u Ameriku ili Meksiko. Moj vojni raspored bio je u listu “Vojska”. Poziv mi je lično uručio glavni urednik major, u obliku boce lozovače koju smo ispili istog časa. Pisao sam u svakom broju i bio najprevođeniji srpski pisac, jer su moje tekstove, misleći da su šifre, prevodile ekipe prevodilaca osamnaest generalštabova. Imali su šta i da čitaju. Ali jedna stvar me neprestano proganja: to su moje kolege pisci i pesnici koji su u svoje vreme potpisali apel da se bombarduje Beograd. Danas, kada zaborav polako briše stare strasti, oni dolaze da vide šta je ostalo od nas. Jedino što se pitam kako je moguće pisati poeziju, a u glavi imati scenu razmrskane devojčice na noši čiju su smrt potpisali? To se pitam.