Korist od komšijskog spora

Poslednja odluka koju je češki premijer Mirek Topolanek na mestu predsedavajućeg Evropske unije uspeo da usvoji, pre nego što je njegovoj vladi izglasano nepoverenje u parlamentu, odnosila se na spor Slovenije i Hrvatske, a posredno će uticati i na sve zemlje Balkana. Češko predsedništvo Unije je, naime, 24. marta uvažilo zahtev slovenačkog premijera Boruta Pahora da pregovaračku konferenciju sa Hrvatskom, zakazanu za 27. mart, otkaže i odloži za mesec dana. Loša vest je i ovog puta vešto upakovana u optimističke tonove, pa je Brisel odluku obrazložio kao nužan korak “u očekivanju pozitivnih rezultata u razgovorima Slovenije, Hrvatske i Evropske komisije u rešavanju demarkacije i zastoja Hrvatske na putu u EU”. Službeni Zagreb nema manevarskog prostora za ulepšavanje loših vesti, pa je vlada Ive Sanadera saopštila javnosti da je slovenačka blokada kriva za “očekivano” prolongiranje pregovaračke konferencije na 24. april. Ništa drugo nije ni moglo da se očekuje, ako se zna da je Sanader samo dan ranije za nemačko izdanje “Fajnešel tajmsa” rekao da je LJubljana “blokadom pristupnih pregovora Zagreba sa EU izdala evropske vrednosti”, optuživši Sloveniju što je “prijateljstvo među državama ugroženo”. Slovenija uzvraća da je sve to posledica činjenice da je Hrvatska u svojim dokumentima za ulazak u EU navela podatke koji prejudiciraju granicu, zbog čega je LJubljana blokirala 10 od 35 hrvatskih pristupnih poglavlja u pregovorima sa Unijom. Pokušaj evropskog posredovanja (medijacije) u pograničnom sporu između Slovenije i Hrvatske, što je predložio evropski komesar za proširenje Oli Ren, upravo je zapeo na sporednom koloseku jer se ispostavilo da LJubljana i Zagreb dijametralno suprotno shvataju “medijaciju”. Tako se Evropska unija, naslednica EEZ koja je 1991. oberučke priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Slovenije, Hrvatske i BiH, sada suočava sa posledicama “na prečac saniranog” stanja nastalog raspadom Jugoslavije. Pošto pitanja sukcesije, razgraničenja, granica i raznih prava nisu rešena na vreme, uoči raspada SFRJ, 18 godina kasnije ti problemi izgledaju još veći. Otuda su kašnjenja u planiranom redosledu proširenja EU neizbežna. Slovenački komentatori ocenjuju da je izvesno da pre hrvatskih lokalnih izbora (treća nedelja u maju), pa čak ni pre slovenačkih izbora za Evropski parlament (juna), nema realnih šansi za postizanje bilo kakvog kompromisa sa Hrvatskom. Zaključuju da je pro forme zakazana, pa će stoga biti otkazana i konferencija EU i Hrvatske 24. aprila. Jeste Zagreb prihvatio “medijatorsku trojku” pod vođstvom Martija Ahtisarija pošto je Ren garantovao da će se Ahtisarijevi predlozi bazirati “na međunarodnom pravu”, ali sada se čini nepremostivim nov zastoj jer Zagreb u posredovanju vidi put ka rešavanju problema na Međunarodnom sudu pravde u Hagu, što LJubljana nikako ne želi jer je za nju “medijacija” oruđe za razgraničenje pre ulaska Hrvatske u EU. Premijer Sanader upozorava da otvorena bilateralna pitanja između neke članice EU i države-kandidata ne bi smela da utiču na proces približavanja Hrvatske Uniji. Ponovio je to i tokom zvanične posete Beogradu, rečima da u slučaju drugih država kandidata za ulazak u EU, a konkretno Srbije, “Hrvatska neće postupati kao Slovenija”. Slovenija, međutim, tvrdi da je sa Hrvatskom na dan otcepljenja od Jugoslavije (25. 6. 1991) imala čvrst dogovor o poštovanju statusa kvo na granicama. To ističe i koordinator za Hrvatsku u slovenačkom ministarstvu spoljnih poslova Iztok Mirošič: “Slovenija je uvek imala neposredan kontakt sa otvorenim morem (Jadrana) dok je bila u Jugoslaviji.” Zato je za Sloveniju “insistiranje na tom pravu stvar principa”, dok odgovornost za unošenje bilateralnih problema u evropske pregovore prebacuju na pleća same Hrvatske. Mirošič kaže da Slovenija “ne želi da blokira Hrvatsku prilikom ulaska u EU”, ali će biti “prisiljena da to učini, ako ne nađemo kompromis”. Češko predsedništvo EU, za koje je napredak država zapadnog Balkana jedan od prioriteta u šestomesečnom vođenju Unije, našlo se suočeno sa problemom koji slovenački mediji sužavaju na “pitanje od milion evra: gde se završava Slovenija a gde počinje Hrvatska?”. Prag bi da zabeleži uspeh u svom predsedavanju i zastoj u integraciji država Balkana što pre otkloni, zbog čega je najavio mogućnost “šireg sastanka” na nivou 27 ministara spoljnih poslova zemalja EU. Sudbina tog plana je, posle pada Topolanekove vlade, sasvim neizvesna, što je potvrdio i šef liberala u Evropskom parlamentu Grejem Votson, uverenjem da to “znači (novo) kašnjenje (usvajanja) Lisabonskog ugovora” i još teže komplikacije po ionako teško izvodljivo proširenje EU bar na Hrvatsku. Ponovno odlaganje pregovaračke konferencije sa EU zbog slovenačke blokade naišlo je na ogorčenje i osudu u Hrvatskoj. Zagrebački “Večernji list” piše da je to “ucenjivanje Hrvatske”, pa poslednji potez LJubljane poredi sa “događajima iz Minhena 1938. kada je Evropa popustila iznuđivaču, što je završeno svetskim pokoljem”. Da se na jednoj od međa EU dešava nešto čudno, počeli su da uviđaju i vodeći svetski mediji. Gde Slovenija završava, a Hrvatska počinje, moglo je da bude prikriveno lokalno natezanje da iznenada nije zapretilo da ugrozi proširenje EU i NATO-a na Istok, ocenjuje američki “Wujork tajms”. List notira da se radi o “sporu oko nekoliko sela na severu istarskog poluostrva i granice na moru koja je duga par fudbalskih terena”. Bez obzira na ove sporove, priznanje o namerama Evropske unije u budućnosti, stiglo je s mesta sa kojeg se najmanje očekivalo – od strane izveštača Evropskog parlamenta za Hrvatsku Hanesa Svobode, socijaldemokrate iz Austrije. On je u poslednjem broju ljubljanske “Mladine”, u podužem intervjuu, objasnio zašto Hrvatska među nekim evroposlanicima ima “klub obožavalaca” kojima ne smeta “šta god Hrvatska učinila”. “Radi se o katoličkim vezama, to je nekakva stara ideologija ili tradicija prema kojoj katolička Hrvatska brani Evropu pred Srbijom, jer ta ima ortodoksne vrednosti. Zbog toga dolazi do te identifikacije sa Hrvatskom... U Hrvatskoj je bio rat. I zato je za mnoge postala pojam države koja se bori, naravno – protiv pravoslavne Srbije”, kaže Svoboda. Na primedbu “Mladine” da Evropu u tom slučaju vode “prilično jaki religiozni razlozi”, odgovara: “Slažem se. Zaista je takva politika delimično povezana sa religijom. Ali moram da dodam još nešto – kada sada CDU (partija nemačke kancelarke Angele Merkel) kaže ‘Hrvatska da, ali drugi ne’, čini ogromnu grešku. Ocenjujem da je to već prilično skandalozan način ponašanja u tom klubu poklonika Hrvatske. To je nesumnjivo povezano s tim da katolička Hrvatska može da uđe u EU, dok Srbija, Makedonija i drugi iz pravoslavnog basena – ne mogu.” Svoboda se ne slaže sa perjanicom evrokonzervativaca Brokom, inače savetnikom kancelarke Merkel, da bi Unija eventualnim novim proširenjima dobila toliko problema, da posle proširenja na Hrvatsku mora da “predahne i zaustavi se, za poduži period”. Iako Svoboda tvrdi da je Brokovo stanovište “veoma opasno”, nije izvesno da će njegova reč i reč ostalih evrosocijalista nadglasati protivnike proširenja posle predstojećih izbora za Evropski parlament. Ako je verovati Svobodi, Srbiju na putu evrointegracija očekuje nepredviđena prepreka koja može dodatno da iskomplikuje njenu kandidaturu zbog “kulturnih” rezervi koje u pogledu Srba gaje neki uticajni evropski političari. To je, nesumnjivo, loša vest. Uz primer slovenačkog blokiranja Hrvatske, koji postaje obrazac legitimnog ponašanja država unutar EU, to može da znači neočekivanu glavobolju za one srpske lidere koji sve nade polažu u hitar ulazak u Uniju na osnovu lane obećane politike formalnog odvajanja pitanja Kosova od pregovora Srbije o članstvu u EU. Ukoliko bi Srbija uspela da ostvari taj cilj i uđe u EU a da zvanično ili de facto prethodno ne prizna Kosovo, to bi za Srbiju svakako bilo dobro. Ali ne treba smetnuti s uma “slovenački primer” obrade Hrvatske, koji pokazuje da je opisani scenario – malo verovatan. Jer ako spor oko granice “dužine par fudbalskih terena” može naprasno da zabetonira Hrvatsku, teško je verovati da nijedna od zemalja Unije koje su priznale Kosovo, sa Slovenijom na čelu, to pitanje neće ispostaviti kao otvoreno pitanje koje mora biti rešeno pre ulaska Srbije u EU. Što se tiče dobrih vesti, ima ih. To su bolji odnosi između Srbije, na jednoj, i Hrvatske odnosno Slovenije, na drugoj strani. Činjenica je da su relativno novi slovenački premijer Borut Pahor i hrvatski premijer Ivo Sanader nedavno bezmalo jedan iza drugog hvatali kvake na vratima kabineta najviših srpskih zvaničnika. Sve bi bilo još lepše da nije “spinovana” informacija da je Pahor izabrao Srbiju za prvu posetu nekoj od zemalja u regionu. Premijer Pahor je, uistinu, prvo obišao Kosovo. Da sve bude zanimljivije, tamo je banuo naglo, zajedno sa ministarkom odbrane i to na jedan od najvećih slovenačkih praznika – Dan samostalnosti i jedinstva – državnu svetkovinu u znak sećanja na plebiscit 1990. godine, kada se 95 odsto građana izjasnilo za otcepljenje Slovenije od Jugoslavije. Pahor i ministarka LJubica Jalušič izabrali su tu priliku da odu u Prištinu, a potom su obišli 18. kontigent slovenačke vojske koji broji 292 pripadnika, a uskoro treba da se utrostruči. Pahor je na priredbi u bazi “Villagio Italia” kod Peći bio svečani govornik povodom Dana samostalnosti i jedinstva. Sve to objašnjava zašto je izbegao novinare srpskih medija i odbijao intervjue, jer se, kako je sa “visokog mesta” povereno potpisniku ovih redova, bojao da bi moglo pasti neko neprijatno pitanje s obzirom na to da su ga čak i slovenački novinari 26. decembra 2008. iznenadili opaskom “zar se ne boji da će se Srbi ljutiti?” što je kao prvu destinaciju za izlazak van granica Slovenije u cipelama premijera (put u Brisel, prestonicu Unije, ne računa se) izabrao Kosovo, najtvrđu jabuku sporenja između LJubljane i Beograda još od kraja osamdesetih godina 20. veka. Premijer Pahor, ako ćemo pravo, nije ni birao da navrat-nanos putuje u Beograd 6. marta, već su ga na to ponukali slovenački privrednici. Da je Pahor želeo da pokaže neki gest dobre volje prema domaćinima prilikom “istorijske posete prvog slovenačkog premijera Srbiji”, onda bi u Beogradu bio potpisan dugoočekivani sporazum o socijalnom osiguranju, na primer, sporazum koji osiguranici slovenačkog penzionog fonda iščekuju već 18 godina. Da je to stvar koja, samo ako postoji politička volja, može brzo da bude odrađena, dokazao je prethodni šef slovenačke diplomatije Dimitrij Rupel koji je rečeni sporazum kao od šale potpisao sa Argentinom, pa čak i sa kanadskom pokrajinom Kvebek. Slovenija davanja srpskim penzionerima, koje aktuelni slovenački ministar rada Ivan Svetlik ocenjuje na devet miliona evra godišnje, izbegava, uspešno, naročito poslednjih osam godina. Nezvanično saznajemo da je tokom Pahorove posete Beogradu iskrsao novi problem – pošto Srbija ne priznaje Kosovo kao državu i insistira da je ono deo Srbije, traži sporazum koji bi obuhvatao celu teritoriju. Iz izvora bliskih slovenačkoj vladi saznajemo da ministar spoljnih poslova Slovenije Samuel Žbogar insistira da sa Kosovom treba sklopiti poseban sporazum o socijalnom osiguranju, što je nova prepreka za uspeh pregovora između slovenačke i srpske strane, prepreka koja nije postojala novembra 2007. kada je (tadašnji) srpski ministar rada Rasim LJajić u LJubljani izrazio spremnost da “na licu” mesta potpiše rečeni sporazum koji mu je na sto dala slovenačka strana. Slovenačka delegacija je tada ustuknula pod izgovorom da “nema mandat”, a tadašnji ministar Rupel obećava da će sporazum biti “brzo potpisan”. Od tada su prošle dve godine. Saznajemo i da je Slovenija februara 2008, uoči priznanja Kosova, taj sporazum skinula sa dnevnog reda. Pahorov kabinet ga je nedavno iščeprkao iz “Janšine fioke”, ali je dalji usud socijalnog sporazuma i dalje neizvestan. Pahor i kolega iz Srbije Mirko Cvetković nisu se složili ni u vezi sa zahtevom srpske zajednice u Sloveniji, ovde najbrojnije “nepriznate manjine”, da postane priznata i stekne sva manjinska prava, uključujući pravo na učenje maternjeg jezika u školi, upotrebe srpskog jezika i ćiriličnog pisma... Domaći mediji prenose da je Pahor slovenačkim dopisnicima u rezidenciji na Dedinju kazao da je Cvetkoviću uzvratio da “Slovenija ne namerava da menja ustav u kome su kao autohtone manjine pomenute samo italijanska i mađarska zajednica”. Na stranu što je Slovenija bez problema menjala ustav nekoliko puta kada je to bilo potrebno radi približavanja EU. Pahorov put u Beograd, dakle, nije bio inspirisan iznenadnim otkrovenjem pozitivnih strana saradnje sa Srbijom, već je podstaknut tenzijama u komšiluku. Prema ispitivanjima javnog mnjenja, spor sa Hrvatskom rezultiraće smanjenjem odlaska slovenačkih turista u Hrvatsku i hrvatskih u Sloveniju, a vodeći privrednici alarmiraju da je već došlo i do smanjenja obima privredne saradnje. Slovenački ministar privrede Matej Lahovnik opaža da “stiže sve više upozorenja da je susedna Hrvatska, koja se ubraja u sedam naših najvećih izvoznih partnera, u teškoj likvidnosnoj situaciji”, što može “negativno da utiče na poslovanje slovenačkih izvoznika”. Izvoznici sve glasnije kukaju da nije problem samo likvidnost, već i pogoršana politička situacija između dve zemlje. Zdenko Pavček, predsednik slovenačke Privredne komore, tokom Pahorove posete uz veliku delegaciju direktora slovenačkih preduzeća Srbiji, ističe da će se “dobra privredna saradnja između Srbije i Slovenije nastaviti bez obzira na trenutnu privrednu situaciju u svetu”. Dodao je da je saradnja, što se slovenačkih aspiracija tiče, već sada “na najvišem mogućem nivou”. A onda je hrvatski premijer Ivo Sanader stigao u Beograd da pozove Srbe da kupuju hrvatske proizvode, i Hrvate da kupuju srpske. Sanader smatra da bi hrvatski proizvodi u Srbiji morali da imaju “prednost” u odnosu na (zapadno)evropske, jer su Srbija i Hrvatska poput “Francuske i Nemačke, među kojima je u prošlosti bilo mnogo ratova, ali je njihova saradnja danas temelj EU”. Nije čudo da je Srbija i za Sloveniju i za Hrvatsku danas mnogo važniji partner nego što je to bila uoči slovenačke blokade Hrvatske. A u slučaju slovenačko-hrvatskog spora, Srbija može da postane deo trougla u kome bi kao država sa dobrim poznavanjem problema u regiji mogla, za promenu, da ponudi svoje dobre usluge. U rešavanju njihovih sporova. Privrednici Slovenije već i na Kosovu Mnogobrojna slovenačka privredna delegacija je 10 dana posle Beograda, sa direktorom Privredne komore Slovenije na čelu, otišla u dvodnevnu posetu Kosovu. Delegacija od 40 privrednika srela se sa kolegama na Kosovu, a u natrpanom programu učestvovao je i ambasador Slovenije na Kosovu Jožef Hlep, uz predstavnike slovenačke civilne i vojne misije na Kosovu. Za jačanje saradnje sa kosovskim partnerima zanimala su se naročito slovenačka preduzeća i institucije iz finansijskog, privrednog i logističko-transportnog sektora, a uz njih i ona koja se bave razvojem tehnologija, savetovanjem, naučnoistraživačkim radom, zaštitom životne sredine i međunarodnom razvojnom pomoći. Slovenija je 2008. izvezla na Kosovo robu u vrednosti od 83 miliona evra, dok je sa Kosova uvezla robu u visini od tri miliona evra. Slovenačke investicije na Kosovu se procenjuju na oko 200 miliona evra. MILAN SIMURDIĆ, PREDSEDNIK FORUMA ZA MEĐUNARODNE ODNOSE, BIVŠI AMBASADOR U HRVATSKOJ Evropa nas spaja Koliko je značajna poseta hrvatskog premijera Sanadera Beogradu i kako komentarišete to što su neka bitna pitanja preskakana? - Odnosi Beograda i Zagreba se kreću od nesporazuma do saradnje i ova poseta je značajna zbog toga što znači otopljavanje odnosa posle jednog nešto težeg perioda. Nemam utisak da je bilo šta preskakano; jednostavno, Beograd i Zagreb drugačije gledaju na prioritete. Za Beograd su jednako važni i politički odnosi i pitanja povratka izbeglica i njihove imovine i ekonomski odnosi, dok su za Zagreb prioritet ekonomski odnosi, a pitanja izbeglica shvataju kao nepotrebnu politizaciju. Međutim, značajno je to što i Srbija i Hrvatska imaju isti cilj – Evropsku uniju, i to može da bude okvir koji će dovesti do boljih bilateralnih i multilateralnih odnosa u regionu. Da bi se to pospešilo srpska strana je, navodno, od hrvatske tražila da obezbedi dolazak dvojice hrvatskih pevača u Beograd, dok nismo čuli da su se bunili zbog tretmana srpske privrede u Hrvatskoj? - Moja iskustva su da srpski i hrvatski zvaničnici razgovaraju sasvim spontano i otvoreno posle formalnih sastanaka i ja ne isključujem da je pomenut i dolazak hrvatskih pevača iako to, razume se, nije stvar državne politike. Ja sam, recimo bio na koncertima Bajage i Bregovića u Zagrebu i mislim da i takvi događaji utiču pozitivno na bolju atmosferu između dveju država. Što se tiče ravnopravnog tretmana privrednika, to je jedno od najtežih pitanja. Znam da je taj odnos neravnomeran, ali mislim da su i u Zagrebu svesni da to nije u interesu Hrvatske. Jer, privredni odnosi su dvosmerna ulica i ako nema saobraćaja na jednoj strani, ona druga će se zagušiti i onda će više izgubiti onaj ko ima i više koristi, a to je u ovom slučaju Hrvatska. Prošla je skoro decenija od uspostavljanja diplomatskih odnosa Hrvatske i Srbije. Koliko smo se pomerili od početka; i ima li šanse da jednoga dana, kao što je Sanader poželeo, postanemo poput Francuske i Nemačke? - Početak reintegracije tadašnje SRJ imao je dobru dinamiku i sadržaj, ali zbog poznatih razloga ponovo imamo politički deficit. Ali, opet, ne može da se kaže da se stvari nisu mnogo promenile. U Hrvatskoj se više ne dolazi na vlast pričom protiv Srba, već se vlada zajedno sa Srbima. Srbi u Hrvatskoj su okrenuti poboljšanju odnosa sa Srbijom i proevropski su nastrojeni, baš kao i Hrvati u Srbiji, što je od velikog značaja, jer dok god Srbija i Hrvatska igraju zajedno na evropskom i evroatlantskom putu odnosi mogu samo da napreduju. I zašto da ne, jednoga dana da budu poput Nemačke i Francuske. Spoljna politika je maratonska disciplina, ali je bitno da imamo jasnu viziju šta želimo.