Sujeverje nas je održalo

To što mislite da slomljeno ogledalo donosi nesreću u prvih sedam godina i da ga odmah treba baciti u vodu, da zbog budućih neprilika ni po koju cenu ne treba stati na pukotinu trotoara i da detelina sa četiri lista i brojevi 7 i 9 donose sreću, znači da se ne razlikujete mnogo od drugih ljudi. Uostalom, ima li nekog ko nije kucnuo u drvo, kako se nešto dobro ne bi pokvarilo, ili nekog ko ne okleva da nastavi putem preko koga u tom trenutku prelazi crna mačka? Da se ne pominje tumačenje proteklih i budućih događaja u „socu” na dnu šoljice za kafu. To nije ništa strašno, ali govori o „lakom sujeverju”. Da li je Novak Đoković praznoveran zato što redovno tipka lopticu duže od ostalih pre nego što je raspali i pošalje na drugu stranu mreže? Ne deluje mi tako, a ako jeste, onda mu je sujeverje onoliko koliko i onih koji u nekom od svojih džepova godinama drže ponešto što donosi sreću i bez čega nikud ne idu. Uostalom, mnogi sportisti nose razne amajlije od kojih se ne odvajaju, jer „znaju” da im pomažu. I zaista, mnogo štošta deluje psihološki stimulativno i uliva sigurnost. Psiholozi nas uče o sujeverju kao sistemu verovanja u kome je religiozno pridodato sekularnom. To je, naravno, neka vrsta parodije religioznog, jer u sebi ima mešavinu okultnog, magičnog, vladajuće kulture i realnog života. U suštini, takvo ponašanje se zasniva na zamagljenoj vezi između uzroka i posledice, što je obično rezultat neznanja, straha od nepoznatog i oslanjanja na veru. Kad ste u gradskom šumarku i kad vam se čini da nešto brzo promiče kroz opalo lišće oko vaših nogu, odmah odskočite jer imate u vidu opasnost, na primer veliku zmiju otrovnicu, iako je sve drugo mnogostruko verovatnije. Evolucionisti govore da takav model ponašanja potiče još iz preistorijskih vremena. Ni onda ni danas ljudski mozak nije bio sposoban da pronađe uzroke ogromnom broju okolnih događanja, a još manje je mogao proračunavati verovatnoću dešavanja koja bi mu mogla ugroziti život. Zbog toga je tražio uzroke tamo gde ih nema i nije se inatio s prirodom, već se bojao za svoj život. I u današnjem svetu, u kome, srećom, sve više dominira nauka, sujeverje i religiozni način rasuđivanja imaju svoje mesto u popularnoj kulturi svih društava. Ni obrazovani svet nije imun na sujeverje, ali je sklon šalama i vicevima na račun svoje slabosti. Šalili se mi ili ne, ipak, većina hotela nema sobu br. 13. Po tradiciji, psiholozi o priviđanjima i sujeverju govore kao o lakoj distorziji mišljenja i o gubitku linije koja deli stvarnost od fantazije. Sujeverje je, po prilici, najiracionalniji aspekt ljudskog ponašanja i nije odlika samo neobrazovanog čoveka. Odskora se tvrdi da je plod pozitivne evolucione selekcije i jedan od adaptacionih mehanizama koji su čoveku omogućili opstanak u surovoj borbi s prirodom? Evolucionisti tvrde da nas sujeverje, u suštini, drži spremnim „za svaki slučaj”. Naravno, jučerašnja kiša nije padala zato što mi nismo poneli kišobran, ali kad verujemo da je to istina, onda ćemo u kišnoj sezoni uvek nositi kišobran „za svaki slučaj”. Nesigurna veza između uzroka i posledice može biti od životne važnosti. Šuškanje i povijanje trave za preistorijskog čoveka moglo je značiti da se prikrada gladni lav koji će svakog trenutka skočiti na njega. Iako šuškanje i povijanje trave nije uvek prouzrokovano kretanjem lava, verovanje da je u savani uvek tako, ne mora biti loša ideja. Pećinski čovek ništa nije gubio ukoliko bi se prevario i pobegao zbog pogrešnog ubeđenja. Za slučaj da se trava njihala i šuštala zbog povetarca, on bežanjem u zaklon ništa nije dobijao, ali ako bi u travi bio lav, što se događalo, ali izuzetno retko, pećinski čovek bi bežanjem dobio glavnu premiju: život. To što mi danas katkad menjamo pravac i ne idemo putem koji je prešla crna mačka, nekad je bilo od životne važnosti. U vreme progona i spaljivanja veštica verovalo se da veštice pretvorene u crne mačke lutaju od kuće do kuće. Izbegavajući put koji je prešla crna mačka ljudi su, znajući za progon veštica, pokazivali odbojnost prema crnim mačkama ne bi li povećali svoje izglede da ostanu čitavi, da ih niko ne optuži za veštičarenje i eventualno ih spali na lomači (setimo se filma „Veštica iz Salema” i procesa u Salemu 1692-1693). U članku Evolucija, praznoverje i praznoverju slično ponašanje, objavljenom u Spisima Kraljevskog društva za biološke nauke 12. septembra 2008 u Londonu, evolucionista Kevin R. Foster i njegova helsinška koleginica po struci, Hana Koko, pokazali su nam da kad god je cena praznoverja manja od vrednosti postignute koristi, onda prirodna selekcija favorizuje praznoverje i priviđanje. Oni su svoje viđenje sujeverja izrazili matematičkom formulom koja glasi: vu > c, u kojoj je simbol > „veće od”, (v) je verovatnoća, (u) uspeh, a (c) cena ostanka u životu. Da se vratim našem pretku i lavu: verovanje da se kroz šušteću travu uvek prikrada lav, iako je to obično samo vetar, ništa ne košta. Ali cena ubeđenosti (c) da je to samo vetar, iako je možda lav, veća je od verovatnoće uspeha preživljavanja (u), tj. jednačina glasi vu < c. Ergo, bolje je biti sujeveran (vu > c) i pobeći nego analizirati događaj i biti pojeden. Evolucija se postarala za selekciju koja će od verovanja u malo verovatno stvoriti adaptacioni mehanizam za preživljavanje, a evolucionistička racionalizacija sujeverja je jasna: prirodna selekcija će favorizovati strategije zasnivane na mnogo pogrešnih povezivanja uzroka sa posledicama, kako bi utvrdila one koje su suštinske za preživljavanje i reprodukciju. U današnje vreme nauke i obrazovanja, odbacivanje verovanja bez dokaza, glavna je odlika homo sapijensa, ali i pored toga opstaju i sujeverje i religija. Stoga je stari dobri Blez Paskal govorio da pošto ništa ne košta, bolje je verovati u Boga, iako je skoro sigurno da ga nema, i zaslužiti večni život u raju, nego u njega ne verovati i završiti u paklu, ako se ispostavi da ga, ipak, ima.