Svedok, tihi učesnik

Za razliku od današnjih prilika, kada se (ne)naručeni tekstovi šalju u uredništva elektronskom poštom (taman kako će biti i sa ovim prikazom), nekada je ta procedura bila sasvim drukčija, i mnogo sporija. Istina, i tada je sve to moglo biti obavljeno nešto brže, kovertom i markom, ali se time gubila posebna draž redakcijskih razgovora, uključujući i moguću (ne)očekivanost susreta. U viđenijim redakcijama je, po pravilu, osim sekretara ili sekretarice (Marice), uvek bivalo još nekoga, a počesto je vladala i prava pravcijata gužva, pa su se tu zapodevali razgovori, diskutovalo se o knjigama i koječemu drugom, sklapala se poznanstva i prijateljstva, isijavale omraze i surevnjivosti, vodila književna i neknjiževna politika. Književnost je, za razliku od danas, bila nezamisliva bez književnog života. Gotovo ceo svoj radni vek Marica Stojšin je provela, kao svakodnevni učesnik i svedok, na jednom takvom, za ono vreme veoma važnom književnom mestu. Bila je sekretarica časopisa “Delo” od 1963. do njegovog gašenja 1992. godine, a svako ko nešto zna o srpskoj književnosti druge polovine prošlog veka, zasigurno zna i to da je upravo narečeni časopis, od trenutka osnivanja pa skoro do pred sam kraj, bio jedna od najvažnijih tačaka ovdašnje (tada kao i sada) poetički i politički policentrične duhovne mape srpskog društva. S tim da je u socijalizmu oglašavanje modernističkih i društveno-emancipatornih ideja, po čemu je “Delo” bilo karakteristično, moralo biti u nekakvoj vezi sa odgovarajućim političkim zaleđem, dok današnje okolnosti promovišu princip “kako vam drago”, što, paradoksalno, smanjuje aktuelni javni značaj i uticaj književne periodike, mahom usmerene na liliputanske, antagonizovane ciljne grupe. U “Delu” je, međutim, stvarana istorija srpske modernističke književnosti, odnegovane u specifičnom ideološkom kontekstu. “Savremenik” je predstavljao konzervativno lice iste medalje, a “Književnost” i, u manjoj meri, “LMS”, proklamovali su neutralnost ili “srednji put”. Time prostor za govor nijanse nije ukinut: listanje nedavno objavljene bibliografije “Dela” pokazuje začuđujuću raznolikost autora, u svakom pogledu. No, obrni-okreni, tako je ukrupno izgledala srpska književnost u decenijama posle Drugog svetskog rata, viđena iz perspektive časopisnih koncepcija dominirajućih u doba vladavine utopijske priče o boljoj budućnosti koja nikako nije nailazila, a kada je došla, objavila se snagom sudnjeg dana. Maricu Stojšin nisu opsedala toliko krupna, sudbinska pitanja. Wu je, u svođenju računa vlastitog života i “provetravanju” sećanja, zanimala pre svega njena sudbina i sudbina njenih bližnjih, pojava, priroda i odumiranje njenih ljubavi, njenih nesporazuma i trauma, a manje radosti i iskupljujućih ozarenja, i zato njena knjiga uspomena deluje tako prirodno, i zato se ona tako lako, nadušak, čita. Pronicanje u smisao epohe, raskrivanje istorijskog vremena, Marica Stojšin je, svesna svojih objektivnih spisateljskih moći (ali i svoje, moram reći, izvanstandardne pismenosti – celog života lektorisala je druge pisce, među njima i one najpoznatije) ostavila darovitijim i pretencioznijim autorima. I napisala malo, setom obojeno svedočanstvo o sopstvenom životu, u kojem se nikom nije svetila, a imala je zbog čega (srpska memoaristika i starijeg i novijeg datuma uglavnom ne propušta takvu priliku; naprotiv, izdašno je koristi). “Provetravanje života” vrvi od dragocenih detalja iz beogradskog književnog života, od lepo ispripovedanih anegdota i plastično rekonstruisanih scena u kojima učestvuju najznamenitija, manje znamenita i sasvim anonimna lica sa kojima se Marica Stojšin družila i delila svoje zemaljsko vreme. I to bez nametljive primisli da se od svakodnevnih, tako ljudskih i tako ženskih poteškoća pravi personalna hagiografija ili nekakav subjektivni ep. Život donosi i odnosi, Marica Stojšin pripoveda upravo sledeći ritam smenjivanja njegove punoće i praznine, ushićenosti i razočaranja. I niko tu nije uskraćen niti zaboravljen, a svakom je i o svakom je rečeno ono što je trebalo da (mu) bude rečeno. “Provetravanje života” jednostavno se, kao tekst, pomalja po sili (ne)stilizovane biografije, pa se na kraju i doima kao nefikcionalni roman o usamljenoj ženi rešenoj da ne bude ničiji posed, niti dokaz nečijeg poriva za važenjem, kad već ne može da bude voljena. Tako napisana knjiga, naravno, može privući i čitaoce ne posebno zainteresovane za opis društvene, redakcijske, kulturne i kafanske klime Beograda iz vremena koje, odlaskom mnogih protagonista, uključujući i Maricu Stojšin, postaje svršena prošlost. Ipak, u njoj će, slutim, ponajvećma uživati oni koji delimično poznaju i prepoznaju opisani svet, što po čuvenju, što po viđenju, što po interesovanju za pisce i dela bez kojih srpski modernizam ne bi ni postojao. Posebno su tu zanimljivi, a u ponečemu i novi, detalji o poslednjim danima Branka Miljkovića, o zabranama “Dela” (što relativizuje prigovor o političkoj zaštićenosti tog časopisa), pa rekonstrukcija jednog monologa Miloša Crnjanskog ili indikativan komentar na docirajuću raspričanost Vaska Pope: “Dobro je, Vasko, što nikada nećeš saznati da je vreme Francuza i njihovih mera sa našom generacijom zauvek prohujalo.” A sve to prati priča o običnoj beogradskoj svakidašnjici, o trivijalnosti “velikih” i izuzetnosti “malih” ljudi (izvanredni portreti književnih autsajdera), o promenama na koje se nekako može i na koje se nikako ne može uticati. Posmatrajući celog života književni svet, nekako sa strane, a izbliza, Marica Stojšin je na kraju i sama napisala knjigu o sebi u tom svetu. Tako obično i biva: nataloženo sećanje teži da se provetri, da dobije oblik priče, da postane knjiga. I postala je, vredna čitanja.