Osim dejtonskog, drugog puta nema

Šta je u osnovi dejtonskog priznanja Republike Srpske? Neopozivo međunarodno priznanje konstitutivnog, državotvornog statusa srpskog naroda u BiH! Tek tim priznanjem i institucionalnim obezbeđenjem mogući su i opstanak i, koliko-toliko, prihvatljiva rekonstrukcija BiH. Pozicioniranjem Republike Srpske kao konstituensa BiH kao države, u kontekstu regionalnih okolnosti nastalih razbijanjem i raspadom Jugoslavije, omogućena je i obnova regionalne stabilnosti. Sledstveno tome, Republika Srpska potvrđena je kao nova i trajna regionalna činjenica arhitektonike regiona zapadnog Balkana. Trajna zato što se pokazalo da se region ne može stabilizovati na pretpostavci ostvarivanja prava jednih na račun drugih, kao i da jednakost naroda u pravima, kao uslov i aktuelne i dugoročne stabilnosti, zahteva i institucionalno obezbeđenje. Rat u BiH pokazao je kuda vode narušavanje jednakosti u konstitutivnim pravima i težnje ka prevlasti. Nadajmo se da je završnicom – Dejtonskim sporazumom, trajno poučio šta ne treba i šta treba činiti kako bi se sprečili slični problemi u budućnosti. Vreme od potpisivanja Dejtonskog sporazuma je pokazalo svojevrsnu dinamiku stabilnosti omogućene sporazumom i nestabilnosti izazivane njegovim niskim vrednovanjem i osporavanjem. Obelodanilo je snagu i slabosti protektorata, kao i besprimernu moć u rukama visokog predstavnika međunarodne zajednice, kojoj je teško naći pandan u današnjem svetu. Sve vreme se iskazuje kako BiH kao složena državna zajednica nije pronašla put izgradnje unutrašnje legitimnosti. Neprestano osporavanje Dejtonskog sporazuma kao konstitucionalne osnove neefikasne države praćeno zahtevima za centralizaciju i unitarizaciju, umesto ka proširivanju osnova legitimnosti, vodi daljem nepoverenju i starim pitanjima o muslimansko-bošnjačkoj prevlasti u državi. Napadi na Republiku Srpsku kao navodnog uzročnika lošeg stanja, čije samo postojanje zahteva za spoljnu, stranu upravu, do zahteva za njeno ukidanje kao „genocidne tvorevine”, koliko god bili neutemeljeni neprekidno osnažuju stare tenzije i pojačavaju neizvesnosti. Tako živopisano stanje mira u državi kojom je malo ko zadovoljan, nosi permanentni potencijal kriza za koje se lek pokušava naći pogrešnom dijagnostikom uopšte, i kresanjem dejtonskih ovlašćenja i ustavnog statusa Republike Srpske, posebno. Ovakav pristup karakteriše sve krizne situacije do sada. Dejtonski sporazum nije samo akt uspostavljanja mira koji je potrošen zaustavljanjem rata u BiH, kako poneki misle i priželjkuju. To je akt čija trajnost proističe iz nepotrošivosti principa od kojih polazi i koje definiše. A sporazum je utvrdio da su ravnopravnost u interesima i jednakost u konstitutivnom i državotvornom statusu tri naroda brana i starim i novim obmanama i prevarama, a ne osnova za njih. U tom smislu, može se reći da je sporazum u Dejtonu, utvrđujući neporecivost državotvornog kapaciteta sva tri naroda, utvrdio i uslove održivosti BiH kao države. U protivnom, da nije bio realističan i da nije nosio uverljivost o trajnosti rešenja, da nije jasno definisao sredstva i mehanizme kojima će se obezbediti interesi tri konstitutivna naroda, kao i da nije legalizovao dva konstitutivna entiteta kroz jasnu institucionalizaciju Federacije BiH i Republike Srpske, ovaj sporazum ne bi bio prihvaćen. Bio bi, možda, moguć samo čist diktat sa osloncem na golu silu. Međutim, najmoćniji predstavnici tzv. međunarodne zajednice, iako su raspolagali ogromnom silom, uvideli su, ipak, da se primenom gole sile ne može doći do dugoročnog i stabilnog rešenja. Suprotno, pošli su od potrebe za sporazumom istaknute međunarodne legitimnosti i trajnih garancija iza kojih će stajati tri regionalne države (BiH, Srbija i Hrvatska) i sile potpisnice Sporazuma. Niko do sada, i pored raznih tumačenja i pokušaja da se Sporazumu da privremeni značaj, nije osporio istaknuti međunarodni i trajni značaj Dejtonskog sporazuma. Argumentacija kojom bi se utvrdila njegova jednokratnost nasuprot vremenskoj neograničenosti, i pored upornih nastojanja još nije pronađena. Tako, niko ozbiljan, i na lokalnoj i na međunarodnoj sceni, izuzmu li se ponekad ostrašćene borbene čarke, nije, čak, ni u zanosu državničke smelosti osporio trajni konstitucionalni značaj Dejtonskog sporazuma. Naprotiv, da vrednost osnovnih rešenja nije vremenski ograničena i da sporazum ima trajnu važnost je ono što se stalno obelodanjuje pred ćorsokacima kriza. Vremenske horizonte ovog međunarodnog dokumenta, nastalog pod nalogom teških izazova u jednom vremenu, određuju i same karakteristike prostora na koji se odnosi. To je prostor koji pati od hronične nestabilnost i koji je u nastojanjima da se stabilizuje upućen na čvrste međunarodne garancije kako bi se savladala snažna unutrašnja konfliktnost, koja je često u službi spoljnih interesa i spolja podsticana. Da bi se podigla moć samoregulacije, bez koje nema trajnije stabilnosti, neophodno je i spoljno posredovanje ali takvo koje će doprineti nepovredivosti principa i trajnosti „pravila igre”, koje će odrediti i granice unutrašnjih sukobljavanja i spoljnog umirivanja. Polazeći od toga, može se zastupati i stav o strateškoj vrednosti Dejtonskog sporazuma, mada, i neka vrsta opreza nije nikada na odmet. Put do sporazuma nije bio lak, a put održanja, kao što se pokazuje, biće težak. Teško je obezbediti minimum interesa sva tri naroda i na toj osnovi njihovo pristajanje na trajni kompromis kako bi se uopšte mogla obnoviti kakva-takva zajednička država. Republika Srpska je legalizovana sa visokom međunarodnom konotacijom kao nepovredivi konstituens BiH, ali su Srbi za uzvrat morali odstupiti od ideje o nezavisnosti i eventualnog integrisanja sa Srbijom. Muslimani su morali odustati od zahteva za unitarnu državu i zamisli o BiH kao prvenstveno državi prirodno utemeljenoj na njihovoj prevlasti. Hrvati su se priklonili zajedničkom entitetu sa Muslimanima, podređujući se interesima matične države i državljanskom statusu u njoj. Svi zajedno prihvatili su sporazumom inaugurisane mogućnosti i legalnost specijalnih veza sa državom Hrvatskom i SR Jugoslavijom, tj. Srbijom. Sve su to bili ustupci koji su omogućili bazični kompromis i opstanak BiH. Dva ravnopravna entiteta, Federacija BiH i Republika Srpska, postala su trajno konstitutivna. I bilo bi u interesu svih strana u bosansko-hercegovačkom sporu da odbace nastojanja koja bi, u ime tobožnjeg podizanja funkcionalnosti i efikasnosti zajedničke države, da revidiraju ustavnu poziciju entiteta i da bezbednosne strukture, koje garantuju entitetski i realni konstitutivni status Republike Srpske, podvrgnu centralnoj vlasti. Ova igra s pozivom na jačanje centralne vlasti, kao uslova održivosti i racionalnosti države, jeste koliko providna toliko i opasna. To je poigravanje sa samim postojanjem Bosne i Hercegovine, a ne Republike Srpske. Tu ne pomažu priče o tzv. građanskoj državi i rekonstrukciji institucija i mehanizama odlučivanja na principu „jedan čovek jedan glas”. U bosansko-hercegovačkoj priči ovaj princip ide protiv multietničke stvarnosti koja određuje i normalnost i patologiju svakodnevice, stvarnosti čija je konfliktnost presečena i umirena uzdizanjem etnosa do prava na državotvornost i obaveza koje iz toga proističu. Zapadni protektori bi to trebalo da znaju da se lakše može dovesti u pitanje krhkost zajedničke tvorevine, tj. BiH, nego što se može osporiti istorijski habitus naroda i njegova sloboda u ostvarivanju prava na državotvornost. Srpski narod u BiH teško je odbranio pravo na državotvornost koja je osporena konceptom unitarne države i muslimansko-bošnjačke prevlasti. Nepotrebni ratni sukob, oslonjen na snage razbijanja i inercioni tok raspada Jugoslavije mogao se izbeći da se pošlo od državničke odgovornosti i dostupnog saznanja da unitarna država nije moguća tamo gde je jedva moguća i federativna. Iz drame Jugoslavije, da se htelo, moglo se učiti i bosanskohecegovačka drama najverovatnije bila bi izbegnuta. Trebalo je pažljivo osmotriti i videti da su težnje za čvršćom jugoslovenskom federacijom utemeljenom na principu „jedan čovek, jedan glas” samo ubrzale „rad na nacionalnoj državi” i pojačale okretanje ka nasilnim sredstvima u osporavanju i odbrani Jugoslavije. Tamo gde nije bilo puta za Jugoslaviju nije moglo biti ni puta za BiH. Međutim, uspostavljanje nacije kao imperativa zahtevalo je prilagođavanja koja su bitno narušavala normalnost višeetničnosti i tolerancije kao osnove života u razlikama. Ali, kako na putu prilagođavanja, koja su decenijama karakterisala Jugoslaviju, nije bilo rešenja za njen opstanak, tako nije moglo biti ni rešenja za BiH. Pokazalo se i da je unitarna prošlost BiH kao federalne jedinice nešto sasvim drugo u uslovima zajedničke države za sve Srbe, a rekao bih i Hrvate, i da unitarni karakter samostalne države nije moguć na postavci o Muslimanima kao prirodnim nosiocima državnosti i nacionalnog karaktera BiH. Obelodanilo se da državnost BiH nose tri naroda i da je to činjenica koja se ne može staviti u zagrade, kao i da njeno neuvažavanje vodi opasnim sukobima i posledicama. I to je trajno znanje i trajna poruka o osnovama i perspektivama BiH. Za Srbe, po svemu sudeći, takva priroda i karakter BiH nisu sporni. Nije sporno ni da je Republika Srpska trajna činjenica njihove neposredne državotvornosti i institucionalni oslonac konstitutivnog statusa u BiH kao državi. Taj međunarodno potvrđeni institucionalni značaj Republike Srpske je ona nova činjenica koja se upisala i u mapu regiona i njegove stabilnosti. Nije Republika Srpska derivat BiH već je jedna od dve institucionalne pretpostavke u priznatoj državotvornosti tri naroda za zajedničku državu. Tako gledano, trajnost zajedničke države zavisi od stabilnosti i trajnosti dva konstitutivna entiteta, tj. stabilna Republike Srpske je osnova a ne prepreka stabilnosti i trajnosti BiH. Potezi koji o tome ne vode računa ugrožavaju konstitutivni status Republike Srpske, ali upućuju i na put samostalnosti kao načina odbrane postojanja. Ne bi bilo dobro da se opet pod pretnjama i prinudom brani i odbrani ono oko čega nikakvi novi sukobi nisu potrebni. Oni mogu biti samo iznuđeni u legitimmnoj odbrani postojanja Republike Srpske kao nove institucionalne činjenice u ostvarivanju trajnog i neporecivog državotvornog statusa srpskog naroda. Otuda za Srbe u BiH strategija odbrane državotvornosti jeste u odbrani Dejtonskog sporazuma kao međunarodne verifikacije. Nisu oni koji sporazum osporavaju niti njima osporavanje odgovara. Sporazum nije takav da se sve iza njega može zakloniti, pa makar se delovalo i u ime međunarodne zajednice, ali Republika Srpska svakako staje u sporazum i može se njime braniti. Eventualni pad sporazuma može biti samo nasilan, a time i postojanje Republike Srpske upućeno na odbranu drugim sredstvima i drugim solucijama. (Autor je naučni savetnik Instituta za evropske studije u Beogradu. Tekst je priređen deo iz šire studije.)