Razgovor laktovima

Zvuči cinično, međutim – svet, koji je u dubokoj krizi, kao da se sprema i za “veliki vatromet”. Šta drugo da se kaže, kada i jedna, nestašicom hrane i humanim nedaćama iscrpljena zemlja, što je slučaj sa Severnom Korejom, žuri da na svaki način – ima raketu. Pjongjang će svoju balističku napravu isprobati “između 4. i 8. aprila”. Čitaj, tempirano, kako se programira i sam uređaj – tako, da “severnokorejski satelit” poleti u nebo, baš u trenutku događanja vrlo važnih stvari na zemlji, kada dvadeset ekonomskih sila (ili, dosad najšira “koaliciona vlada” planete) dođe u London, na prvi ikada održan sličan skup, u krajnjem, o spasavanju sveta. I upravo pošto predsednik Barak Obama, počne svoju prvu službenu posetu Evropi, američkim važnim atlantskim saveznicima. Sa stanovišta SAD, njih bi trebalo animirati, ne samo za američki model “lečenja depresije” ( upumpavanjem u zaustavljeni krvotok stotina i hiljada milijardi na račun “hrabrijeg” ulaska u budžetske deficite) – već i da, s privređivanjem na dnu kao nikada pre, baš sada izdvoje resurse, ljudske i materijalne, za američki avganistanski rat. Naspram ove dve pojedinosti, ono “biip, bip, bip...” severnokorejskog satelita (ako “kugla” Pjongjanga uopšte i dospe u vasionu, jer 2006. “tepodong 2”, raketa koja ga nosi, eksplodirala je već pri pokušaju poletanja!) – ne može biti drugo, do upozorenja atlantskim saveznicima da oni nisu više ti koji su u stanju da obrazuju i kontrolišu svetski poredak. Kim Yong Il jaše svojom porukom tuđeg idejnog konja, malo odocnelo, ako je reč o originalnosti. Pojava G 20 je dokaz da je saznanje Amerike i Evrope da po uticaju više nisu što su bile – prihvaćeno, politički progutano i već proizvodi posledice. Prve doduše, jer je proces kolektivizacije komandovanja prilikama tek počeo. Ali, Kim “koristi gužvu”, pokazujući manje koliko je on sam moćan, a više koliko je nemoćan Zapad, taj s kojim je u glavnoj zavadi. Na ovo drugo, ukazuje sva delikatnost političke borbe da se Kina i Rusija, veliki regionalni susedi diktatora na severu Korejskog poluostrva ubede da ga na vreme treba zaustaviti. Pjongjang je ovladao tehnologijom, izvršio jednu probu, i lako bi mogao raspolagati atomskom bombom! Kimov satelit, dakle, opravdano izaziva uznemirenost. Satelit i “tepodong 2” (raketa nosač), su dve stvari iz vica s džakom i biciklom – u kojem se carina na granici uvek čudi džaku s peskom, a ne doseća se da onaj što “prevozi pesak”, uistinu švercuje bicikl. Pjongjang reklamira “komunikacioni satelit” a švercuje raketu. Isprobava njene usavršene moći. Umesto satelita, ko zna – možda bi mogla poneti bombu. U štampi se navodi da je “tepodong 2” već sada u stanju da dosegne Aljasku i Havaje, a Kim Yong Il bi svakako želeo i bar malo dalje, negde bliže srcu Amerike. Pitanje, ko sve može imati nuklearno oružje jedno je od složenijih – uglavnom zbog međusobne nesloge sila koje ga već poseduju. Misli se, razumljivo na tzv. monopoliste u posedovanju, SAD, Rusiju i Kinu. Nesloga tih sila ima druge, mnogo šire povode (Peking i Moskva nastoje da ospore jednostranu dominaciju Vašingtona međunarodnim odnosima), ali u potrazi za sredstvima borbe u glavnoj stvari, trvenja “žandara” često su na polzu “lopovima”. Kim Yong Ilu, sličan epitet bi s punim pravom sledovao i bez navodnika. Wegov otac Kim Il Sung i on, odgovorni su za “jednu od najtužnijih epizoda u istoriji ljudskog roda”, s obzirom na čudovišno zaostajanje, fizičke i duševne patnje severnokorejskog naroda. Nema hleba, a ima nuklearne ratne tehnologije. Sve je podređeno održavanju režima i proizvodnji “bombe”. Severnoj Koreji, “bomba” pothranjuje nadu da bi eventualno mogla zagospodariti i Južnom, Seulom koji je uz Zapad. Posle potvrde da diktator svoju “bombu” ima bezmalo u rukama, za opasnu Severnu Koreju je odlukom UN obrazovan nadzorni “žiri”, u kojem je i sam Pjongjang – uz Južnu Koreju, SAD, Rusiju, Japan i Kinu. Zbog pridobijanja dobre volje Severa, u potrazi za nečim što bi bilo rešenje krize kroz razmenu – bezbednosnih garantija i razvojnih ponuda sveta Pjongjangu, za Kimovu “bombu” (da je se odrekne). U slučaju sabotaže međunarodne ponude sledile bi svetske sankcije (SB, rezolucija 1718), ali kazne se mogu uvesti samo posle jednodušnog glasanja stalnih članica Saveta bezbednosti. Nagoveštaj lansiranja “istraživačkog satelita”, uznemirio je i podigao na noge Južnu Koreju, SAD i Japan. Japan je zapretio mogućnim rušenjem rakete, sredstvima svoje (američki isporučene) protivraketne odbrane. Vest nije ostavila ravnodušnim ni sav Zapad, ali jeste Kinu i Rusiju, čije diplomate kažu – pa sve zemlje imaju pravo na mirnodopsko korišćenje kosmosa. Zar je “komunikacioni satelit” neka opasnost!? Ako išta od Kimovih pomenutih naprava padne, pašće samoraspadnuto ili oboreno nad Japanskim morem, ali ima i jedno drugo nama egzotično more, na kojem od nedavno SAD i Kina “komuniciraju laktovima”. Stvar je došla do stepena, na kojem će se državni sekretar gospođa Klinton založiti da se u atmosferi odnosa dve strane “pročisti vazduh”, a novi šef administracije u Vašingtonu Obama, za vojni dijalog “u nastojanju da se izbegnu budući incidenti”. Koje su vrste, i na šta upućuju neželjeni “incidenti”? Ovaj, povodom kojeg je progovoreno, tiče se američkog broda osmatrača podmornica, ometanog “u redovnom poslu” u Južnom kineskom moru. Brod je potezao “pupčanu vrpcu” sa uređajima za lociranje i osmatranje, porinutim u dubinu. Međutim, (početkom marta) “Impekabl” se jednog dana obreo opkoljen sa pet kineskih ratnih lađa. Ove su mu, kako se opisivalo, preprečile put, a onda je pokušavano da se njegova “vrpca” nekako “dohvati kukama”, što Kinezima izgleda nije uspelo. Iskustvo veli da mnogo šta od onog što se dogodi počinje s “prvi put”. Nije dakle prvi put da Amerikanci slede za tuđim vojnim brodovljem, ali prvi put je da jedna jedinica njihove flote naiđe na ovakav odgovor kineske flote – nimalo “prijateljski”, za šta s obzirom na misiju, ruku na srce, nema ni razloga. Jer, reč je o najnovijoj nuklearno pokretanoj kineskoj podmornici, a ovaj “dosije” o plovilu, koji je trebalo upotpuniti podacima za koje je zadužen “Impekabl”, nije fotografija za uspomenu, već (koliko se može razabrati iz američkih novina) – faktografija, korisna u slučaju neke sutrašnje potrebe da se podmornica tokom ratnih dejstava uništi. (Podmornica, njena baza, manevrisanje i sl, “zapaženi su” iz američkog osmatračkog satelita. ) To su poznata fakta, a nadalje su međusobna optuživanja, što je već američko-kineska politika. Politika je uvek izraz nekih odnosa, ili pak poželjnih odnosa. A gledajući generalno, odnosi SAD i Kine nisu uopšte rđavi. Ima čak mišljenja da su i obostrano obećavajući. Američko-kineska razmena prinela je u periodu od četiri godine (2002-2006) 60 odsto ukupnog svetskog rasta. Inspirisala je razgovor o fenomenu “četvrtine ukupne populacije, na trinaest odsto ukupne teritorije, koja pridonosi trećinu sveg svetskog rasta”. Ukratko, o svojevrsnoj američko-kineskoj samodovoljnosti – već na početku stoleća, obeleženog pitanjem ko će, možda već sredinom tog veka “upravljati svetom”? Polet je bio takav da je saradnja SAD i Kine inspirisala i jedan poseban izraz: “kimerika” – nepostojeći pojam, sklepan u nastojanju da se imenuje nešto što je bilo počelo da liči na razvojni perpetuum mobile. Jeftini kineski proizvodi dopremani su i prodavani u Americi. Milijarde tako zarađenih dolara nadmašivale su kineske finansijske potrebe. Viškove izvoznih prihoda, Peking je investirao kupujući američke vladine obveznice. SAD je to snabdevalo sredstvima za finansiranje ogromnog budžetskog deficita. Na kineskoj strani, uvećavao se broj sve novih i novih izvozno orijentisanih fabrika. Fabrike su zapošljavale desetine miliona do tada nezaposlenih ljudi, kojima je rad u njima obećavao da više neće biti siromašni. Na američkoj – jeftini krediti budili su potrošačku glad za još više kineske robe. Stvarao se utisak da se na Zapadu ne isplati proizvoditi. Skupo je. Podstaknuto je razmišljanje o budućnosti koja se posebno smeši Kini i Americi! Eksplozija američkih finansijskih balona podsetila je da inače nepostojeći perpetuum mobile, naročito ne može postojati u ekonomiji. SAD i Kina došle su ove nedelje u London, s prilično različitim idejama o tome čime pokrenuti i kako ubuduće održavati svetsku ekonomsku mašinu. U međuvremenu, Kina koja je tokom super-rivalstva SAD i SSSR bila u zasenku, počinje postepeno da skreće na sebe pažnju i kao vojna sila. To bi valjalo pročitati – pronalazi povod, da bude vojnički prisutna svuda gde su (po samostalnoj proceni Pekinga) izraženi kineski nacionalni interesi. To je nešto novo, i nije više ograničeno Tajvanom i tajvanskim morskim prolazom. Dva kineska razarača i jedan prateći brod, nedavno su se na primer pridružili pomorskim patrolama zemalja NATO i Rusije u Adenskom zalivu, kao zaštitnici jedinica nacionalne trgovačke flote. S tim, što je u ravni javnosti zaista i reč o zaštiti, dok je u ravni politike, zadatak zaštite simbol narastajuće vojne moći. Sredinom devedesetih, politički razdražena demonstrativno propagiranom posetom jednog šefa Tajvana Sjedinjenim Državama, Kina je vode tog ostrva zasula nenaoružanim projektilima. SAD su u kritičnu zonu odaslale pomorske grupe dva svoja nosača aviona, i to je kao upozorenje bilo dovoljno. Petnaest godina kasnije, o sličnoj stvari “Amerika bi prvo dva puta promislila”, pišu vojni stručnjaci. Uostalom, dovoljno govori već i pokušaj “pecanja” potopljenih uređaja “Besprekornog”, u Južnom kineskom moru. Narasle ambicije Kineske narodne armije mogle bi se eventualno naslutiti po ciframa, u stalno rastućem vojnom budžetu. Recimo, s deset ili petnaest odsto rasta na osamnaest i više procenata godišnjeg porasta. Međutim, procenti su nepouzdano merilo. U zapadnim izvorima se navodi da sume budžetskih izdvajanja za KNA, na primer ne obuhvataju vrlo visok uvoz (obično ruskog) oružja, investicije u razvoj strateških nuklearnih snaga, istraživanja i razvoj. A to je prilično. Nagađa se da je Kina, svojim godišnjim ulaganjima u odbranu uspela da nadmaši – recimo, godišnja ulaganja u odbranu... Francuske. Ipak – dug je to kineski marš, a ta zemlja ima tradiciju u iznalaženju rešenja prikladnih “kineskim uslovima”. SAD ne sumnjaju u ishod marša, i mnogi, možda malo zlobno možda ne, zapažaju da “Amerikanci nastoje da budu oprezno prijateljski – sa zmajem, kome narasta snaga”. Čini se da je politički razvoj posle “incidenta” u Južnom kineskom moru potvrdio takvu ocenu. Svaka od strana rekla je svoje, svaka i vrlo odlučno, ali se posle svega izrečenog brzo prešlo na ono “dobro, idemo dalje”. Dogovorićemo se!