Trgovina Balkanom

Na razgovorima u Moskvi, od 9. do 22. oktobra 1944, Čerčila i Staljina, već prvog dana je bilo reči o podeli interesnih sfera na Balkanu. Na sastanku, kome su prisustvovali samo Čerčil sa Idnom i Staljin sa Molotovom (uz prevodioce), Čerčil je izneo svoj predlog. Čerčil je sutradan, 10. oktobra, telegramom izvestio Ruzvelta o dogovorenom, što je kasnije, na konferenciji saveznika u Jalti, od 4. do 11. februara 1945, prihvaćeno bez izmena. Realizacija „trgovine Balkanom” bila je, međutim, dirigovana političko-ideološkim interesima savezničkih trupa stacioniranim u pojedinim zemljama. Rumuniju, u kojoj je Antoaneskuova fašistička vlada bila pohapšena avgusta 1944, sovjetske trupe su praktično okupirale, kralj Mihajlo je morao da abdicira i komunisti su konačno preuzeli vlast proglašenjem Narodne republike, decembra 1947. Bugarska, od 1941. u ratu sa Velikom Britanijom i SAD, ali ne i sa Sovjetskim Savezom, prešla je na stranu pobednika: na vlast je došao Narodni front sa Georgi Dimitrovom kao predsednikom vlade, 1948. su ukinute sve građanske partije i komunisti su postali jedini vlastodršci. U Mađarskoj (podela 50/50 odsto), gde su komunisti došli na sovjetskim tenkovima, na prvim izborima, 15.11.1945, Stranka malih zemljoradnika dobila je apsolutnu većinu (57 odsto glasova, komunisti 17 odsto), da bi četiri godine kasnije vlast preuzeli samo komunisti. U Jugoslaviji 50 odsto „zapadnih interesa” trajalo je samo do 29. novembra 1945, kada je novoizabrana Ustavotvorna skupština donela Deklaraciju o proglašenju republike (Izbori, kuglicama, 11. 11. 1945: lista Narodnog fronta, jedina 90,48 odsto izašlih birača, „ćorava kutija”, kutija bez liste, 9,52 odsto glasova). Grčka je doživela tragičan rasplet. U njoj su postojala dva pokreta otpora, međusobno neprijateljski raspoložena: ELAS, pod komunističkim uticajem (brojniji, aktivniji, popularniji u narodu), i EDES, u kome su dominirali nacionalističko-rojalistički elementi. I ovde su, kao i u Jugoslaviji, međusobne borbe često bile važnije nego borbe protiv okupatora. Kako je Grčka bila britansko operativno područje, prevagu je dobio EDES, s čim se ELAS nije hteo da pomiri. Došlo je do građanskog rata koji se, oktobra 1949, završio debaklom ustanika, predvođenih komunistima (45.000 do 160.000 mrtvih, hiljadama u zatvorima, oko pola miliona izbeglica), i ekonomskom i socijalnom katastrofom vangradskog stanovništva. Posledice su bile daleko poraznije nego za vreme okupacije. Nakon prevrata 27. marta 1941, Čerčil je svečano izjavio da će Jugoslavija na kraju rata sedeti za stolom pobednika. I sedela je, ali su o njenoj sudbini, kao i o sudbini 70 miliona stanovnika Balkana, odlučivale ne ratne zasluge već interesi velikih - dogovorom od desetak minuta, „ozvaničenim” na parčetu papira. Jovan Nenadov, Lozana, Švajcarska