Priča o Čerčilovoj cedulji

Slično gospodinu Mihailu Simiću, i ja sam do sredine devedesetih sumnjao da je priča o podeli interesnih sfera na Balkanu između Vinstona Čerčila i sovjetskog vođe Staljina 9. oktobra 1944. u Moskvi samo jedna od legendi Drugog svetskog rata. O toj epizodi bivši britanski premijer je u svojim ratnim memoarima (Second World War: Triumph and Tragedy, Houghton Mifflin Company, Boston 1953, pp. 72-73) ostavio sledeću zabelešku: „Hajde da se dogovorimo o našim poslovima na Balkanu. Vaše armije su u Rumuniji i Bugarskoj. Mi tamo imamo interese, misije i agente. Ne smemo dopustiti da nam se interesi sukobe na sitnim pitanjima. Što se tiče interesa Britanije i Rusije, kako bi bilo da vi imate devedeset procenata uticaja u Rumuniji, da mi imamo devedeset procenata interesa u Grčkoj i da u Jugoslaviji i vi i mi imamo po pedeset procenata? Dok su se moje reči prevodile na ruski, ja sam na polovini lista papira napisao: Gurnuo sam papir preko stola Staljinu koji je u međuvremenu čuo prevod. Nastala je kratka pauza. Zatim je on uzeo svoju plavu olovku, stavio veliki paraf i vratio nam papir. Sve je bilo rešeno u vremenu koliko je bilo potrebno da se stavi na papir ... Nastala je duga pauza. Parafirani papir se nalazio na sredini stola. Konačno sam rekao: `Neće li nas smatrati ciničnim zato što smo rešili pitanja toliko važna za milione ljudi olako? Hajde da spalimo ovaj papir..‘ `Ne‘, uzvratio je Staljin, `vi ga sačuvajte`.“ Godine 1997, međutim, od tadašnjeg dekana Fakulteta političkih nauka u Beogradu, profesora Momira Stojkovića dobio sam fotokopiju ovog dokumenta na kome se nalazio inventarski broj Britanskog arhiva (Public Records Office). Pošto sam i dalje sumnjao u autentičnost, zamolio sam tadašnjeg britanskog otpravnika poslova u Beogradu, Ajvora Robertsa (prijatelji su ga zvali „Ajvor od Srbije“ zbog njegovih neskrivenih simpatija prema Srbima) da proveri autentičnost dokumenta i on će mi nekoliko nedelja kasnije potvrditi da je dokument autentičan. Kasnije sam došao i do kolor kopije Čerčilove cedulje (vidi sliku) koju sam prošle godine objavio u knjizi „Tito i NATO: uspon i pad Druge Jugoslavije“. Iako je ova epizoda bila predmet brojnih spekulacija i u vreme Druge Jugoslavije i danas među istoričarima Hladnog rata preovladava mišljenje da je povod za iznenadni Čerčilov odlazak u Moskvu u jesen 1944. bila Titova tajna poseta Moskvi gde je dogovorena zajednička operacija partizana i jedinica Drugog ukrajinskog fronta (koje su se u to vreme približavale Rumuniji i Bugarskoj) prilikom oslobađanja Beograda i severoistočnih delova Jugoslavije. Strahujući da bi sovjetske jedinice mogle prodreti u Grčku i izaći na Sredozemlje, tradicionalnu sferu interesa Velike Britanije, kao i da bi zbog toga moglo doći do sukoba sovjetskih i angloameričkih jedinica na tačkama dodira Čerčil je dogovorom sa Staljinom verovatno želeo da izbegne situaciju koja je mogla dotadašnje saveznike uvući u međusobni sukob koji su tada mnogi, poput američkog generala Patona, očekivali. I dok su saveznici u završnici rata uspešno izbegli takve situacije susret jedinica Trećeg korpusa JNA i Osme novozelandske divizije na Soči u maju 1945. nije bio nimalo prijateljski i biće uvod u dugogodišnju tršćansku krizu. Za razliku od Čerčila, za koga je ovaj sporazum imao privremeni i, u najboljem slučaju, taktički karakter, Staljin ga je očigledno shvatio ozbiljno i pridržavao ga se u dramatičnim događajima decembra 1944. u Atini („dekemvrijana“) kada je mirno gledao poraz komunista od rojalista i britanske armije (kažu da naredne godine u Potsdamu čak nije ni pokrenuo pitanje ovog sukoba koji će Grčku uvesti u građanski rat). Za Staljina, koga je više interesovala podela Poljske i srednje Evrope, Grčka tada i nije bila toliko važna i samo će Tito podržavati Markosa Vafijadesa i njegove partizane na severu sve do 1949. kada se okrenuo Zapadu i grčke komuniste prepustio njihovoj sudbini, čime je građanski rat u ovoj zemlji bio završen. Iako je pomenuti Čerčilov predlog 1944. imao privremeni i taktički karakter, on će u godinama Hladnog rata svuda osim u Mađarskoj postati osnovica blokovske podele regiona i ostaviti 1948. godine Titu dovoljno manevarskog prostora da izađe iz sovjetske i pređe u zapadnu orbitu i tako postane prva komunistička zemlja izgrađena kapitalističkim novcem. Lične veze Čerčila i Tita, uspostavljene 1944, ostaće prisne sve do smrti bivšeg britanskog premijera. Pretpostavlja se, iako nije dokazano, da će ideju da Jugoslaviju usmeri ka nesvrstanima Titu dati upravo Čerčil 1953. godine. Prof. Predrag Simić