Potraga za parama

Vlada Srbije nikako da udovolji sopstvenim građanima. Taman kada im je, posle dogovora sa Međunarodnim monetarnim fondom, ponudila nove razloge za negodovanje i “pljuvanje” po premijeru i ministrima, u Nemanjinoj 11 su se, izgleda, predomislili. Da li zbog medijskog pritiska, straha od štrajkova i socijalnog bunta ili pak zbog nečeg trećeg, tek Vlada Srbije odlučila je da odustane od povećanja poreza za šest odsto, na sve zarade i penzije koje prelaze 12.000 dinara. Doduše, ni premijer Mirko Cvetković, a ni ministarka finansija Diana Dragutinović nisu jasno i glasno kazali da od povećanja poreza nema ništa, ali su stidljivo saopštili da vlada na sve načine pokušava da pronađe srećniji način kako bi “navukla” tih oko 26 milijardi dinara koliko je potrebno. O tome je, navodno, već obavešten i Međunarodni monetarni fond, mada njih to preterano i ne interesuje. Oni su svoje već rekli. Budžetu je potrebno famoznih 100 milijardi dinara, a kako će ih vlada stvoriti, nije toliko važno. Nije važno za MMF, ali građanima Srbije svakako nije isto da li će im zarade biti umanjene za nekoliko stotina ili hiljada dinara, zavisno od toga koliko zarađuju. Nego, da krenemo redom. Sredinom protekle nedelje vlada se dogovorila sa MMF-om o pozajmici od tri milijarde evra u naredne dve godine, ali pod određenim uslovima. Tako to obično i biva kada neko pozajmljuje, a neko nema druge nego da pristane na sve ne bi li sačuvao državu a time i sopstvenu poziciju. Vlada je obećala da će rebalansom budžeta, što će najverovatnije biti tokom aprila, uštedeti 100 milijardi dinara, oko 65 do 70 milijardi smanjenjem rashoda, dok bi ostatak novca bio pribavljen povećanjem prihoda, drugim rečima – poreza. Posle raznih spekulacija, nagađanja i većanja šta će to vlada učiniti kako bi popunila budžetsku rupu, dogovoreno je da porez na zarade bude povećan za šest procenata, dok bi se neoporezivi deo zarade povećao sa sadašnjih skoro 6.000 na 12.000 dinara. To praktično znači da bi oni koji primaju samo 12.000 dinara ili manje od toga, bili izuzeti od oporezivanja. Oni drugi, čije plate su veće od ovog čarobnog broja, oporezovali bi se sa dodatnih šest procenata, ali na razliku između svoje plate i tih 12.000 dinara. Dakle, ako zarađuju 40.000 dinara, porez bi im se računao na 28.000 i plata bi im bila manja za 1.680 dinara. I tako redom, što veća plata, veći je i porez. Valjda je to trebalo da potkrepi izjavama premijera i pojedinih ministara da teret krize moraju podneti, pre svega, bogatiji. Jer se u Srbiji, prema mišljenju vlade, svako ko zarađuje preko 12.000 dinara smatra bogatim, pa je red da mu se smanji zarada u ovom vremenu krize. Svaki od oko dva miliona zaposlenih u Srbiji imao bi godišnje oko 14.000 dinara manje, ako se posmatra prosečna februarska zarada u republici od 31.121 dinara. Vladinu akciju spasavanja budžeta, a ne siromašnih građana koji su ionako dobili prodavnicu za siromašne, pa šta će im još, na nož su dočekali svi. Sindikati su najavili socijalne buntove i proteste, poslodavci se slažu sve dok to ne znači da oni treba da podnesu teret dodatnog poreza, a stručnjaci, pak, kažu da vlada mora prvo oporezovati sebe; tačnije, smanjiti svoju potrošnju, pa onda udarati na građane koji ni zbog čega nisu krivi i ni za šta odgovorni. Qubisav Orbović, iz Saveza samostalnih sindikata Srbije, zapanjen je vladinim predlogom. On podseća da je vlada od obećanja da će zaštititi siromašne, došla do toga da na leđima sirotinje puni budžet. Orbović pita: “Zašto se vlada nije setila da oporezuje one koji su se obogatili devedesetih godina, koji su kasnije profitirali u procesu privatizacije i postali vlasnici nekada društvenih preduzeća?” Svima je jasno da će dodatni porez od šest procenata podneti isključivo i jedino zaposleni, odnosno da će se oporezovati samo neto zarade pošto poslodavci neće pristati da oni snose teret većeg poreza. Ukoliko bi i bili primorani da to učine, to bi svakako značilo da će povećati masu zarada ali samo za minimalan broj radnika koji su im potrebni. Svi ostali dobili bi otkaz, a vlada ne bi imala argument da se suprotstavi njihovoj odluci. Stevan Avramović iz Unije poslodavaca kaže za NIN da nije logično da se, u trenutku kada trećina preduzeća u Srbiji nije likvidna, privredi nametne još jedan jaram. “Činjenica je da novca nema i da se tih 100 milijardi moraju stvoriti. Kako god. I to mogu da razumem, jer su to činjenice. Ali ne mogu se privredi nametati dodatni troškovi, sada kada ceo svet radi suprotno – relaksira privredu kako bi preživeli krizu.” Osim što javnost svojim svakodnevnim pritiskom vladu tera da se presabere, pa i promeni koncept kojim će uštedeti 100 milijardi dinara, pitanje je koliko bi prikupljanje poreza bilo efikasno. Nije nikakva tajna da Srbija nije država sa dobrim poreskim sistemom i njegovom naplatom. Na hiljade je onih koji se i danas na raznorazne načine dovijaju da prevare državu i izbegnu plaćanje poreza. Možda se vlada predomišlja i zato što se dosetila da bi se povećanjem poreza na zarade poslodavci i radnici dogovorili da smanje platu na deo koji se ne oporezuje, dok bi ostatak plaćali na ruke. U zoni sive ekonomije, toliko dobro znane u Srbiji. A postavlja se i pitanje zašto država nije pronašla način da poveća procenat naplativosti poreza, a ne da na kraju godine ispadne da imamo tek nekoliko hiljada bogataša. Ekonomista Miroslav Zdravković kaže za nema ništa protiv da mu vlada oduzme nekoliko hiljada dinara od mesečne zarade, ali pod uslovom da te pare idu nekom građaninu koji je prethodnih meseci ostao bez posla. “Tada se ne bih bunio. Zarađujem iznad proseka, u redu. Odreći ću se dela zarade, ali da znam kome ona odlazi. A ne da svojom zaradom finansiram transfer penzijskom fondu, koji u jednom mesecu iznosi preko 30 milijardi dinara.” Kao zamena za oporezivanje zarada iznad 12.000 dinara, pominje se, nezvanično, da će biti povećan porez na luksuz, još jednom akcize na gorivo, porez na mobilne telefone... Pitanje je samo koliko će se tako prihodovati, a još bitnije kako će se nove cene goriva odraziti na cene i ukupnu inflaciju. A tek kolika bi mogla da bude inflacija ako se odluče za podizanje PDV-a, što se sve češće pominje kao neophodnost. Kao da već zna na šta će se vlada odlučiti, Radovan Jelašić, guverner Narodne banke Srbije, požurio je da svoje kolege u Vladi Srbije podseti da požure sa konačnom odlukom sa kojom će izaći pred MMF, ali da nikako ne zaborave da ta odluka ne sme podsticati inflaciju. Jurij Bajec, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i savetnik premijera Mirka Cvetkovića, kaže da bi država morala prvo da oporezuje najbogatije, tako što će povećati porez na zarade iznad proseka u Srbiji. Bajec, međutim, ne isključuje ni mogućnost da se podigne PDV i povećaju akcize na gorivo, ali takva mera bi, prema njegovim rečima, kroz povećanje inflacije opet i najpre pogodila najsiromašnije građane. Javnost u Srbiji, posebno se ostrvila na glomaznu administraciju, gledajući u njoj krivca za sve srpske probleme, pa se u Vladi Srbije sve češće pominje i mogućnost smanjenja broja zaposlenih u državnoj upravi, pa i samoj vladi. Miladin Kovačević, saradnik Makroekonomskih analiza i trendova, kaže za NIN da ga haranga na administraciju podseća na uobičajen obrazac da se javnost obračunava sa izmišljenim neprijateljima. “Nisam ja protiv smanjenja administracije, ali tvrdim da u toj administraciji, koja broji oko 25.000 ljudi, ima najviše 2.000 ljudi viška. Ja razumem i socijalnu dimenziju problema, male zarade i penzije, ali kada bismo izbrisali svu tu administraciju i njihove zarade, mi bismo imali novca dovoljno da samo jedan mesec finansiramo transfer budžeta penzionom fondu. Dakle, ono što država svakog meseca izdvaja da bi penzioneri primili penziju. I šta bismo sledeći mesec? Tvrdim da su te uštede smanjenjem broja zaposlenih u administraciji beznačajne. I to su proste računice. Pogotovo ako se iz oporezivanja izuzmu zaposleni u obrazovanju i zdravstvu, kojih je oko 310.000, od ukupno pola miliona zaposlenih u javnom sektoru”, smatra Kovačević. Kovačević dodaje da su analize pokazale da bi u slučaju da se vlada opredeli za oporezivanje samo javnog sektora, ali bez zdravstva i školstva, zarade tih zaposlenih morale biti manje za skoro trećinu ili 28 odsto, da bi se namirio potrebni novac. “Smatram da država može da se opredeli za kombinaciju nekoliko mera. Na primer, da oporezuje zarade u javnom sektoru, najviše osam procenata, da poveća stopu PDV-a i da, recimo, proširi poreze na imovinu.” Logično je, međutim, pitati Vladu Srbije zašto nije, ako već smatra da bi bogatiji morali podneti veći teret krize, poreske stope povećavala u skladu sa visinom zarade. Pa da onaj ko zarađuje nekoliko puta više od proseka, bude oporezovan sa 10 odsto? Ni povećanje poreza na imovinu se ne isključuje kao jedna od mogućnosti dodatnog sticanja prihoda, ali su ekonomisti skeptični prema ovoj ideji. Miroslav Zdravković smatra da bi se povećanje poreza na imovinu završilo slično “cirkusu” sa računima za Infostan ili TV pretplatu. “Ako vi povećate porez na imovinu, svu imovinu, onda ćete imati slučajeve gde siromašan penzioner ima stan od 100 kvadrata u centru Beogradu i nema od čega da plati porez. I, šta onda? Država će da mu zapleni imovinu? Čisto sumnjam. Takva mera ne bi imala efekta, samo bi doprinela povećanju broja onih koji izbegavaju da plate porez.” “Ako se, pak, odluče na povećanje PDV-a i akciza, što je najlakše sa stanovišta prikupljanja novca, neka nam je bog u pomoći sa cenama”, kaže Zdravković. Međutim, Miladin Kovačević misli da država pre svega mora donositi mere koje su antirecesione, a ne da se u ovom trenutku bori protiv inflacije. “Vidim da je stao pad industrijske proizvodnje, pa se nadam da bi tako moglo da ostane. U tom slučaju ni prihodi neće dublje padati od predviđenih, pa ni budžet neće imati veće probleme. Dakle, mere borbe protiv recesije sada su ispred borbe sa inflacijom. Pa i ako to znači da moramo povećati PDV za jedan procenat kako bismo povećali prihode budžeta.” Da će Vlada Srbije morati da donese jednu ili više nepopularnih mera, jasno je svima. Baš kao što je jasno da će te mere, kakve god bile, još jednom udariti po leđima građana. Naravno, onih koji imaju najmanje.