Gužva na kapiji

U više od pola veka došlo je do znatne promene strukture i broja osuđenih lica, to jest postupnog smanjenja političkih osuđenika i pored iskakanja sedamdesetih i osamdesetih. Razvoj srpskog društva nametao je sve veću potrebu za kažnjavanjem sve većeg broja klasičnih delikata ali isto tako i potpuno novih kao što su narkomanija, saobraćajni delikti, trafiking... koji prate društveni razvoj i koji iz godine u godinu postaju sve masovniji. Sa stalnim povećanjem saobraćajnih prestupa kao i milionskom armijom vozača i skoro udvostručenim brojem stanovnika u odnosu na 1945, te usvajanjem tokom šezdesetih i sedamdesetih humanijih standarda za osuđena lica, zatvorski kapaciteti se ipak nisu bitno povećali. Poslednji veći poduhvat bila je izgradnja Centralnog zatvora u Beogradu davne 1945-1946. koji su gradili Nemci i folksdojčeri logoraši, kasnije je podignuto samo nekoliko manjih zatvora poput Istoka na Kosovu. Najveći zatvori Sremska Mitrovica, Zabela i Niš potiču još iz 19. veka. Prvi je podigao ban Kuen Hedervari 1895-1899. po naredbi austrougarskog cara Franje Josifa, drugi je građen za vreme dinastije Obrenović 1860-1865. a treća “Robijašnica” koja se tada tako nazivala, nastajala je u periodu od 1878 (po oslobođenju Niša od Turaka) pa do 1910. kada poprima približno današnji izgled. U Srbiji postoji oko dvadesetak institucija za izvršavanje zatvorskih sankcija. Prema kategorizaciji postoje kazneno-popravni zavodi zatvorenog tipa, to su samo tri: KPZ Sremska Mitrovica, KPZ Niš i KPZ Zabela (koji je strogo zatvorenog tipa), zatim jedan poluotvorenog tipa ženski KPZ u Požarevcu, 17 okružnih zatvora (najveći je beogradski). Ovome treba dodati četiri ustanove otvorenog tipa (za prekršaje), zatvorske bolnice kao i vaspitni dom, popularni Sivi dom u Kruševcu i dom za maloletnike u Valjevu. Kao model sankcionisanja usvojen je modifikovani irski progresivni sistem koji predviđa nekoliko faza kroz koje osuđeni u toku izdržavanja kazne prolazi (izolacija, manja grupa, poluotvoreno odeljenje, otvoreno odeljenje i uslovni otpust). Prema zatvorskim standardima koji su osvojeni pre više decenija, kapacitet svih zatvora u Srbiji je početkom 2009. bio svega nešto više od šest hiljada osuđenika. Najveće su mogućnosti KPZ S. Mitrovica koji je projektovan za smeštaj 1.150 osuđenih lica ali prosečno brojno stanje je preko 1.300 osuđenih. Kapacitet Zabele je nešto manji, projektovan je za 750 osuđenih lica u zatvorenom i oko 500 u poluotvorenom i otvorenom odeljenju, a prosečno stanje je više od 1.300 lica. U velikoj pobuni posle 5. oktobra 2000. potpuno su uništeni peti i šesti a oštećen sedmi paviljon u Zabeli a u Mitrovici je ruiniran treći paviljon čiji je kapacitet 500 lica. U KPZ Niš realni kapaciteti su oko 1.200 lica a prosečna popunjenost je bila oko 1.150 lica. Ovde je postalo nešto komotnije šezdesetih posle rasterećenja i formiranja zatvora u Istoku (i proširenja zatvora u Kosovskoj Mitrovici) kada je prebačeno više od 300 osuđenika mahom Albanaca u kosovske zatvore. Međutim i KPZ Niš je pretrpeo znatna oštećenja u pobuni krajem 2000. a u poslednjih šest meseci loša situacija je drastično pogoršana. U svim zatvorima popunjenost je i do 40 odsto veća od normalne. Ako je za utehu, bivalo je i gore a zatvorski život je pulsirao u ritmu društveno-političkih gibanja. Sa stanovišta broja osuđenika i uslova izdržavanja kazne u kazneno-popravnim zavodima mogu se uočiti i komparirati nekoliko perioda od kraja Drugog svetskog rata do danas: 1945-1953 – najveći broj osuđenih u zatvorima u istoriji Srbije, mahom političkih, u krajnje nehumanim materijalnim uslovima, spavanje na golom betonu, zatvorska tortura i sl. 1953-1968 – delimična liberalizacija u zatvorskom životu i postupno poboljšavanje uslova uz smanjenje priliva zatvorenika, ali bez posebnog tretmana političkih osuđenika 1968-1989 – poboljšanje uslova, primena međunarodnih standarda, povećane slobode i pored većeg priliva osuđenika, poboljšan tretman političkih osuđenika uprkos intenziviranju političke represije sedamdesetih 1990-2000 – jako smanjen priliv osuđenih lica i pored ekstremnog porasta kriminaliteta usled neefikasnosti sudstva i pogoršavanje materijalnog položaja i opšteg osiromašenja društva, lagani nestanak političkih osuđenika 2000-2009 – povećanje broja osuđenih lica naročito mlađih delinkvenata uz relativno poboljšanje materijalnih uslova i efikasnosti pravosuđa, problem skučenosti zatvorskih kapaciteta i potreba poštovanja evropskih standarda... U istraživačkom smislu doskora je u Srbiji bio pravi podvig ući u arhive pojedinih zatvora, što zbog birokratskih prepreka (nepoverenja bezbednosnih službi i zatvorske uprave) a više zbog krajnje nebrižnog odnosa i nesređenosti građe iz posleratnog perioda koja postepeno propada i u takvom je stanju da može dovesti u pitanje zdravlje istraživača. Ipak upustili smo se u ovaj složen i mučan proces prebrojavanja osuđenika na osnovu raspoloživih izvora tj. uvidom u matične knjige prijema zatvorenika 1945–1951. Utvrdili smo sledeće kretanje njihovog broja na godišnjem nivou: KPD Zabela 1945-1951: U periodu 1945–1951, broj zatvorenika u KPD Zabela bio je izuzetno visok (i do deset puta veći nego kasnije). Najveći prijem u zatvor bio je neposredno po oslobođenju zemlje 1945, zatim u vreme eskalacije sukoba sa IB-om i kampanje kolektivizacije tokom 1948–1949. Samo u toku jednog dana, 17. decembra 1945, u zatvor je primljeno 131 lice. Dopremljeni su vozom do Požarevca, što je apsolutni rekord svih vremena. Za evidenciju zatvorenika 1946. godine potrošene su skoro dve debele matične knjige (II i III) dok je kasnije, pedesetih, jedna služila i za desetinu godina. To potvrđuje i Dimitrije Đorđević, navodeći da je u momentu kad je napuštao požarevački zatvor, marta 1947, u njemu bilo više od 10.000 robijaša i da je u zatvor pristizalo oko 500 mesečno. Drugi izvori takođe govore o sličnom trendu u KPD Sremska Mitrovica gde ih je do 1951. bilo i do 10.000 godišnje da bi kasnije broj počeo da opada i da se kreće između 500 i 1.000 zatvorenika. Sava Banković takođe svedoči da je u Mitrovici tokom 1947. broj prešao 7.000 a u prostorije u Drugoj zgradi gde je ranije bilo oko 40 robijaša sada je smešteno i preko 240, sa ograničenim prostorom za spavanje 2m h 38 cm koji je kredom crtao sobni starešina. Krevete su dobili tek 1951, štampu krajem 1952. a grejanje tek krajem 1953. Paviljon br. 7 u Zabeli imao je 121 ćeliju u kojima je u vreme stare Jugoslavije boravio samo po jedan zatvorenik: imao je sto, krevet, stolicu i kiblu. U komunističkoj Jugoslaviji u ćelijama je bilo 10 do 14 zatvorenika koji su spavali na patosu, zbijeni “kao sardine”, a samo u 7. paviljonu bilo je 1.350 osuđenika. U isto vreme, kako saznajemo iz drugog izvora, u S. Mitrovici je 1951. bilo više od 3.500 političkih osuđenika dok se ukupan broj kretao između 5.000–8.000. Tamo gde je nekada bilo 10–15 kreveta sada je bilo i do 150 zatvorenika koji su spavali na podu. Slično je bilo i u Lepoglavi u Hrvatskoj gde je pre rata boravilo oko 600 zatvorenika a potkraj 40-ih bilo ih je već oko 4.000. Da bi se pretrpana Zabela rasteretila, osuđenici sa manjim kaznama su slati na prisilne radove u Dečane, Trepču, Crni vrh, Prokletije, Kukavicu, Lonjsko polje i drugde. Jedna od mera bila je amnestija 9. maja 1947. svih lica koja su bila u partizanskim odredima ili su bili mobilisani a osuđeni na blaže kazne. Drugo veliko pražnjenje zatvora bilo je 1951. kada su posle okretanja Zapadu prema međunarodnom dogovoru otpušteni osuđeni Nemci (jednim od poslednjih vozova otišao je nemački poverenik za privredu Nojhauzen, koji je pre toga bio na radu u Borskom rudniku nakon što je iskorišćeno njegovo znanje i poznavanje privrednih i političkih stvari). I konačno najveća je bila masovna amnestija uoči Dana Republike 1953. a posle Staljinove smrti i proklamovanja samoupravne demokratije. Možda najilustrativniji podatak o intenzitetu represije i broju osuđenih lica u ovom periodu i kasnije jeste činjenica da je do 1951. godišnje u KPZ Zabeli bilo otprilike isto toliko zatvorenika koliko je boravilo i u narednih pola veka: Poređenja radi, septembra 2004. u svim KPD u Srbiji kaznu je izdržavalo oko 8.000 osuđenika (a i to je bilo 20 odsto više od kapaciteta) koliko je godišnje bilo samo u Zabeli tokom 1945/1950. Samo do oktobra 1945. u tek otvorenim kaznenim zavodima ubrzo se našlo 8.436 kažnjenika a pored toga u logorima se nalazilo 119.897 logoraša nemačkih zarobljenika. S druge strane, u KPD Zabela u Kraljevini Jugoslaviji broj osuđenika se kretao između 600-1000, dok je za više od 20 godina (1919-1940) primljen na izdržavanje zatvorske kazne 491 komunista. Oni su činili ogromnu većinu političkih zatvorenika. Slična tendencija kao i u KPZ Zabela se uočava i u najvećem “elitnom” zatvoru za političke osuđenike – KPZ Sremska Mitrovica. Neposredno posle rata pa sve negde do početka pedesetih primano je i do tri i više hiljada osuđenika godišnje (sa špicevima 1945. i 1949) da bi se zatim broj sveo na ispod hiljadu dok početkom šezdesetih mesečno tek oko 400 osuđenika dolazi u zatvor i to retko političkih. Delimičan izuzetak predstavlja godina 1957. kada je nakon prvog raspuštanja Golog otoka deo tamošnjih osuđenika prispeo u Požarevac odnosno Mitrovicu. Sedamdesetih i prve polovine osamdesetih sa pobedom “čvrste ruke” unutar SKJ i intenziviranjem političke represije naglo se uvećava zatvorska populacija; u Mitrovicu se prima čak i do 1.700 lica (1974 god.) ali ipak nikad toliko da bi dostigao rekorde iz vremena pre 1951. Naravno, krahom ideološke matrice i celog sistema, represija slabi. Krajem osamdesetih broj svih osuđenika a pre svega političkih drastično opada, zapravo politički postepeno gotovo potpuno nestaju iz zatvora od početka devedesetih godina. Istovetno kretanje primetno je i u KPZ Niš kada se od tri hiljade pedesetih broj osuđenika u zatvoru spušta šezdesetih na oko hiljadu sa takođe blagim porastom sedamdesetih i velikim padom devedesetih na svega nekoliko stotina, da bi posle 2003. takođe došlo do postepenog povećanja koje kulminira krajem 2008. Na osnovu podataka matičnih knjiga iz našeg najvećeg zatvora KPZ Sremska Mitrovica (gde su mahom dolazili politički osuđenici i to oni najpoznatiji) najintenzivniji prijem zatvorenika 1945-1953. bio je oko 14.000 zatvorenika što je neuporedivo sa bilo kojim periodom. Zatim je “gužva na kapiji” zatvora zabeležena sedamdesetih kada je ušlo blizu deset hiljada i to sa vrhom u periodu 1972-1974). Ukupno je od 1953. do 1985. u zatvor došlo oko 27.000 osuđenika što je jedva nešto više od onih koji su prispeli 1945-1953. I prema ovom pokazatelju najliberalniji period u socijalističkoj Srbiji jesu kasne pedesete i rane šezdesete kada beležimo skoro tri puta manji godišnji prijem osuđenika (prosečno oko 500 lica) u odnosu na period pre 1953. godine (prosečno 1.555 osuđenika) i dva puta u odnosu na burne sedamdesete, 1022. Od 1986. pa sve do druge polovine devedesetih zatvorski izveštaji počinju da beleže drastičan pad broja osuđenika (naročito političkih delinkvenata). U godišnjem izveštaju za 1991. KPZ Zabela kaže se da je brojno stanje na kraju te godina opalo za 100 lica u odnosu na prethodnu a političkih je svega devet. To se pre svega odnosi na prvu polovinu devedesetih kada ulaz u KPD Zabela u pojedinim godinama, npr. 1993, pada na čak ispod 400 osuđenika a prosek je bio oko 500-600 lica i pored najveće stope kriminaliteta u novijoj istoriji Srbije što se može objasniti abnormalnom političkom situacijom u vreme ratova i sankcija ali i nefunkcionisanjem institucija pravosudnog sistema. Tako je u jeku najveće ekonomske krize u istoriji Srbije, ratova i porasta kriminaliteta tokom devedesetih, prošlo kroz Mitrovicu svega oko 5.400 lica što je za 40 odsto manje nego u periodu posle 2000. do danas i više govori o (ne)radu policije i sudstva u tom vremenu. U uslovima tranzicije stepen kriminaliteta nastavlja da raste uz vrlo sporo poboljšavanje efikasnosti sudstva koje je nešto izraženije posle 2003. godine što uslovljava postepen porast broja osuđenih lica. Obračun sa organizovanim kriminalom i vanrednim stanjem može objasniti i najveći skok (gotovo za trećinu) zatvorske populacije 2003/2004. u oba zatvora u vreme akcije “Sablja” i obračuna s organizovanim kriminalom posle ubistva premijera Zorana Đinđića. Ipak policijska akcija “Sablja” je u javnosti nepravedno upoređivana sa kampanjom oko IB-a kada je uhapšeno 56.000 a kroz razne gulage uglavnom bez suda prošlo oko 32.000 lica. Na osnovu izveštaja Odbora za bezbednost, u toku 42 dana vanrednog stanja i akcije “Sablja” u martu i aprilu 2003. privedeno je 11.665 lica, među kojima je bilo partijskih funkcionera, visokih vojnih oficira, nosilaca pravosudnih funkcija i estradnih zvezda, a pritvor je određen za oko 2.000 ukupno privedenih dok je u kasnijim procesima do 2006. osuđeno svega nekoliko stotina lica, mahom kriminalaca poznatih iz Bele knjige koju je MUP Srbije objavio tokom 2002. godine kao i pripadnika službe bezbednosti. Samo u Beogradu, prema iznesenim podacima, slobode je lišeno 4.583 ljudi, a od sekretarijata u unutrašnjosti rekord po broju privedenih drži SUP Pančevo sa čak 1.204 uhapšena. U Okružnom zatvoru u Beogradu 2006. bilo je 770 zatvorenika a kapacitet je bio samo 450. Zvono je zvonilo na uzbunu još 2006. kada je u srpskim zatvorima predviđenim za 6.200 zatvorenika kaznu izdržavalo čak njih 8.200. Još veći alarmantni porast je zabeležen krajem 2008. i početkom 2009. kada je verovatno i pod uticajem svetske ekonomske krize došlo do naglog skoka kriminaliteta i agresije naročito kod mlađih lica, pa je ukupan broj osuđenika porastao od 9.300 oktobra 2008. i dosegao marta 2009. godine čak 10.526 lica. Sve u svemu u Zabeli danas boravi oko 1.250 osuđenika što je skoro 40 odsto više od normalnih kapaciteta ovog zatvora. Moguće da je ovome znatno doprineo pored nespornog porasta kriminaliteta i ažurniji rad pravosudnih organa, vreme pripreme reizbora sudija i reforme sudstva. Skučenost zatvorskih kapaciteta u odnosu na broj stanovnika i stepen kriminaliteta u Srbiji (naročito u godinama povećanog priliva) čini nepodnošljivim uslove za boravak osuđenih ali i za rad zatvorskog osoblja čak i više od lošeg materijalnog stanja. Kuburi se i sa kadrovima pa se dešava da jedan vaspitač bude opterećen i sa više od 200 osuđenika što je van svih standarda i još više komplikuje ovaj izuzetno stresan i naporan posao. A šta bi bilo da je pravosuđe efikasnije ili da u našim zatvorima izdržavaju kaznu Albanci s Kosova gde je višestruko veća stopa kriminaliteta. I bez toga u novije vreme nije nepoznat fenomen višegodišnjeg čekanja na red za izvršenje zatvorske kazne (što kaznu donekle obesmišljava), a nastupajuća ekonomska kriza stvara preduslove za povećan broj osuđenika. Stoga se s punim pravom postavlja pitanje otvaranja novog zatvora a ovih dana obnovljena je ideja koja se čula u vreme ministra Batića o proširenju zatvorskih kapaciteta. Međutim, namera Ministarstva pravde početkom 2009. da bivšu kasarnu “Petar Leković” u Požegi pretvori u zatvor i tako reši probleme sa smeštajnim kapacitetima, naišla je na oštre reakcije lokalne vlasti, svih političkih partija posle čega se od toga odustalo. No bez obzira na sve, ukoliko pravosuđe u Srbiji bude efikasnije, uz porast kriminala koji imamo mora brzo izgraditi najmanje još jedan veći zatvor. # Mr SrĐan CvetkoviĆ, istraživač-saradnik u Institutu za savremenu istoriju Hronika crne hronike Da li u Srbiji danas ima više nasilja nego ranije, da li je uzrok tome nervoza zbog ekonomske krize, ili nam se to samo čini zato što previše čitamo novine Čitamo od početka marta: student iz Čačka izboden je nožem zato što je izazvao sudar. U selu Tekije kod Kruševca Miloš V. ubio Igora M., Teodor Krajčo iz Sente obljubio šesnaestogodišnju devojčicu i oteo joj novac. Qubica Gligorić iz Šapca ubila muža Čedomira Gligorića pa policiji priznala ubistvo. Tri Obrenovčanina uhapšena pod sumnjom da su ubili Rajka Đokića prilikom pljačke njegovog stana. Slučajno, u obračunu crnogorske narkomafije kod “Beogradske arene”, ranjena Snežana Manojlović. Sedamdesetsedmogodišnju Zagu Drobnjak na Karaburmi silovao i ubio Rumun Jon Pavel. Zato što ga je opsovao, Zoran Gružanin (32) motkom do smrti pretukao komšiju Dragoslava Petkovića (81). Troje maloletnika u Novom Sadu uhapšeno zato što su maloletnu V. D. terali na prostituciju a zatim od nje uzimali novac. A neka druga tri srednjoškolca iz Ivanjice uhapšena su zbog “brutalnog iživljavanja i silovanja” svoje petnaestogodišnje drugarice. Još južnije, u Vranju, sedamnaestogodišnjak uhapšen zato što je silovao J. S., učenika šestog razreda osnovne škole. Sreten M. (52) u Velikoj Plani uhapšen jer je tokom 2008. godine više puta silovao maloletnicu ometenu u razvoju. U Gotovu kod Tutina ubijena učiteljica Senada Dazdarević; u Valjevu, na kućnom pragu, iz sačmare Dragoslav Labović. U Zemunu umalo nadrljao Radoš Ilinčić, kada je pokušao da smiri tri klinca koji su razbijali telefonsku govornicu. Policajac iz Interventne brigade SUP-a Beograd Miljan Raičević ubio Đorđa Zarića pošto je Zarić prošao kroz crveno svetlo na semaforu. U Novom Sadu, pak, na dužnosti, prilikom hapšenja iznuđivača Elvira J., povređen policajac Darko Vulić. Radica Lukić, supruga sudije Opštinskog prekršajnog veća u Knjaževcu Velimira Lukića, ubijena u eksploziji bombe postavljene na vratima stana. Na Novoj Galenici, u Zemunu, ubijen Damir Selimović, a na Bežanijskoj kosi Bogdan Gogić. Da li je to Srbiju zahvatio talas nasilja, s kakvim se nismo susreli još od groznih devedesetih godina prošlog veka? Makar je jedna bitna razlika: od svih pobrojanih primera (a čitajući crne hronike dnevnih novina, moglo je da ih se citira i još), jedva da bi jedan-dva mogli da se povežu sa organizovanim kriminalom koji je tako ukrasio prošlu deceniju. Situacija među organizovanim kriminalcima, dakle, uglavnom je stabilna; nije da kriminalaca nema, nego su teritorije i plen u ovom momentu lepo podeljeni, pa nema mnogo obračuna. Utisak je, ipak, da je nasilja, onog među običnim svetom, po Srbiji neuobičajeno mnogo. Što su mnogi skloni da povežu sa svetskom ekonomskom krizom i nervozom izazvanom tom, i permanentnom političkom krizom u Srbiji. Da li je zaista tako, i da li je danas u Srbiji više nasilja nego što ga je bilo ranije, i više nego drugde u Evropi i svetu, pokazaće policijske statistike kada budu objavljene sledeće godine. Opet, valja primetiti i da – zasad, srećom – u Srbiji nema višestrukih, nasumičnih ubistava, o kakvima nas malo-malo izveštavaju mediji iz SAD, Nemačke, Japana, Finske, a koja se takođe objašnjavaju ekonomskom krizom i poremećenim društvenim odnosima... Tako da je najnoviji talas nasilja u Srbiji moguće objasniti i drugačije; da nikakvog neuobičajenog talasa i nema, nego nam se to samo čini zato što nas mediji o nasilju izveštavaju prilježnije nego ikada ranije. Kao što je lepo primećeno da, recimo, pedofilija i nasilje u porodici nisu tek sada, odjednom, preplavili Srbiju, nego samo o tome ranije nije bilo tako interesantno pričati. Ali, ipak, treba nam novih zatvora. Nikola Vrzić