Život je pun kompromisa sa glupošću

Možda najtačnije što je dosad izrečeno o romanu “Top je bio vreo” Vladimira Kecmanovića nedavno je u zagrebačkom “Jutarnjem listu” napisao Miljenko Jergović: “Sve u meni bori se protiv ove knjige, jer je protiv nje sve što sam na temu sarajevske opsade napisao, ali joj veličinu nikako ne bih odricao.” Najtačnije, zato što je roman o sudbini desetogodišnjeg dečaka, sarajevskog Srbina čiji roditelji stradaju od srpske granate u svojoj dnevnoj sobi, u gradu na Miljacki pod opsadom, poneo oreol kontroverznog. Jer su ga samo kontroverze pratile gde god da je započeta priča o njemu. Valjda baš zato što je polemika bila sve samo ne književna, Kecmanovićev roman (kao i prethodni, “Feliks”, našao se u užem izboru za NIN-ovu nagradu), za samo nekoliko meseci doživeo je i svoje četvrto izdanje. Književna intriga kojoj je pisac i inače sklon u svojim romanima lako je planula trouglom Beograd – Sarajevo – Zagreb. Umesto da se bavi romanom i njegovom književnom vrednošću, rasprava je bila svedena na Kecmanovićeve “političke preferencije i patriotske pobude”. Poneko se upitao da li je autor “dovoljno Srbin”, jer provokativni naslov upućuje na završnicu romana u kojoj dečak posle mučnog odrastanja u zverski izobličenom gradu uspeva da prepliva Miljacku, domogne se srpskih položaja i puca iz topa na Sarajevo, iz topa koji je bio vreo. Pojednostavljeno, i oni koji pisca napadaju i oni koji ga brane, uglavnom to čine, koliko god se trudili da dokažu suprotno, s neknjiževnog stanovišta. Da vaš roman nije nosio klicu tzv. političke nekorektnosti, da li bi ga tako pažljivo čitale i kritika i publika – što se kaže “red po red” – mereći mu svaku reč i polurečenicu? - Tako je i prelomljen pa ga je jednostavno čitati “red po red”, ima razmaka među redovima. Bez šale, ne znam da li bi bio tako pažljivo čitan, ali sigurno ne bi bio toliko čitan. Veliki broj ljudi je pročitao roman baš podstaknut time. Više puta sam rekao da je čitava ta frka koja se digla dobra i za roman i za mene. Loša je kao mera lošeg stanja na ovdašnjoj književnoj sceni. Ovde, nažalost, postoje kritičari koji još uvek ne prave razliku između autora i glavnog junaka, ne znaju šta je zapravo objektivni pripovedač, nemaju neke osnovne pojmove o književnosti. Problematično je i što u književnoj kritici postoji nedostatak kriterijuma. Ali, meni je to odgovaralo od početka i zato sam se uključio u polemiku. Ušli ste, dakle, s predumišljajem, u polemiku? - Dobrim delom iz marketinških razloga. Bilo mi je jasno da dva, tri napada mogu da prođu nezapaženo, ali da ako ja na to odgovorim, dići će se veća prašina. A to mi je i bio cilj. Naravno da sam rekao ono što zaista mislim. I naravno da sam zahvalan ljudima koji su stali na moju stranu, u odbranu književnosti od ideoloških pamfleta. Ali, tu se uvek postavlja pitanje: zašto gluvom objašnjavati muziku, ako nije Betoven? Da je bilo neophodno edukovati ljude, naravno da nije, jer nije moje da one koji ne znaju podučavam elementima književne kritike. Ipak, bilo je to zanimljivo iskustvo. Niste, međutim, reagovali na disonantne tonove u tzv. patriotskom bloku koji vas je energično branio. Jer, bilo je i onih koji su tvrdili da vam roman i nije baš toliko “srpski” koliko se čini? - Upoznao sam nedavno Aleksandra Dunđerina, koji je napisao da je zabluda kako je “Top” patriotski roman. Tako nešto. Rekao je, pri tom, da je roman sasvim prosečan, aljkavo napisan, da mu se ne sviđa. Očigledno je da ideološki nastrojeni kritičari sa obe strane posežu za istovetnim paušalnim ocenama. I pri tom ne nalaze kako je potrebno da te ocene argumentuju. Kad sam Dunđerina pitao da mi to što je napisao objasni, obećao je da će mi mejlom napisati zamerke i na šta je tačno mislio. Čekam. Ne, nisam dalje polemisao, sve posle onog prvog mog reagovanja bilo bi besmisleno i nepotrebno. Jeste li očekivali ovakav tretman kad ste odlučili da pišete o stradanju Srba u Sarajevu pod opsadom? - Jesam. Nisam znao na koji će način napadi da budu formulisani, ni ko će pojedinačno da učestvuje, ali sam očekivao baš ovo. Frku. Nisam znao kako ću u toj frci da se provedem, ali mi je bilo jasno da – kada sam već skočio u vodu – moram da plivam. U romanu nisam pravio nikakve vanliterarne kompromise. Ako je život pun kompromisa sa glupošću, književnost ne sme da bude... Srećna okolnost u polemici je to što su napadi bili do te mere besmisleni da je bilo lako s njima izaći na kraj. Nije bila potrebna preterana mudrost. Koliko imaju smisla neknjiževne polemike, što je ova o vašem romanu svakako bila, kada pravih književnih polemika skoro da uopšte i nema jer se apsolutno svaka rasprava svodi na ideološku (ne)podobnost? - Nevolja je što i kada bi bilo pravih književnih polemika, što bi bilo dobro za književnost i za pisce, one ne bi skretale pažnju javnosti, jer naprosto ne postoji javni interes za ozbiljna književna pitanja. Za to nisu krivi samo loši kritičari, ima jako dobrih kritičara i sjajnih poznavalaca književnosti, nego položaj književnosti u društvu koji je marginalizovan u odnosu na neka ranija vremena, recimo komunistička. Mada, ako analiziramo i ta vremena, može se reći da je i tada politički momenat bio veoma bitan i da je disidentski status nekih pisaca uticao na velike tiraže njihovih dela. Samo što se u tom delu o piscima-disidentima i tiražima danas često ističe da je reč o piscima kudikamo većeg formata od današnjih. - Neki jesu, neki nisu. Ali su i oni veliki i oni koji to nisu, dobijali veliku pažnju – prvenstveno kao politički sporni. Kao da je nevolja ovog vremena što ne postoji cenzura, ne postoji ugrožavanje u smislu da vam neko ne dozvoljava da nešto objavite, pa da se oko toga pravi problem. To jeste dobro, s jedne strane, ali s druge, onemogućava pažnju publike o kojoj govorimo. Dobitnik ste značajnih nagrada: Andrićeve za kratku priču “Histerija”, Ćopićeve za roman “Feliks”, za roman “Top je bio vreo” dobili ste nagradu “Meša Selimović” i stipendiju za roman u nastajanju Fondacije Borislav Pekić... Koliko se nagrade, poput polemika, svode na meru političke korektnosti i ideološke podobnosti, a koliko su stvarna mera za književnu vrednost? - Na književne nagrade uopšte, pa i kod nas, u velikoj meri utiču vanknjiževni motivi. Politička korektnost i ideološka podobnost samo su neki od njih. Ako pogledate istorijat bilo koje književne nagrade, lako ćete utvrditi da češće nije nego što jeste dolazila u prave ruke. Nobelovu nagradu, na primer, nisu dobili Tolstoj, Yojs, još uvek je nije dobio LJosa, koliko znam, nikada je nije dobio Selin... A dobili su je neki ljudi čijeg imena se malo ko seća... Za mene je jedina mera vrednosti neke nagrade sastav ljudi koji o njoj odlučuju. U žirijima koji su mi dodeljivali nagrade nalazio se određeni broj ljudi do čijeg mišljenja držim. I zbog toga sam ponosan. Kako tumačite poruku Miljenka Jergovića na kraju izuzetno pohvalne kritike o “Topu”: “Vladimir Kecmanović bit će veliki pisac. Mogu ga osujetiti dvije stvari: zla sudbina i nacionalizam. Od druge će sam morati da se sačuva”? - Ukoliko je nacionalizam motiv i ishodište književnog dela, takvo delo ne može da uspe. Baš kao što ne može da uspe ako su mu motiv i ishodište autošovinizam, komunizam, liberalizam... Ako je to imao na umu, sa Jergovićem se potpuno slažem. Moraću da se čuvam dominacije svakog vanliterarnog upliva, što i njemu želim i preporučujem. Što se zle sudbine tiče, iako ju je, pretpostavljam, pomenuo retorički, kao sujevernom ta mi formulacija nije baš prijala. Ali, pošto mi proriče veličinu, i nju mu opraštam. Iako ste optuženi za “revidiranje istorijskih činjenica”, tvrdite da nijednu istorijsku istinu niste revidirali, mada vas roman i ne obavezuje na to. Jedan kritičar vašeg romana, s druge strane, kaže da tenk u gradu, koji je pucao na brda a po potrebi se i sam okretao ka gradu – nije postojao. Kako ste skupljali građu za roman? - Delom su to priče ljudi, svedoka, koje sam čuo, delom su pismena svedočanstva. Pored toga, veliki deo je ono što sam i sam doživeo pre rata u Sarajevu, samo sam neke događaje pomerio u ratni kontekst. Ima tu i ponešto od beogradskih doživljaja. Pa čak i likova. Lik komšije Vlaje, na primer, gradio sam po uzoru na lik ovdašnjeg multimedijalnog kritičara. Ostalo je mašta. Što se tenka tiče, kao prvo, da li je postojao ili ne, to je literarno potpuno irelevantno. Drugo, postojao je. To znam od više svedoka i to nije nikakva novost. Postojao je jedan takav u sarajevskom naselju Ciglane. Postojao je tunel. U njemu je bio tenk, koji bi izašao, pucao, a onda bi se opet zavukao u tunel da ne mogu da ga pogode. To je proverljivo. Postoje svedočanstva bivšeg komandanta bosanske, muslimanske armije Sefera Halilovića. Iz nekog takvog tenka, ili topa, njegovi su pucali u zgradu u kojoj je živeo. Stradala mu je porodica. Je li to izmišljotina? Srpska propaganda? Iako je to u literaturi nebitno, trudio sam se da roman u tom smislu bude čist, dakle, da se držim činjenica. Radoslav Petković je rekao: “Ako hoćete da nešto saznate o Mehmed-paši Sokoloviću, Andrićev roman je pogrešno mesto, iako je to sjajno literarno ispričana priča.” Šta biste više voleli: da se za “Top je bio vreo” kaže da je pogrešno mesto za one koji hoće da saznaju šta se zaista dogodilo u Sarajevu, iako je literarno sjajno ispričana priča; ili obrnuto, da literarno nije uspeo, ali je istorijski verna slika rata u Sarajevu? - Ono prvo, naravno. Jedan sarajevski kolumnista napisao je baš ovo drugo, da roman ne valja, ali da me pogrešno napadaju, da nisam ništa izmislio, da je upravo tako bilo. To baš nije neki kompliment za pisca. Vladimir Arsenijević je vaš roman u razgovoru “Književnost i rat”, objavljenom u “Politici”, doživeo kao priču o “uterivanju u nove identitete”, podsećajući da su u Bosni postojali i jugoslovenski i bosanski identitet, pa su ljudi gurani u bošnjački, hrvatski ili srpski (redakcija je greškom Arsenijevićevu izjavu pripisala vama). Rođeni ste Sarajlija, gimnaziju ste tamo završili, da biste pred početak rata došli u Beograd na studije svetske književnosti. Da li se vama dogodilo “uterivanje u novi identitet”? - Ne. Nisam imao takav problem zato što sam u porodici vaspitavan kao Srbin. Naravno, to nije značilo da sam vaspitavan u antijugoslovenskom duhu, ali nisam imao takav problem identiteta, niti kakvo cepanje ličnosti. Kad je došlo do cepanja zemlje, meni je bilo žao što se Jugoslavija raspada, ali u toj situaciji nisam imao problem gde ja pripadam. Međutim, to nipošto ne znači da je tumačenje koje je dao Vlada Arsenijević pogrešno. Ono je jedno u nizu mogućih i validnih tumačenja romana. Jer, kao što je pre rata postojalo uterivanje u jugoslovenski i bosanski identitet, tako je pred početak zaista krenulo uterivanje u nacionalne identitete. To su na svojoj koži, posebno u Bosni, najbolnije osetili ljudi iz mešovitih brakova. Mislim da je njihova drama nešto čemu do sada nije posvećena pažnja koju zaslužuje. Romanom “Top je bio vreo” pokušali ste da razbijete mit o multietničkoj idili u Sarajevu pod opsadom, vaše su reči, jer se još u vreme dok ste išli u školu i te kako znalo ko je čije nacionalnosti? - Jeste. Naravno da se ne može osporiti činjenica da su se ljudi lepo družili, ali insistiranje na pričama da se nije znalo ko je čije nacije, to je nerealno. Da, bilo je mešovitih brakova, ali da se nije vodilo računa ko je čije nacionalnosti, bilo bi ih deset puta više. Statistika govori o tome. Zajednički život je postojao, ali ni približno u meri koju je predstavljala ondašnja oficijelna propaganda i koja sada u nekim krugovima pokušava da se predstavi. Kad ste bili poslednji put u Sarajevu? - Otkako sam otišao iz Sarajeva 1991. godine, nisam više nikad bio tamo. Odem na skijanje na Jahorinu, to je blizu, ali ne silazim. Niko se od kritičara, koliko znam, nije pozabavio motivom sivih nogavica koje dečak, glavni junak vašeg romana, vidi dva puta. Prvi put kad ga pronalaze u ruševinama nad leševima njegovih roditelja posle granatiranja, i drugi put kada se domogne srpskih položaja i puca iz topa na Sarajevo? - Kada je roman “Feliks” kritika ocenila kao odličan, neko je negde zamerio da mu nedostaje metafizička dimenzija. Sad kad me pitaju za metafiziku u romanu “Top je bio vreo”, eto je: motiv sivih nogavica koje dečak ugleda na početku i na kraju romana. Sive nogavice su ono što je nedostajalo u “Feliksu”.