Deglobalizacija i državni kapitalizam

U suton jedne od poslednjih Jugoslavija Slobodan Milošević je tražio da ne kupujemo slovenačko. Navodno, federalnu državu ćemo odbraniti ako ne kupujemo “paloma” maramice i “fruktal” sokove. Miloševićeva jadna taktika je danas dobila globalne razmere. Širom sveta, umesto Titove federacije, brane se uzdrmane državne ekonomije. Lideri velikih zemalja se u vremenu krize takmiče kako da svoje potrošače (i glasače) nateraju da ne kupuju tuđe i da što uspešnije promovišu tržišnu ksenofobiju. U Obaminoj Americi ovaj “slobizam” je nazvan “kupujte američko” i ugurao se čak i u zakonske odredbe. Posledice paranoje koja je probudila samoživost i ekonomski šovinizam vidljive su na svim meridijanima. Međunarodna ekonomska razmena će se ove godine, kako procenjuje Svetska trgovinska organizacija, smanjiti za više od devet procenata. (Tokom prethodne decenije rasla je u proseku za više od 6 odsto godišnje.) Posledice za neke zemlje su već dramatične – Japan je u februaru izvezao robu čija je vrednost upola manja od izvoza u istom mesecu prošle godine. Poslednjih meseci je bilo teško biti dovoljno veliki pesimista. Ekonomske vesti su bile tamnije i od najcrnjih predviđanja. Zato se od ovonedeljnog samita lidera dvadeset najjačih svetskih ekonomija ne može očekivati ništa više od medijski privlačnog političkog hepeninga. Mnogi lideri su u strahu za politički opstanak i oni globalizaciju, multilateralizam i slobodnu trgovinu sada ne vide kao saveznike u teškoj borbi za naklonost prezaduženih i zabrinutih birača. Čak sedamnaest od dvadeset zemalja učesnica samita je tokom prethodne godine uvelo nove, velike barijere slobodnoj trgovini i dodatno zatvorilo svoja ogromna tržišta. Posle dve decenije divljanja tržišnog fundamentalizma, probuđeni protekcionizam je uveo teško bolesni kapitalizam u novu, državnu fazu. Majkle Eliot, kolumnista Tajm magazina, podseća da je “trgovina globalni fenomen, a da je politika nacionalna. Kada se redovi nezaposlenih produže, razumljivo je da političari osećaju da moraju da odgovore na urgentne potrebe svojih glasača, a ne onih ljudi koji žive u dalekim zemljama o kojima znaju malo”. Britanski premijer Gordon Braun je ove nedelje pomenuo i “deglobalizaciju”. Otvaranje tržišta i slobodno kretanje robe nametani su malim zemljama širom sveta dok je to odgovaralo bogatima. U ekonomiji, umesto kraja istorije, diktatura tržišta nas je prethodnih meseci neočekivano suočila sa negativnim posledicama sloma komunizma, “crvene opasnosti” koja je decenijama obuzdavala aspiracije desničarskih libertarijanaca i pristalica sličnih shvatanja u kojima su darvinistički principi sjedinjeni sa nemilosrdnom tržišnom logikom. Današnji, tržišni svet je hiperglobalizacijom i tržišnim silama oblikovan tako da liči na obrnutu piramidu. Ako se urušavaju najbogatiji i najmoćniji, bile to države, malobrojne korporacije ili nešto brojniji pojedinci, ceo sistem dolazi u pitanje. Možda najbizarnija posledica ovakve strukture, koju je kapitalizam stvorio svojim trijumfalnim razvojem, predstavlja činjenica da se u vremenima velikih kriza, da bi se nekako možda pomoglo najsiromašnijima, onima kojima je pomoć najpotrebnija, mora prvo pomagati najbogatijima, onima kojima, na prvi pogled, nikakva pomoć nije potrebna. Britanski ekonomista DŽon Mejnard Kejns je pre više od pola veka rekao da “kapitalizam predstavlja zapanjujuće verovanje da će najgadniji ljudi vođeni najgadnijim motivima nekako delovati u interesu svih”. Praksa je odavno potvrdila i Kejnsovu definiciju i sistemsku pristrasnost prema najgadnijim od najgadnijih dobitnika. Poslednjih meseci možemo da se uverimo šta to znači u situaciji kada nema validne alternative, kada ne postoji opasnost koja ugrožava opstanak darvinizovanog tržišnog monstruma. Državnici koji su se okupili na londonskom samitu – kao i vladari Srbije i drugih malih zemalja, prvenstveno su fokusirani na to kako da obezbede opstanak “najgadnijih” i spreče masovne nemire koji bi mogli da ugroze tržišnu, prokapitalističku anarhiju. Mađarska, Irska, Singapur i Španija, neke od država koje su bile ekonomske “zvezde” postkomunističkog doba, zapadni mediji sada opisuju kao “mehure od sapunice” sa stalno rastućim redovima u biroima za nezaposlene. U Šangaju i Pekingu stotine solitera, koje su investitori masovno podizali za zapadne kompanije (donedavno) željne da po svaku cenu što pre “uđu u Kinu”, zemlju sa hroničnim nedostatkom adekvatnog poslovnog prostora, sada zvrje prazni. Još je više poslovnih zgrada čija je gradnja prekinuta – neke su bile na samo par nedelja od završetka kada je kriza, koja je u septembru počela u SAD, stigla do zapadnih obala Pacifika. Možda su najbizarnije posledice ogromne krize vidljive u Dubaiju, gde su oko 80 odsto stanovnika stranci – “fizikalci” iz južne Azije i stručnjaci i menadžeri iz Evrope i SAD. Neke poslovne četvrti Dubaija već liče na “grad duhova”. Već mesecima traje egzodus, panična bežanija beloputih japi-dužnika iz veštačkog raja u arabijskoj pustinji. Na aerodromu u sajber gradu, koji je donedavno obećavao ostvarenje najluđih kapitalističkih snova, stranci, koji su iznenada ostali bez posla, ostavili su oko 3.000 neotplaćenih automobila koje su kupili na kredit tokom godina ekonomskog buma. U ovom emiratu neplaćanje rata ne vodi samo zapleni imovine, već predstavlja teško, zatvorom kažnjivo krivično delo. Da su ostali u zemlji, nesrećne evropske japije čekala bi sigurna robija u nekom, tradicionalno neudobnom arapskom zatvoru. Ali, automobili nisu samo u Dubaiju postali jedan od najilustrativnijih indikatora današnje megakrize. S jedne strane predsednik Barak Obama je na samit u London otputovao zajedno sa čak 35 luksuznih limuzina. (Uz perverzni vozni park sa “levičarskim” predsednikom otputovalo je i 200 agenata američke tajne policije i velike zalihe krvi Obamine, AB krvne grupe.) Istovremeno skoro bankrotirani gradovi širom SAD masovno ukidaju javni gradski prevoz. Sirotinja, kojoj je Obama obećavao “nadu”, sada postaje zarobljenik svojih kućica u razvučenim američkim predgrađima. Za mnoge od onih koji nisu vlasnici automobila i koji teškom mukom otplaćuju hipotekarne kredite već je, ne samo odlazak u pozorište ili bioskop, već i kod lekara, postao praktično nepriuštiv luksuz. Obama jeste obećavao “promene”, ali malo je onih koji su verovali da će one ići u ovom pravcu. Lideri koji su se okupili u Londonu znaju da će većini običnih građana biti mnogo gore pre nego što im jednog dana ponovo krene nabolje. Ali, glavni podsticaj da velike države što pre počnu da sarađuju, i odustanu od primamljivog izazova protekcionizma, leži u činjenici da globalizovana ekonomija obećava da će, kao što se kriza koja je počela u SAD brzo proširila zbog ogromne međuzavisnosti tržišta kapitala i procesa proizvodnje, i oporavak, kada konačno krene, biti i mnogo brži i inkluzivniji nego posle prethodnih velikih globalnih lomova. Ali, ključni nesporazum, koji ne samo da ne može biti izglađen u Londonu, već će ostati veliki kamen spoticanja i narednih meseci, vezan je za ulogu državne regulative u ekonomiji. Nemačka, i neke druge evropske zemlje, smatra da državni aparat mora mnogo intenzivnije da određuje pravila i nadgleda tržišta, naročito ona na kojima se trguje visokorizičnim finansijskim instrumentima, kompleksnim derivatima koji investitore mame potencijalno ogromnim zaradama, ali nose opasnost od neprocenjivih gubitaka. Evropljani traže i strože nadgledanje “hedž fondova” i revizorskih kuća koje ocenjuju bonitet finansijskih institucija i korporacija i načine kako one obavljaju “menadžment rizika”. (Kineze, treću najveću ekonomiju, više brine Obamina namera da nastavi Bušovu politiku pumpanja mamutskog budžetskog deficita i štancovanja dolarskih obveznica.) Obamina administracija je mnogo sklonija kontrolisanju visokorizičnih tržišta od Bušove, naročito kada se radi o onima koja su otvorena za ulaganja određenih fondova i (privatizovanih) javnih službi. Ali, to je i dalje mnogo manje od onoga što zabrinuti Evropljani smatraju neophodnim kako bi se izbeglo ponavljanje krize nalik sadašnjoj. Otpore državnoj regulativi u SAD ne treba potcenjivati. Linija podele na levicu i desnicu u ponosno religioznoj, nacionalističkoj i samoživoj Americi definisana je prvenstveno “društvenim pitanjima” (stavom o abortusu, kreacionizmu i istopolnim brakovima) i odnosom prema ulozi države u ekonomiji. Za američke konzervativce ideal je “mala vlada” i još manji porezi, administracija koja se ne meša u funkcionisanje slobodnog tržišta i njegove mehanizme koji, kako veruju, uvek sve i svakoga postave na pravo mesto. Oni smatraju da Volstritu, srcu američke ekonomije, ne treba “policija” i da tržište mora ostati sasvim slobodno. Možda najveći politički rizik za Obamu nose zahtevi za mnogo jačom regulacijom na međudržavnom nivou, koji su se našli i u predlogu radne grupe koja je pripremala samit Grupe dvadeset zemalja. To bi mnogim američkim biračima mirisalo na “svetsku vladu”, jedan od prvih znakova da će Antihrist preuzeti vlast na planeti. SAD je najreligioznija zapadna zemlja, država u kojoj jedna trećina stanovništva danas pripada različitim nedenominacijskim, fundamentalističkim crkvama opsednutim Jovanovim otkrovenjem i literalističkim čitanjem Biblije. Wihova pastva traga za “znacima vremena” koji ukazuju da se približava Sataninih sedam godina i “kraj sveta”. Mnogi od ovih vernika su u novembru glasali za Obamu. Ali, izbori za donji, predstavnički dom američkog Kongresa su za manje od dve godine i njegova administracija neće smeti da previše rizikuje i navuče bes ovih “ponovo rođenih” hrišćana. Lideri okupljeni u Londonu ne moraju da brinu o protestima koji su organizovani povodom samita. Anarhistički, alter i antiglobalistički demonstranti samo pomažu da preskupa okupljanja moćnih dobiju još veći publicitet i da budu opravdani novi izdaci za bezbednosne službe i dalja orvelizacija kapitalizma i pratećeg političarsko-državničkog spektakla. Jedino čega se šefovi država i vlada stvarno pribojavaju je produbljavanje krize koje bi izazvalo masovne proteste otpuštenih radnika, stvaranje antikapitalističke anarhije koja bi mogla da dovede do sloma državnih bezbednosnih aparata i haotične, spontane redistribucije sve neravnomernije raspoređenog bogatstva. Verovatnoća da se to desi je izuzetno mala. Kapitalizam je odavno dokazao da je mnogo žilaviji i prilagodljiviji nego što su prorokovali njegovi najmudriji kritičari. U najgorem slučaju, ako nekim slučajem radikalne mere i reforme u velikim ekonomskim silama ipak ne daju očekivane rezultate i ne pokrenu usporeni tržišni točak, ostaje repertoar “slobističkih” rešenja. Što kriza bude duže trajala to je veća verovatnoća da će London zaličiti na Beograd iz devedesetih. Tu sve sličnosti sa našom istorijom prestaju. Kapitalizam je, sviđalo nam se to ili ne, za razliku od Titove države, odbranjiv. PROTESTI I EKONOMSKA KRIZA Evropa liderima ne veruje Evropski stanovnici pokazuju malo poverenja u svoje vlade, još manje u banke, a najmanje nade imaju da će se njihova ekonomska situacija popraviti Najveći protesti od početka svetske ekonomske krize izveli su na ulice Londona oko 35.000 ljudi, što je višestruko prevazišlo očekivanja organizatora. Uoči samita G20, skupa na kome svetski lideri treba da donesu rešenja za ekonomski haos čije razmere još niko nije uspeo da izračuna, građani su se okupili da podsete političku elitu da im ponestaje strpljenja. „Posao, pravda, klima”, bila je parola koja je okupila ovu raznorodnu grupu u kojoj se udružilo 150 organizacija – sindikati, nevladine organizacije, ekološki aktivisti, verske organizacije – koje su pozvale ljude da pokažu svoje nezadovoljstvo. A nezadovoljstvo je, sudeći po broju demonstranata, tri puta veće nego što se očekivalo. „Stara ideja o slobodnom tržištu ne funkcioniše i dovela je svetsku ekonomiju blizu kolapsa”, kaže generalni sekretar Kongresa trgovinskih sindikata Brendan Barber. „Naravno, G20 ne može sve da reši za jedan dan, ali lideri mogu da bolje vode svetsku ekonomiju i da nam pokažu da pokušavaju da naprave bolji svet.” „Mi smo ovde da pokušamo da napravimo bolji svet i da protestujemo protiv G20”, kaže Nikola Nikolozi iz italijanskog sindikata. Nešto očigledno ne valja u ovom svetu u kome će, prema proceni OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj), ove godine biti ugašeno 25 miliona radnih mesta, a svetska privreda doživeti pad za 4,3 odsto. Ova procena nije najstrašnija, mogućnost da se broj otpuštenih poveća i na više od 25 miliona nije isključena, a najgori scenario govori da bi broj mogao biti i dvostruko veći. “Radnici plaćaju cenu krize i bes će da raste dok ne dobijemo jasne odgovore”, kaže DŽon Evans iz OECD–a. Mnogi su primetili da više nije u pitanju samo zabrinutost, već bes koji sve brže raste. Na demonstracijama u Londonu grupa anarhista, koju je policija izolovala, nosila je parole “Spalimo banke”, a od izgreda je zabeležen polomljen prozor na hotelu Ric, ali uprkos ovom uglavnom mirnom maršu, strah od većih socijalnih nemira nije nestao. Britanija u tome nije usamljena. Protesti su prethodnih meseci već potresali Francusku, Grčku, Letoniju, Rusiju, Island, a istovremeno sa maršem u Londonu na ulice su izašle hiljade demonstranata u Berlinu poručujući liderima G20 „Nećemo da plaćamo za vašu krizu”. Demonstracije su održane i u Frankfurtu, Rimu i Parizu. U Francuskoj su radnici zadržali četvoricu menadžera kao taoce, dok nisu pristali na nove pregovore oko otpuštanja radnika, jer je fabrika u Grenoblu otpustila 700 zaposlenih. Isto se dogodilo u Orleanu, gde je menadžer proveo zatočen više od 24 sata dok nije postignut povoljniji dogovor oko otpuštanja 110 radnika. Pošto je pušten, izjavio je da su se radnici prema njemu ponašali korektno. U toku marta tri puta se dogodilo da vođstvo firmi koje zatvaraju radna mesta bude zadržano dok ne usaglasi stavovi sa radnicima. Sva tri puta postignut je dogovor. Nijedna vlada svakako ne želi da sluša vesti o direktorima-taocima, ali u trenutku kada niko ne dobija posao, a sve veći broj ljudi ga gubi, nekontrolisana podela takozvanih bonusa dovela je do pravog haosa i niza skandala u mnogim zapadnim zemljama. Bivši direktor „Valea”, proizvođača auto-delova, napustio je firmu uz paket od preko tri miliona evra bonusa. Vlada, koja ima 8 odsto procenata u ovoj firmi, najavila je da će povući bonus i pozvala srećnog dobitnika da vrati ček, ali to nije bilo dovoljno da ublaži utisak da novca još uvek ima, ali da se on neće trošiti na očuvanje radnih mesta. Postalo je još gore kad su mediji objavili da su menadžeri jedne banke dobili bonus od 51 milion evra, iako je istovremeno otpušteno 75 zaposlenih. U Švedskoj su dve velike kompanije naterane da povuku naknade direktorima zbog besa koji je izazvan u javnosti, u Švajcarskoj su vodeći ljudi UBS AG, koja je dobila pomoć vlade, sami odustali od bonusa ne pokušavajući da iskušavaju strpljenje građanstva. Bivši direktor Rojal banke Škotske dobio je dva polomljena prozora, pošto se prethodno povukao, sa penzijom od 700.000 funti godišnje. U američkoj štampi je na repertoaru ista tema, osiguravajuća kompanija AIG, koja je dobila 150 milijardi dolara državne pomoći, takođe je isplatila bonuse, a vlada sada treba da spere sumnju da je znala za te isplate. Najavljuje se da će novac biti vraćen, ali skandal je već izbio, a novca još nema. Direktor Nacionalne bezbednosne službe SAD, admiral Denis Bler, izjavio da je globalna ekonomska kriza najveća opasnost za bezbednost Amerike. Opasnija čak i od terorizma koji je na toj listi dugo držao mesto broj jedan. Prema njegovoj proceni, nestabilnost do koje može doći zbog rastuće nezaposlenosti i pada proizvodnje može ozbiljno ugroziti najsnažniju svetsku silu. Bler je podsetio da je četvrtina država u svetu već iskusila neki stepen nestabilnosti, kao što su promene vlade zbog trenutne krize ili demonstracije. Možda su demonstranti u Londonu došli sa idejom da zatraže bolji svet, radna mesta, pravedniju raspodelu i više brige o planeti, ali istraživanja pokazuju da je najveći broj onih koji ne veruju u bolju budućnost ili bar ne u narednih nekoliko godina. Britanci su izrazito pesimistični, 73 odsto ispitanika u istraživanju koje je objavio Gardijan, očekuje da će se nezaposlenost enormno povećati u narednih nekoliko godina. A da će biti ozbiljnih socijalnih nemira, za čije smirivanje će biti potrebna intervencija vojske, veruje 37 odsto Britanaca, a ovaj procenat raste što su ispitanici stariji. Evropski stanovnici, prema istraživanjima, pokazuju malo poverenja u svoje vlade, još manje u banke, a najmanje nade imaju da će se njihova ekonomska situacija popraviti. Optimizam su sačuvale još samo zemlje u razvoju, poput Indije.