Peta Prorokova kolona u Sarajevu

Uništenje države Izraela osuđuje se pretećim rečima. „Cionistički teroristi”, grmi imam sa mesta obloženog staklom, u džamiji. „Životinje u ljudskom liku” pretvorili su pojas Gaze u „koncentracioni logor”, ali ovo označava i „početak kraja” za jevrejsku pseudodržavu. Više od četiri hiljade muslimanskih vernika sluša religijsku propoved u džamiji kralja Fahda. Ime je dobila po nedavno umrlom monarhu Saudijske Arabije, kralju Fahd bin Abd al-Asis Al Saud. Žene sede odeljeno od muškaraca, u levom krilu džamije. Muškarci ih ne mogu videti. Danas je Kutbah, velika molitva u petak, a grad iz koga imam šalje proročke poruke od uništenju Izraela leži 2.000 kilometara severoistočno od Gaze. To je grad u srcu Evrope: Sarajevo. „Čaj ili kafu?” upitao me Nezim Halilović, imam i žestoki propovednik, kada je silazio sa propovedaonice džamije kralja Fahda, i otkrio u sebi izuzetnu bosansku gostoljubivost. U svom domu, odmah iza džamije, ponudio me voćem, orasima i ratlukom. Žena je obučena po muslimanskim propisima. Imaju četvoro dece. Dok on sedi okružen decom i ženom, imamo perfektnu sliku porodične sreće i mira. A ova idila je u jakom kontrastu sa imamovom divljom propovedi. DŽamija kralja Fahda u Sarajevu izgrađena je uz pomoć dva miliona američkih dolara doniranih od Saudijske Arabije. Ona je najveća džamija na Balkanu. Bije je glas da je magnet za islamske fundamentaliste u Bosni i Hercegovini, a za imama se tvrdi da je zaštitnik vehabita. Vehabiti sami sebe zovu salafiti. Ime su uzeli po ultrakonzervativnom pokretu sunitskih muslimana. Halilović je upoznat sa ovakvim optužbama. Kalup je poznat: vehabiti su jednaki Al kaidi, a ovi su isto što i svetska teroristička mreža. Imam daje do znanja, kako on nema veze sa tim, ali kako on „ne može da zabrani nijednom muslimanu da dođe u njegovu džamiju i da se moli.” Sumnjičenja Halilović ovako objašnjava: „Zapad je iznerviran, smeta mu da se mnogi muslimani vraćaju veri, umesto da sede pored džamije u nekoj kafani, kao što je nekada bilo, te piju alkohol i jedu svinjetinu.” Mnogi bosanski muslimani preziru Zapad od 1992, kada je embargo na oružje Ujedinjenih nacija ozbiljno ugrozio vojni otpor muslimana protiv srpske agresije. Tek je u Dejtonu, kada je već ubijeno preko 100.000 ljudi, stupila u akciju međunarodna zajednica i to na zahtev Sjedinjenih Država. Tek je tada došao kraj klanju. Preko 80 odsto ubijenih civila bili su bosanski muslimani. Ovaj traumatski doživljaj ostavio je dubokog traga kod tradicionalno kosmopolitskih muslimana i otvorio vrata islamistima. Godinama posle Dejtona, islamski religiozni fundamentalisti govore da su napadi hrišćanskih Srba i Hrvata predstavljali „krstaški pohod” nevernika, a sebe su opisali kao pouzdane zaštitnike bosanskih muslimana. Imam Halilović služio je u ratu kao komandant Četvrte muslimanske brigade. Postoji fotografija, na kojoj se vidi kako stoji pored topa kalibra 155 milimetara, obučen je u crnu vojničku uniformu, sa bradom i maramom zavezanom na glavi. Prisustvovao je dolasku prvih religioznih ratnika, iz država Srednjeg istoka i severne Afrike. Ovi borci posejali su ideološko seme, koje je našlo plodno tlo. Reč je o verovanjima salafita, koji se ravnaju prema navodno jedinstvenoj, čistoj, izvornoj muslimanskoj veri. Sarajevo je na raskršću Zapada i Istoka, u srcu Evrope, gde islam susreće rimokatoličke i pravoslavne crkve. Mesto ima istorijsku tradiciju Otomanske carevine i habsburške Austro-Ugarske. Ako Evropa izgubi sarajevske muslimane, kao posrednike između svetova, onda će morati da se suoči sa još jednom eksplozivnom situacijom. Bosanski glavni grad još je uvek živ, ima mnogo dobrih kafića, koncerata i uočljivih reklama u kojima se nude seksualne usluge. Zabrađeni muškarci u islamskoj odeći i žene pokrivene feredžom još su uvek relativno retka slika na sarajevskim ulicama. Poslednji incident dogodio se pre dve godine, kada je milicija šerijatskog zakona intervenisala protiv mladih koji su se ljubili po parkovima, na periferiji. Prema poslednjem ispitivanju iz 2006, preko 3 odsto svih bosanskih muslimana – a to je preko 60.000 ljudi – su muslimani vehabijskog verovanja, a 10 procenata imaju simpatije za vehabije, jer su iskreni branioci muslimanskog morala. Radikalni islamisti i njihovi arapski dobročinitelji od 11. septembra 2001. postali su predmet većeg zanimanja službi sa Zapada. Wihov rad je pod prismotrom i zbog toga vehabije nisu više tako glasne. Uveče se mogu videti pojedinci i male grupe, kako brzo izlaze iz stanova u blizini džamije kralja Fahda. U ovo doba dana, u džamiji se nalazi daleko manje vernika nego u petak, prilikom podnevne molitve. Tada peta Prorokova kolona može da se oseća kao da džamija njoj pripada. Vehabije se mole na drugi način, sa raširenim nogama i u gustim redovima, „kako đavo ne bi imao mesta da prođe kroz njihove redove”. Odbijaju da vernici na kraju molitve kažu uobičajen pozdrav „salam” („mir”). Ne kažu ni reč o miru, jer ne žele da budu deo verske zajednice. Vehabije takođe napuštaju džamiju u grupi, pre kraja molitve. Starije generacije sarajevskih muslimana sada su prisiljeni da slušaju propovedi bradatih misionara i oni im određuju što je „halal”, a što „haram”, šta je po islamskom zakonu, a šta je zabranjeno. Kao da su sarajevski muslimani pet stotina godina živeli prema pogrešnim muslimanskim običajima! Kako bi pokazao negodovanje protiv mladih imama i novotarija, imam jedne od najuvaženijih starih sarajevskih džamija, Carske džamije, na neko vreme je zaključao vrata svoje džamije. Neki veruju, da se to dogodilo prvi put u njenom postojanju od skoro 450 godina. Sukob civilizacija odvija se i na manje vidljivim mestima, kao što su forumi Interneta. Da spomenem vebsajt Studio Din. Tu mogu da se informišu o učenju salafijskog pokreta, ljudi odrasli i vaspitani u Jugoslaviji, koja je službeno propagirala bezbožništvo. Oni postavljaju pitanja iz svakodnevnog života: o muzici, u vezi s pušenjem, mesečnim platama, ali i o odeći i moralnom ponašanju. Odgovori imama na vebsajtu su jasni i nedvosmisleni: „Muzika je u islamu zabranjena, a slušanje muzičkih instrumenata predstavlja greh”; „Pušenje je za muslimane zabranjeno”; „Ako žena radi kao čistačica u banci, koja za usluge naplaćuje kamate, predstavlja jednak greh kao da radi kao čistačica u kafani ili bordelu”. U oktobru 2008. nemačka pokrajina Baden-Virtemberg, njeno odeljenje za zaštitu ustavnog poretka, nemačka kontraobaveštajna služba, izvršili su analizu vebsajta Studio Din. Wega redovno posećuju bosanski muslimani koji žive u emigraciji. Službe su pratile komentare foruma. Pitanja su i u vezi s džihadom, svetim ratom kao direktnim putem da se stigne do Alaha. Nemačke službe su došle do zaključka, da posetioci tih sajtova i autori foruma dolaze velikim delom iz kruga vehabija, koji posećuju džamiju kralja Fahda i redovno slušaju propovedi imama Halilovića. Može li doći do stvaranja paralelnog, radikalnog islamskog društva u Sarajevu? A pre osam meseci Bosna i Hercegovina je sa EU potpisala ugovor o stabilizaciji i pridruživanju. Za ovo postoje indikacije. Resid Hafizović, profesor Islamskog univerziteta, bio je prvi koji je govorio o „potencijalno smrtonosnom virusu” za bosansko društvo. Šef bosanske federalne policije nedavno je priznao da postoji rastuća opasnost od „terorizma sa islamskim karakterom”. Citirao je i izvore, koji govore da su samoubice, snabdevene sa opasačima-eksplozivom, započele sa pripremama za akciju. „Oni već sada imaju sve, kako bi mogli da krenu u terorističke samoubilačke akcije. Da li će da krenu zavisi od naredbe vođa”, izjavio je Esad Hećimović, autor standardnog dela o mudžahedinima u Bosni i Hercegovini. Marta 2008. službenici specijalne antiterorističke jedinice uhapsili su u Sarajevu petoro ljudi, uključujući četiri pripadnika „salafita”. Bosanski vođa te grupe, bivši borac brigade „Al-Mudžahedin”, kako je javljeno, ima dobročinitelje i sponzore u Nemačkoj i Austriji. Oni su mu i pomogli da dođe do eksploziva. Policija je sprovela akciju u zabačenim planinama i zaplenila izvesnu količinu oružja, koje je upotrebljeno za treniranje regruta. Posle ove akcije bosanske policije, otkriveno je da su neki od uhapšenih organizovali 11. septembra 2001. teroristički napad na Sjedinjene Države. Jedan od njih Kalid Šeik Mohamed bio aktivan i u Bosni. Međunarodni pritisak protiv vlade u Sarajevu povećao se od 2002. Neke islamske zadužbine u Bosni su zatvorene. Pretražene su, na primer, prostorije biroa visokog komesara Saudijske Arabije zaduženog za slanje pomoći u Bosnu. On je do tada uživao zaštitu Sjedinjenih Država. Al kaidin veteran Ali Hamad iz Bahraina i Sirijac Abu Hamza trenutno su u zatvoru na periferiji Sarajeva. Čekaju na deportaciju. Obaveštajni izvori tvrde da je Hamza tajnim kanalima slao arapski novac bosanskim „salafitima”. Govori se o sumi koja omogućava po 500 američkih dolara – a to je prosečna mesečna plata u Bosni – nagrade za svaku muslimanku koja odluči da nosi feredžu i potpuno prikrije telo i lice. Islamisti polako ali sigurno zauzimaju čvrsto uporište u sarajevskom društvu, koje je donedavno bilo tolerantno. Utiču na muškarce, kao što je, evo, ovaj mirni, bradati taksista. On dan i noć čeka na mušterije kod mosta, gde je u junu 1914. ubijen austrougarski prestolonaslednik, nadvojvoda Franc Ferdinand. A 24. septembra 2008. ovaj taksista se iznenada pojavio na čelu protesta sa grupom demonstranata koji su vikali “Allahu akbar!” („Alah je velik!”). Kordon policije je razdvajao demonstrante od zdanja Akademije umetnosti. Oni su napali učesnike prvog festivala homoseksualaca i lezbijki. Protiv učesnika ovog festivala udružili su se vehabiti sa uličnim ološem. Osmoro ljudi je povređeno. Festival je otkazan. Srđan Dizdarević je predsednik bosanskog Helsinškog komiteta za ljudska prava, nezavisne, neprofitabilne organizacije, koja se bori za zaštitu, unapređenje i praćenje ljudskih prava u BiH. Dizdarević je kazao da je civilno društvo doživelo poraz, te da je za nerede odgovorna „fašistička retorika” i podsetio je na „pogrome koji su se dogodili u doba Adolfa Hitlera” Političari svih stranaka indirektno podržavaju radikalne struje koje prete da unište ne samo sekularni karakter Bosne, već i državno jedinstvo BiH, koja se sastoji od Muslimana, Srba i Hrvata. I neki lokalni političari su zahtevali da se razredi u školama jasno podele i to na religijskoj osnovi. U decembru 2008. ti krugovi su uspeli da nametnu zabranu Deda Mraza u centru Sarajeva, koga su do tad i muslimanska deca obožavala. U prvom redu smetnja za pomirenje su šefovi vlada i političkih stranaka. Nikola Špirić je Srbin i predsednik vlade slabe bosanske države. Nedavno je izjavio da postoji realna opasnost da se Bosna raspadne. Rekao je da on nema nikakvu vlast, a za to je odgovorna institucija visokog predstavnika, koja upravlja Bosnom i Hercegovinom kao protektoratom. Ova institucija stvorena je 1995, kako bi nadgledala Dejtonski dogovor. „Moje ruke i noge su vezane. Ja sam samo lutka, adresa na koju međunarodne organizacije mogu da šalju svoju poštu”, izjavio je Špirić. Haris Silajdžić je muslimanski predstavnik u Predsedništvu BiH, a njegov biro je samo nekoliko zgrada dalje od sedišta vlade, u predsedničkoj palati. Tokom rata igrao je veoma aktivnu ulogu kao ministar spoljnih poslova i predsednik vlade. Posle napornih godina, nekad lepotan, sada pokazuje znake iscrpljenosti. Ipak on je još jedan od najsposobnijih zastupnika muslimanskih interesa u multietničkoj državi. Izjavio je kako on ne vidi znakove islamizacije Sarajeva ili Bosne. Misli da je daleko važnije da se razgovara o „genocidu” i da Muslimani od suda i međunarodne zajednice dobiju potvrdu za pretrpljene žrtve iz devedesetih. Dok pola kabineta čeka pred vratima na Silajdžića, on bez uzbuđenja, mirno vadi iz džepa „marlboro” i uverava me da je „ubeđeni Evropljanin”, te se nada da će Zapad shvatiti kakav je ulog u igri, jer „Bosna je mala zemlja, ali predstavlja veliki simbol.” Ponovo je otvoren hotel „Evropa”, jedna od važnih institucija Sarajeva, grada nekad slavljenog kao „Jerusalim Balkana”. Hotel je na granici između turskog i habsburškog dela starog grada. Pod kristalnim lusterima kelneri služe tursku kafu iz bakrene džezve. Stariji gospodin u uglu sale strastveno pokušava da me ubedi u sličnost intelektualne istorije Evrope – od Kanta do Hegela – i prirode bosanskog islama. Zove se Mustafa Spahić. Profesor je u tradicionalnoj Gazi Husrevbegovoj medresi, najstarijem muslimanskom učilištu u Bosni. U bivšoj Jugoslaviji je pet godina proveo u zatvoru zbog islamskih aktivnosti sa Alijom Izetbegovićem. Sarajevo predstavlja evropski centar muslimanskog duhovnog života. Spahić je ubeđen kako Sarajevo neće da dozvoli da Bosna postane istureno odeljenje saudijskoarabijskog verskog fanatizma Podvukao je svoje ubeđenje uporedbom: „Ima onih koji žele da u Bosni poseku šljivu jer čovek, eto, od njenog soka može da pravi i rakiju, šljivovicu. Umesto toga hteli bi da posade palmu, jer je prorok Muhamed jeo datule. Takvima mi odgovaramo sledećim rečima: Datule ne rastu u Bosni.” Za razliku od Spahića, veliki muftija Mustafa Cerić nije zauzeo tako jasan stav. Spahić veruje, da Cerić „ne ispunjava dužnost kako bi trebalo. On putuje u Nemačku, prima jedno priznanje za drugim umesto da se ovde, u Bosni, pozabavi radikalnim islamistima.” Cerić je duhovni vođa svih bosanskih muslimana, a 2007. u Nemačkoj je primio uglednu nagradu „Teodor Hojs”, a u obrazloženju je stajalo da je nagrađen zbog doprinosa u jačanju demokratije. Nigde ga ne cene više nego u Nemačkoj, a nigde ga više ne napadaju nego u učenim krugovima u Bosni. Postoje razlozi kažu, Cerićevi kritičari. Nemačka se, naime, nada da će im veliki muftija Cerić pomoći da u Evropu i Nemačku dođu liberalni imami, te da bi oni mogli da pomognu Zapadu protiv radikalnih islamista. „Ovo je tvoja greška” stoji na foto kolažu, koji prikazuje velikog muftiju sa ogromnom bradom i kao vođu „vehabita”. Kontroverzna fotografija pojavila se na prvoj strani nedeljnika „Dani”. Cerić je, da pokaže smisao za humor i ironiju, rešio da naslov tih novina izloži u uglu sobe gde prima goste i to da stoji preko puta uokvirene kopije Ukaza o toleranciji iz godine 1463, koji je izdao sultan Mehmed Drugi Cerić ili homo duplex, čovek sa dva lica, kako ga podrugljivo zovu u Sarajevu, umoran je od neprestanih komentarisanja iz štampe. Najradije ne bi ni spominjao: vehabizam, salafizam, terorizam. Cerić: „Pre nego što počnemo da razgovaramo, da li mi uopšte znamo o čemu mi zapravo govorimo?” Nervoza velikog muftije Cerića je razumljiva. Najzad, Zapad ga podržava kao ključnu muslimansku nacionalističku ličnost u Bosni, ali istovremeno Zapad upada u kontradikciju, jer time zapravo podriva ciljeve iz Dejtonskog mirovnog dogovora. U Dejtonu se Zapad obavezao da će garantovati postojanje multietničke države Bosne i Hercegovine, a nikako ne takve države, u kojoj bi dominantnu ulogu imao islam. Cerić nije nikada ostavio sumnje u činjenicu da je duboko vezan da liberalnu bosansku islamsku tradiciju. Ostaje, međutim, činjenica, da on ne pokazuje strah da održava bliske kontakte sa salafitima. I kontakte sa šeik Salman al-Audom iz Saudijske Arabije, koji je jedno vreme bio i učitelj Osame bin Ladena. Cerić odgovara: „Optužbe su potpuno bez osnova. Mi samo nastojimo da ostanemo otvoreni kao muslimansko društvo.” Cerić je čak dozvolio, da žena sa filmskom ekipom uđe u džamiju kralja Fahda, ogromno zdanje, građeno po izvorima iz Saudijske Arabije, a među soliterima na periferiji Sarajeva. Režiseru filma Jasmili Zbanić, koja je 2006. na filmskom festivalu u Berlinu dobila Zlatnog medveda za film „Grbavica: zemlja mojih snova”, bilo je dozvoljeno da snima u džamiji kralja Fahda scene za novi film „Na putu”. U pitanju je ljubavna priča o čoveku koji je izgubio kontrolu nad životom, te počinje da traži novi put u islamskom pokretu „salafita”. Film se snima po istinitoj priči. Nermin Karačić je model za novo delo Jasmile Zbanić. Karačić se borio u prvim redovima i postao je islamista. Dozvolio je Jasmili Zbanić da uđe u najskrovitije tajne salafita i omogućio da sretne ljude iz tog sveta. „U izvesnom smislu ovo je moj film”, kaže Karačić, „Ja sam razume se bio jedan od njih.” Danas je njegova kosa ponovo porasla, nosi jaknu, a pantalone su mu radničke. Da bi, međutim dokazao da se promenio, iz džepa je izvadio vozačku dozvolu. Reč je o dokumentu sa pasoškom fotografijom. Dokumenat je star svega nekoliko godina. Čovek na slici ima iste prodorne oči, ali kosa mu je kratka, a pre je nosio dugu bradu do grudnog koša. Karačić je bio uticajan vođa bosanski „salafita”. Stajao je na čelu „Al-Furkan”, radikalne organizacije koju je pomagala Saudijska Arabija i to po Karačićevom priznanju, sa „koferom punim novaca” i u prisustvu Amerikanaca. Ove aktivnosti islamista u Bosni, čini se, nisu mnogo uznemiravale Amerikance sve do 11. septembra 2001. Prema informacijama američkog odeljenja za finansije, a blagodareći praćenju američke ambasade u Sarajevu, te organizacijama UN u Bosni, „pronađene su veze Karačića sa Al kaidom, a „Al-Furkan” je proglašena kao deo globalne terorističke mreže i zabranjena od bosanskih vlasti. „Kunem se Bogom, da nisam ništa znao o Al kaidi”, priča Karačić. On nije osuđen ni za jedan zločin. Kažem Karačiću da je on sigurno razmišlja o prošlosti, o treninzima sa „salafitima”. On zna za imama iz džamije kralja Fahda, koji se zalaže za uništenje Izraela. Pitao sam Karačića, da li je ponosan da je sve to napustio? Vitak muškarac iznenada okleva, gleda preko obale reke na položaje gde je on nekada stajao kao snajperista u borbi sa Srbima, i najzad: „To zaista nije tako, da ja sada pljujem na sve što je tada postojalo.” Tokom rata bez pomoći mudžahedina, nastavlja Karačić, „ja ne bih video svetlo na kraju tunela”. Kada dođe do pitanja vere, reče Karačić, on još uvek oseća blisku vezu sa onom braćom koja se sa oružjem bore u inostranstvu: „Ja se još uvek osećam kao salafit.” Der Spiegel Prevod Nikola Živković