Čovek je dobro biće

Za klasičnu ekonomiju čovek je Homo oeconomicus, racionalno biće koje misli na maksimalno uvećanje lične koristi. Ona je ubeđena da čoveka pokreće pre svega težnja za ostvarenjem vlastite koristi. Sasvim drugačije misli Ernst Fer, profesor ekonomije na Univerzitetu Cirih. „Čovek kao ekonomski subjekt nije samo racionalan, i nije samo zainteresovan za uvećanje vlastite koristi“. Vlastita korist je naravno bitan ljudski motiv u svetu ekonomije, ali pored vlastite koristi postoji mnoštvo drugih motiva kao što je osećanje za pravednost, poverenje, solidarnost i altruizam, koji relativizuju egoizam. Slika čoveka u naučno ekonomskim teorijama bi morala da se revidira, smatra Fer, i mora se ostaviti mesto za realističniju, obuhvatniju predstavu. Kontrolisani eksperimenti ponašanja: Erst Ferovo pomeranje fokusa počiva na eksperimentima ponašanja koji su vođeni na Institutu za empirijsko ekonomsko istraživanje. Većina ih je koncipirana kao „igre novca“, prilikom kojih se posmatra u kojoj meri se učesnici ponašaju širokogrudo ili škrto, odnosno koliko su kooperativni ili egoistični. Uvek iznova su Ferova istraživanja davala iznenađujuće rezultate, koji su mutili uobičajenu sliku o Homo oeconomicus-u. Prema njegovom istraživanju je znatan broj ljudi spreman da kazni profitere, koji misle samo na vlastitu korist, i spreman je da međusobno sarađuje. Ako je sigurno da će se drugi pridružiti, do saradnje dolazi mnogo češće nego što to pretpostavlja ekonomski model vlastite koristi. Samo postojanje društvenih i kooperativnih motiva nije, svakako, dovoljno da bi došlo do saradnje među ljudima. Potrebno je i odgovarajuće institucionalno okruženje. Tako je Fer mogao da pokaže da uprkos spremnosti na saradnju, saradnja može u celosti da propadne. Ako međutim kooperativne ličnosti imaju mogućnost da sankcionišu profitere, dolazi do stabilne saradnje. Istraživanje o tome je objavljeno 2002. u naučnom časopisu Nature i podstaklo je mnoge istraživače u tom pravcu. Dečiji altruizam: Jedna druga Ferova studija se bavi neurološkom osnovom za altruističko kažnjavanje. Uz pomoć kolege Ursa Fišbahera i Dominika de Kervena koji se bavi istraživanjem mozga, uspeo je da dokaže da se kod ljudi koji kažnjavaju druge pojedince koji krše društvene norme, aktivira u mozgu centar za nagrađivanje. Narodna mudrost prema kojoj je osveta slatka, potvrđuje se neurobiološki. Mnogi su čak spremni da se pomire sa visokom cenom da bi osvetili povredu socijalnih normi. Kao nagradu dobijaju „samo“ zadovoljenje koje osećaju kada „uspostave pravdu“. Naučni časopis Science je istraživanja imao kao temu broja 2004. godine i ono je ubrzo u svetu dobilo veliki publicitet. Neurološke osnove socijalnih inter­akcija: Sasvim sveže kombinovanje neurologije i ekonomije dobilo je naziv neuroekonomija. Otvorena pitanja postavljena njoj ne manjkaju: koji biološki mehanizmi stoje iza moralnog ponašanja? Zašto imamo osećaj za pravdu? Kako se ponašaju ljudi kada se trećem licu nanosi nepravda? Neuroekonomija pokušava da odgovori na ova pitanja uz pomoć tehničkih postupaka koji daju slike (tomografija zasnovana na emisiji pozitrona, PET) i neinvazivnih metoda stimulacije mozga, odnosno pokušava da otkrije neurološke osnove društvenih interakcija. Fer je ubeđen da ekonomija može da unese važne impulse u neuroekonomiku i pri tom se nada će moći da razume oblike ponašanja koji su teško razumljivi iz ekonomskog ugla, kao na primer iracionalno ponašanje kad je u pitanju neumerena strast za nečim, u čijem slučaju ne koriste razumne procene o ceni i koristi. Uloga hormona oksitocina u slučaju poverenja: Kako hormon oksitocin utiče na izgradnju poverenja je još jedno u nizu pitanja na koje je Fer pokušao da da odgovor zajedno sa interdisciplinarnim timom, uz pomoć „igre novca“. Četrdeset pet odsto ispitanika koji su inhalirali oksitocin običnim sprejom za nos, imalo je poverenja u drugog i poslalo mu u ekonomskom eksperimentu ponašanja najveći mogući iznos. Dvostruko više nego u placebo-grupi. Interesovanje koje su pokazali poslovni ljudi za ovo istraživanje, ne bi trebalo nikoga da začudi. Vanredna sposobnost za saradnju: Studija koju je tim sa njim na čelu izveo i publikovao 2008. godine u časopisu Nature, pokazuje da su deca već u dobu od 7. do 8. godine zainteresovana za dobrobit drugih. Interes za dobrobit drugih se pokazuje u formi takozvane averzije prema nejednakosti: deca u uzrastu od 7 i 8 godina paze pri deljenju na to da se kako prema njima samima tako i prema drugima postupa pravedno, da dakle obe strane dobiju podjednako. Time je Homo sapiens jedina vrsta kod koje pojedinci već u detinjstvu reaguju na nejednakost i ovaj razvoj je važno objašnjenje za izvanrednu sposobnost za saradnju, kao i doprinos pitanju istorije evolucije. Privilegovanje članova grupe: Poslednji eksperiment ponašanja (publikovan 2008. u časopisu Science) – istražuje mehanizme kulturnih grupisanja, osnove za određivanje individualne pripadnosti i koje okolnosti doprinose tome da se pojedini članovi grupe privileguju i izuzimaju. Tim istraživača je uspeo da dokaže da u slučaju tih procesa ključnu ulogu igraju nasumične, sadržinski prazne po sebi, simboličke osobine. Unipublic Preveo i priredio Dejan Aničić