Šta danas radi Drakula među nama

„Nečisto, nečisto!“, vri­štala je Mina Harter, uvijajući oko sebe krvavi kućni ogrtač. U 21. glavi Ben Stokerovog Drakule, Minin prijatelj DŽon Sivord, psihijatar iz Parfilta, blizu Londona, priča kako su on i kolega, pretpostavljajući da je Mina u opasnosti, jedne noći provalili u njenu spavaću sobu i našli je kako kleči na ivici kreveta. Preko nje je nagnuta visoka spodoba, obučena u crno. „Desnom šakom držao je kao kleštima njen vrat, odmah ispod potiljka, navlačeći joj prisilno lice na svoje grudi. Minina bela spavaćica bila je umazana krvlju, a tanki mlaz krvi spuštao se cureći iz grudi čoveka iznad nje.“ Slika ovo dvoje strašno je podsećala na onu kad dete na silu gura njušku mačeta u činiju s mlekom. Minin suprug DŽonatan, hipnotisan pojavom uljeza, ležao je na krevetu bez svesti, svega nekoliko centimetara od scene na kojoj se odigravalo nasilje nad njegovom ženom. Kasnije, između jecaja, Mina je objašnjavala šta se dogodilo. Ona je bila u krevetu sa DŽonatanom, kad se u sobi odjedanput pojavila neobična vlažna izmaglica. Ubrzo, magla se zgusnula u nešto što je odgovaralo obliku čoveka – bio je to grof Drakula. „S podrugljivim osmehom, stavio je ruku na moje rame i držeći me čvrsto, razgolitio mi je drugom rukom grlo, rekavši: prvo, malo osveženja koje će dobro doći mom uloženom trudu. I onda ... Bože, moj Bože, sažali se na mene! Stavio je svoje gadne usne na moj vrat!“ Grof Drakula je pio krv dugim gutljajima. Kad se odvojio i zabacio glavu unazad, uputio je Mini blage reči: „Telo moga tela“, rekao je, „ti si moj nepresušni izvor vina“. Ali, želeo je nešto drugo. Jer, kad vampir brzo usisava krv, žrtva takođe postaje vampir. Međutim, pretvaranje u vampira ide brže ako žrtva sisa vampirovu krv. „I tako“, kaže Mina, „on je razdrljio svoju košulju i dugim oštrim noktima presekao je venu na grudima. Kad je krv počela da kaplje, zgrabio me je za vrat i pritisnuo mi je usta na ranu, tako da sam morala da biram: ili da se ugušim, ili da gutam tu krv. Oh, moj Bože!“ Dogodilo se nešto nezamislivo – ona je sisala krv iz grudi, a u tom trenutku njeni prijatelji su uleteli u sobu. Drakula je nestao, a Sivord se seća da je Mina iz sebe pustila krik tako divlji i tako parajući i očajnički, „da će mi odzvanjati u ušima do kraja života“. Vampire nije izmislio Stoker. Ako ih definišemo, u najširem smislu, kao mrtvace ustale iz groba, kao otelotvorene duhove, koji izašavši napolje plaše žive, onda možemo reći da su oni deo ljudske mašte od najstarijih vremena. Na kraju, praznoverje o vampirima koncentrisalo se uglavnom u istočnoj Evropi gde je razrađen standardni metod za uništenje i eliminaciju vampira: zabijete glogov kolac kroz njegovo srce ili odsečete pokojniku glavu, ili ga spalite. Ako želite da budete sigurni, onda se urade sve tri stvari. Krajem 17. i u početku 18. veka bilo je mnogo izliva vampirske histerije u zapadnoj Evropi; u to doba na ceni su bili glogovi kolci i dešavala su se brojna zabijanja kolaca u grobove nekih pokojnika, naročito u Nemačkoj. U 1734. reč vampir ušla je u engleski jezik. U današnje vreme vampiri su groteskne kreature. Često se opisuju i predstavljaju na crtežima sa licima purpurne boje (od pijenja krvi); imaju dugačke kandže i miris im je nepodnošljiv – ovi opisi se, verovatno, zasnivaju na izgledu leševa čije su grobove otvarali zabrinuti seljaci ne bi li uništili vampira. Međutim, prvi vampiri nisu bili obavezne krvopije. Često su samo pravili štete, krali su nasečena drva i plašili konje. NJihovo poreklo, odnosno, mesto nastanka, neizvesno je. U nedavno objavljenoj knjizi „Od đavola do Drakule: stvaranje modernog mita o vampiru“ (Univerzitet u Čikagu, 2008), Metju Beresford beleži verovanja srpskih Cigana da bundeve držane dugo na gomili „odjedanput počinju da se kreću i puštaju zvuke kao brrl, brrl, brrl i onda se ljuljaju“. Potom iz njih postaju vampiri. Ti vampiri nisu opisivani kao ljudska obličja obučena u operetske kostime, poput onih u modernoj mitologiji. U suštini, vampiri su se pojavili u ranom 19. veku i bili su deca romantičkog pokreta. U leto 1816. lord Bajron je zbog bračnih nevolja bio prikriven u vili na Ženevskom jezeru. Sa njim je doputovao lični lekar DŽon Polidori, a u susednoj kući stanovali su njegov prijatelj Persi Biš Šeli, Šelijeva ljubavnica Meri Godvin i njena polusestra Kler Klermon, koja je sve činila da privuče Bajronovu pažnju (s razlogom: s njim je bila u drugom stanju). Tog leta, vreme je bilo hladno i kišovito. Prijatelji su provodili sate u Bajronovoj radnoj sobi razgovarajući o svemu i svačemu. Jedne noći čitali su jedni drugima različite priče o duhovima, koje su u to doba bile vrlo popularne, pa je Bajron predložio da svako od njih napiše po jednu priču na tu temu. Šeli i Klermon nisu napisali ništa. Bajron je započeo priču, i onda odustao. Ali, preostali članovi društva otišli su za pisaće stolove i stvorili najtrajnije likove u modernom pisanom žanru strave i užasa. Meri Godvin, sa samo 18 godina, započela je pisanje romana Frankenštajn (1818), a DŽon Polidori, nastavljajući i razrađujući skicu Bajronove nedovršene priče, napisao je Vampir: jedna priča (1819). U Polidoriovoj pripovesti, iz groba ustali zlikovac predstavljen je kao ponosni, lepi aristokrata, fatalan za žene. (Neki kažu da je taj lik Polidori zasnovao na Bajronovim osobinama.). Vampir se interesovao samo za device, sisao je krv iz njihovih vratova, one su umirale, a on je živeo. Bio je rođen moderni vampir! Čitalačka publika ga je obožavala. U Engleskoj i Francuskoj Polidorijev roman je pretočen u popularne pozorišne predstave, opere i operete. Počeli su se javljati drugi romani o vampirima, a najviše je čitan roman Vampir Verni, DŽejmsa Malkolma Rajmera, koji je izlazio u nastavcima, između 1845. i 1847. Verni je bio loš roman, prodavan za peni po nastavku, ali se verno držao žanra. Posle Vernija došla je Kamila (1872). Kamila je bila delo DŽozefa Tomasa Šeridana la Fana, irskog pisca romana i priča o duhovima. U suštini, Kamila je bila majka vampira koji su napadali i unakazivali tela žrtava. Roman je bio i početak priča o lezbijskim vampiricama, što je u to doba bio podžanr. „NJene tople usne spuštale su se duž mog obraza ljubeći me“, piše ženski pripovedač, „a onda bi šaputala, skoro grcajući: ti si moja, ti moraš biti moja“. Verni i Kamila bili su najgora vrsta literature, ali i hitovi. Ipak, vampiri su se probili i u visoku literaturu. Bodler je o njima napisao poemu a Teofil Gotje poemu u prozi. Tada se pojavio Brem Abraham Stoker. On je činovnik i zaljubljenik u pozorište rodnog grada Dablina. U London se preselio 1878. i postao je poslovni menadžer Liceum teatra, u vlasništvu svog idola, glumca Henrija Ajrvinga. U slobodno vreme Stoker je pisao trilere. Jedan o mumiji koja šalje prokletstva, jedan o gigantskom crvu koji ubija ljude, itd. Neke od njegovih knjiga i danas se štampaju, ali verovatno ih ne bi bilo da nema još uvek velike slave koju je postigao Stokerov četvrti roman Drakula (1897). Prva pozorišna predstava o Drakuli odigrana je 1924. i bila je senzacija. U američkoj produkciji, 1927, na osnovu revidiranog scenarija od strane DŽona L. Balderstona, i sa Belom Lugošijem u glavnoj ulozi, bila je još više popularna. Dame su posle predstava iz pozorišta iznošene bez svesti. U međuvremenu, počeli su se pojavljivati filmovi: najznačajniji je F. V. Marnojev nemi film Nosferatu (1922), za koji mnogi kritičari tvrde da je najbolji od svih filmova o Drakuli. Potom je došao Tod Brauningov Drakula (1931), u suštini prvi zvučni film o vampirima, sa Lugošijem koji se provlačio kroz paučinu izgovarajući čuvene reči: Ja ne pijem... vino. Lugoši je zauvek ovekovečio Drakulu, a Drakula Lugošija. Posle toga, ambiciozni mađarski glumac imao je velikih problema jer nije dobijao uloge u kojima ne bi igrao monstruma. Mnoge godine proveo je živeći kao narkoman. Sahranjen je u Drakulinom kostimu. Do danas je snimljeno više od 150 filmova o Drakuli. Roman Polanski, Endi Vorhol, Verner Hercog i Frensis Ford Kapola, napravili su, svaki za sebe, filmove o grofu. Ima i podžanrova o Drakuli: filmovane komedije, pornografije i tako dalje. Postoji i Glufula, film o Drakuli za gluve gledaoce, u kojima filmski junaci međusobno komuniciraju američkim jezikom simbola za gluvoneme, dok se tekst koji izgovaraju čuje kao glas čitača iza ekrana. Posle filma, vampire je preuzela televizija: Tamne senke u šezdesetim godinama i Bafi, ubica vampira, devedesetih godina, bili su veliki hitovi. Vampiri su održali dugi život u mnogim fikcijama. En Rajs i njena Hronika o vampirima i Stiven Kingov Salemsko dvorište, najpoznatiji su primeri. Postoje izvori koji procenjuju da je o vampirima napisano više od hiljadu romana. Ali nikad nije bilo više entuzijazma za vampire nego danas. Roman Praskozorje Stefani Majer, namenjen tinejdžerima, prodat je od 2005. u 42 miliona primeraka. Prva filmska adaptacija napravljena je prošle godine i ostvarila je 177 miliona dolara prihoda u prvih sedam nedelja. Suki Stokhauzenovi romani Mrtvi do sumraka (plus još sedam drugih) o strasti jedne barmenke za mladim i lepim sveštenikom po imenu Bil, prodati su u šest miliona primeraka i iz njih je nastala čuvena serija Prava krv koja je imala debi prošle godine, i ponovo počinje u junu ove. Takođe, prošle godine, pojavio se švedski film Neka uđe onaj pravi, u kome se dvanaestogodišnji dečak Oskar zaljubljuje u tajanstvenu devojku Elvi, koja se doselila u stan do njegovog. I ona ima 12 godina, bar tako je rekla Oskaru, iako 12 godina ima već dugo, dugo vremena. Novi roman o Drakuli, čiji je koautor Dakr Stoker (bratanac, treće koleno, mnogo čuvenijeg strica Stokera), pojaviće se oktobra ove godine, a pravo za snimanje filmova već je prodato. U poslednjih pedeset godina poraslo je interesovanje učenih ljudi za vampire. Već 1995. obrađujući Stokerov roman, Frojdovi kritičari su učinili isto što i Frojdovi sledbenici u svoje vreme. Današnji književni kritičari ne osvrću se toliko na politiku – rasu, klasu u društvu i pol. Reprinti reprezentativnih ogleda u nedavnoj ediciji Drakula uključuju Kristofer Kraftov ogled Poljubi me tim crvenim usnama: pol i inverzija u Bren Stokerovom Drakuli i esej Stivena D. Arata Zapadni turista: Drakula i strah od kolonizacije u suprotnom pravcu. Drugi pisci posvetili su se izuzetno detaljnim komentarima Stokerovog Drakule. Prvi od njih, Komentari o Drakuli (1975), Leonarda Volfa, rođenog u Transilvaniji, bave se scenom Drakulinog napada na Minu, u kojoj nam on navodi biblijske izvore njenih reči: „Nečisto, nečisto” i Drakulinih reči: „Telo moga tela.” Osvrćući se na Drakulino prosecanje vene na sopstvenim grudima, Volf ističe da to podseća na stari mit o načinu kojim pelikan hrani mladunce krvlju iz grudi. Volf objašnjava da je vena koju je Drakula prosekao površna i da je smeštena potkožno u međurebarnom prostoru. On prosto uzvikuje da postoji seksualna dvosmislenost te scene („O čemu se tu radi? Da li je to menage a trois, ili je to obostrani oralni seks?“, itd.). Nijedna od ovih informacija nije potrebna onima koji prvi ili drugi put čitaju Drakulu. To bi bila samo pozitivna prepreka koja bi olakšala napetost u romanu na kojoj je Stoker tako dugo i teško radio. Sveobuhvatnost i temeljnost Volfovih komentara nije obeshrabrila druge pisce. U 1979. godini pojavilo se drugo komentatorsko izdanje, a 1998. treće. U oktobru 2008. izašlo je četvrto – Nanovo komentarisan Drakula, Leslija Klingera, koji je inače advokat, ali se bavi i uređivanjem viktorijanske literature. NJegovog Nanovo komentarisanog Drakulu publikovao je Norton. Šta je Klinger mogao naći što bi donelo nova objašnjenja, a da to nisu mogli videti prethodnici? Odgovor je: mnogo. U sceni u kojoj Drakula drži Minu, na primer, on s poštovanjem citira i ranija izdanja i komentare, a onda ide tako daleko i upozorava na pogrešno postavljene tačke i zareze u tekstu. Zatim, ljutito ističe pretpostavku o uzrocima vlažne izmaglice u kojoj Drakula ulazi u Mininu spavaću sobu: „To verovatno nije bilo isparenje, već neka supstanca poput mleka, koja je izlazila iz Drakulinog tela.“ Klinger zatim spekuliše oko uzbuđenja koje je osećao Minin muž DŽonatan Harker, pošto se probudio iz sna. Za to uzbuđenje on tvrdi da je bilo seksualno. Potom stavlja pod znak pitanja i medicinske razloge, a i tačnost Stokerove tvrdnje o boji Harkerove kose, koja je potpuno pobelela dok mu je Mina pričala šta se dogodilo te noći. „U suštini, seda kosa nastaje progresivnim smanjenjem apsolutnog broja melanocita, to jest pigmenta koji se stvara u ćelijama kože, kose i oka. Ovaj broj ćelija pod normalnim okolnostima postaje postepeno manji tokom vremena.“ Čak i te sitnice mu nisu izmakle. O čemu se ovde radi? Zbog čega izdavači veruju da će ti komentari interesovati čitaoce? Neko bi možda rekao da Drakula, kao i neka druga dela, poput Alise u zemlji čuda ili mnogih priča o Šerloku Holmsu, stvaraju omiljene kultove. Narativni metod Drakule sastoji se u stvaranju kolaža od navodno autentičnih dokumenata od kojih su mnogi u prvom licu. Mnogo materijala identifikovano je iz dnevnika najvažnijih likova. Dodata su i međusobno izmenjivana pisma – od advokata, raznih kompanija, časnih sestara i slično, ali su tu i telegrami, isečci iz novina i satnice isplovljavanja brodova. Ta višestrukost glasova i podataka daje knjizi fantastičnu živost. Dugačka priča strave i užasa lako postaje dosadna i davi čitaoca. (To je razlog zbog koga Edgar Alan Po nije pisao romane već priče.) Drakula u regularnom izdanju, bez komentara, teče na oko 400 stranica, ali je retko kad dosadan. On počinje uvodom kroz prve četiri glave koje se bave dnevnikom DŽonatana Harkera. U njima se opisuje njegova poseta povodom nekog legalnog biznisa (on je, inače, advokat) zamku izvesnog grofa Drakule u Transilvaniji, a završava se Harkerovom panikom zbog onoga što je tamo video i doživeo. Kad okrenemo dalje stranice, odjedanput se nalazimo u Engleskoj čitajući Minino pismo, koja je u tom trenutku Harkerova verenica. U pismu ona priča prijateljici Lusi Vestenra, kako uči stenografiju da bi bila od koristi DŽonatanu i njegovom poslu. Te promene glasova i pojave raznih lica u romanu daju mu kvalitet. To je kao kad neki interesantan predmet okrećemo u rukama opipavajući ga i posmatrajući ga iz raznih uglova. I pošto priču pričaju mnogi i različiti učesnici, lako verujemo u nju. Osim toga, dato nam je zadovoljstvo sklapanja slagalice. Nijedan od naratora ne zna šta nam je već rečeno i to nam omogućava da čitamo između redova. Jedne večeri kad se Mina vraća kući gde zajedno stanuje sa Lusi, u mestu Vidvi, na morskoj obali u Jorkširu, vidi prijateljicu na prozoru i pored nje, sa strane, „nešto što izgleda kao povelika ptica“. Mina se u tom trenutku čudi, ali čitalac ne. Već tada on zna da je ptica u stvari slepi miš, jedna od omiljenih Drakulinih reinkarnacija. (Drakula će, inače, uništiti Lusi pre nego što se okrene osvajanju Mine.) Ovakav kontrapunkt povećava napetost. Najveći deo priče nije u prvom licu, već samo u određenim trenucima. „Venčaćemo se za jedan sat“, Mina piše Lusi u trenutku dok sedi pored DŽonatanovog kreveta u budimpeštanskoj bolnici. (To je mesto gde je DŽonatan pristigao u groznici, pošto se izbavio iz Drakulinog zamka.) Mina joj kaže da DŽonatan sada spava i da će joj pisati kad bude mogla. Ops! „Hej, DŽonatan se budi!“, ona onda dodaje da mora prekinuti pisanje. Ovo je, u stvari, beleženje događaja iz minuta u minut, što stvara atmosferu brzih promena situacija i, po svemu, izgleda kao neka garancija istinitosti. Ali metod izlaganja nije jedina stvar koja obezbeđuje prihvatanje priče. Najveći deo iracionalnog u priči filtrira se kroz mozak koji traži racionalnost. Drakula je, što bi rekao Norel Karol u Filozofiji užasa (1990), i zaplet i otkriće. Zaplet ne podrazumeva samo otkriće zla koje se slobodno kreće i deluje u svetu, već govori i o ubeđenim skepticima koji u to ne veruju i tako dozvoljavaju monstrumu da i dalje čini nedela. Ne postoje ljudi, tako se govorilo, koji su više sigurni nego građani viktorijanske Engleske. Sunce u toj imperiji nikada ne zalazi. Ti građani su bili gospodari nauke i tehnologije. Drakula je pun uzbudljive moderne tehnologije – telegraf, pisaća mašina, „kodak”. Zatim, u romanu se opsesivno govori o železnici i vozovima, verovatno ključnom otkriću 19. veka. Za te ljude nije postojao strah. Ipak, oni su bili zbunjeni što je time dovedena u pitanje vera i emocije kojima ih je učila religija. Ta vrsta krize zabeležena je u delima koja su se pojavljivala jedna za drugim, u romanima kasnog 19. veka. Međutim, ništa nije bilo tako moćno u to vreme kao Drakula. Na prvim stranicama romana DŽonatan Harker na putu prema Drakulinom zamku stiže u Rumuniju. Tu se već žali na kašnjenje vozova. Opisuje neobičan jelovnik i papriku koja mu je data za ručak u restoranu. Ali, on je Englez. On može da izađe na kraj sa svim neobičnim stvarima. Još uvek ne shvata da čovek koga će posetiti nimalo ne vodi računa o satnici. Grof živi više stotina godina i za obede ima nešto što je mnogo osobitije od paprike. Čak i kada ispred sebe ima dokaze, Harker im ne veruje. Kočijaš koji ga vozi do Drakulinog zamka izgleda vrlo čudno. Zubi su mu šiljati, a oči crvene kao plamen. Harker to opisuje i ističe da se oseća „malo neobično“. Prošli su dani pre nego što je došao do nekog čvršćeg zaključka. I druge ličnosti u romanu sporo dolaze do zaključaka. Kad poštovani profesor Abraham van Helsing, čuveni holandski lekar, upozorava kolegu DŽona Sivorda da se među njima nalazi vampir, Sivord je ubeđen da je Van Helsing poludeo. „Sigurno“, protestuje on, „mora postojati neko racionalno objašnjenje svih tih misterioznih događanja“. Van Helsing protivureči tvrdeći da svaki fenomen ne može imati racionalno objašnjenje. „Zar ne mislite da na svetu postoje stvari koje ne možemo razumeti i da je jedino pitanje: koje su te stvari?“ Kroz ceo roman pokušava se sa ubeđivanjem samosvesnih i u sebe sigurnih učesnika da postoji nešto što je daleko od njihovih znanja. Kad se pogleda roman Nine Auerbah Naši vampiri i mi sami (1995), Drakulini zločini su samo simboli socio­političkih užasa u stvarnom životu s kojim su suočeni kasni viktorijanci. Jedan od tih sociopolitičkih užasa bila je imigracija. Pri kraju veka istočnoevropski Jevreji bežeći pred pogromima punili su zapadnu Evropu preteći da razrede čistu krv Engleza i drugih. I Drakula je emigrant sa istoka. Kao i mnogi romani iz tog perioda i Drakula sadrži neprijatna zapažanja o Jevrejima. Oni imaju velike noseve i vole novac. U to vreme, štaviše, ljudi u Engleskoj su zbog skandala i suđenja Oskaru Vajldu (1895), počeli da razmišljaju o nečemu o čemu se nikada nisu brinuli. Bila je to homoseksualnost. Mnogi učeni istraživači pronašli su sugestije o homoerotičnosti u Drakuli. Nina Auerbah, naprotiv, misli da je knjiga preterano heteroseksualna. Ranije priča o vampirima kao što je Kamila napravile su prostor za erotska događanja i iskustva o kojima se nije govorilo. U tim delima seks se nije morao odigravati između muškarca i žene. Nina Auerbah misli da je Stoker podstaknut slučajem Oskara Vajlda izbegao svaku dvosmislenost u seksu, čime je osiromašio vampirsku literaturu. Posle njega, kaže ona, umetnost o vampirima postala je reakcionarna. Ovo odslikava i tvrđenje Stivena Kinga da sve knjige o stravi i užasu, stavljajući apsolutno dobro nasuprot apsolutnom zlu, u stvari prikazuju republikanca i bankara u odelu sa prslukom. Ima kritičara koji misle da je Stoker imao problema sa drugom stvari, a to je bila Nova Žena, feministkinje na razmeđu dva veka. Za to ima osnova. Nova Žena je, u njegovom romanu, pominjana s mrzovoljom i nepoverenjem, a bogomdana razlika među polovima – u osnovi, žena je slaba ali dobra, a muškarac je jak ali loš – ponavljana je ludačkom upornošću. S druge strane, Mina, heroina u romanu, i žena neupitne vrline, po svemu izgleda kao feministkinja. Ona zarađuje za život kao učiteljica u školi, pre braka, a nova tehnologija koja bi trebalo da bude komplikovana za žene, za nju nije nikakva misterija. Ona je munjevito brza kao daktilografkinja – što je standardna profesija Nove Žene. Isto tako, ona je pametna i razumna – što je muška vrlina. Ipak, njena primarna karakteristika je ženska: saosećajnost. (U romanu ona čak sažaljeva Drakulu.) Stoker, po svemu sudeći, ima izmešana osećanja što se tiče Nove Žene. Da li je bilo političkih ideja u Stokerovom romanu ili nije, o tome se može govoriti, ali je u „vampirskoj literaturi“ tog vremena politika bila na delu. Suki Stekhauzove serije romana tretirali su vampire kao progonjenu manjinu. S vremena na vreme, oni su u ulozi crnaca koje progoni gomila da bi ih linčovala, katkad su kao homoseksualci koje tuku zlikovci iz primitivne rulje. U međuvremenu, vampiri pokušavaju da se prilagode svakodnevici. Sukijev vampir Bil zakleo se da neće sisati ljudsku krv, u svakom slučaju, trudi se; uglavnom se oslanjajući na japansku sintetičku krv. On prijavljuje „odsutnost“ opštinskoj administraciji, jer se ne pojavljuje na dnevnoj svetlosti, pa zato ne može ni da glasa na izborima. Nosi pantalone neobičnog kroja, i zbog svega pomenutog je prilično smešan, ali su mu pokušaji adaptacije na normalan život dirljivi. U knjizi Hronika vampira, En Rajs na probuđene mrtvace gleda kao na ugnjetenu manjinsku grupu. NJihove patnje su, u neku ruku, slične patnjama obolelih od side. U svakom slučaju, sve deluje moralno konfuzno. Kako možemo ispoljavati simpatije prema đavolu a da, istovremeno, znamo da je đavo - đavo? Ovaj problem je bio jasan Stefani Majer, spisateljki i mormonki po veri. NJen Edvard je vampir u romanu Praskozorje i bodar je momak, a Bela, heroina romana, postaje njegova devojka. Međutim, oni ne idu zajedno u krevet zbog opasnosti Beline konverzije, odnosno pretvaranja u vampirku. Sve to deluje kao da Majerova šalje poruku tinejdžerima, svojim čitaocima, da, takođe, ne idu u krevet s nekim kad je opasnost zaraze na vidiku. Bela i Edvard kompenzuju odricanje od seksa romantičnom groznicom koja se inače uvek rađa kad se seks odlaže. Knjiga i te kako ključa od požude. Ali, u Stokerovo vreme, takva uzbuđenja nisu morala biti naglašavana. Seks van braka bio je tabu, ali i opasan. Mogao je uništiti život ženi, ali i muškarcu. (Sifilis je bio u to vreme najveći ubica.) U takvom kontekstu i ne treba tragati za političkim smislom u Drakulinim ophođenjima sa ženama. Smisao je zabranjeni seks, njegova opasnost, ali i njegove čari. Obnaživanje ženskog tela, njeno bacanje u krevet, penetracija: kad se čita o takvim stvarima, da li onda neko misli na politiku, imigraciju stranaca, i ...? Roman je, katkad, blizu pornografiji. Razmotrimo scenu u kojoj Haker ležeći na leđima u tamnoj sobi Drakulinog zamka vidi kako do njega dolaze Drakuline „neveste“. Opisujući jednu od njih koja mu se najviše dopadala, Harker kaže da je mogao „videti na mesečevoj svetlosti vlagu koja blista na njenim usnama“ i da je čuo „zvuk njenog jezika koji je išao napred-nazad dodirujući zube“. Svakome se to može dogoditi! Harker nije jedini koji se ne protivi vampirskoj uvertiri. U 8. glavi knjige, Lusi opisuje Mini sećanja na proteklu noć u kojoj se srela sa visokim, misterioznim čovekom u senci ruševina napuštene opatije u Vitbiju. (To je njen prvi susret s Drakulom.) Ona o doživljaju govori iskreno i bez stida, jer misli da je to bio san. Trčala je kroz ulice do mesta na kome je trebalo da se sretne sa njim, govorila je Mini: „Kao kroz maglu sećam se nečega dugačkog i mračnog sa crvenim očima... i nečega vrlo slatkog i vrlo gorkog što je iznenada bilo svuda oko mene, a onda mi se učinilo da tonem u duboku zelenu vodu i da sam čula pesmu u ušima..., onda je bila neka vrsta osećanja agonije, kao da se dogodio zemljotres.“ Sve je to uzbudljivo: njena žurba na randevu, njeno osećanje da je nešto i slatko i gorko, a onda „zemljotres“. Ali, Lusi je vetropirasta devojka. Ključno svedočenje je Minino, odmah nakon što ju je Drakula bio napao. „Ja nisam želela da ga ometam“, kaže ta čestita žena. NJeno tvrđenje je slično Sivordovom opisu događaja u kome se oseća nežnost: mače iznad čanka s mlekom; to podseća na Minu, čije je lice priljubljeno za Drakuline grudi, kao kad beba sisa. Pravo ludilo. Roman Drakula je pun pogrešnog. Pre svega je prenatrpan. Mnoge scene su suvišne. Knjiga je prepuna sentimentalnosti i oratorstva. Na sve zamorne odlike viktorijanskog stila pisanja romana, Stoker dodaje i sopstvene probleme. Naracija s lica mesta prerasta, s vremena na vreme, u smešne situacije. U 11. glavi Lusi preživljava tešku noć. Prvo vuk uskače u njenu spavaću sobu kroz zatvoren prozor, pri čemu razbijeno staklo leti svuda naokolo. To budi njenu majku koja je s njom u krevetu. Stara gospođa Vesterna se uspravlja i vidi vuka i od straha pada mrtva. Da bi stvari bile još gore, Drakula ulazi u sobu i sisa krv iz Lusinog vrata. Šta ona radi kada se sve to dogodilo? Zove policiju? Ne. Ona izvlači iz fioke svoj dnevnik, seda na krevet, odmah do majke čije se mrtvo telo brzo hladi. Zapisuje tu epizodu, jer Stoker želi i mora da je na vreme ispriča čitaocu. Ništa od toga ne nadmašuje snagu romana, a pre svega, psihološku preciznost. U poslednjoj četvrtini knjige, gde lovci na vampira dolaze blizu Drakule, i to pošto je napao Minu, ima suptilnosti, zbog toga što je Mina u tom trenutku već napola postala vampirica, iako sarađuje sa prijateljima. Sa spasiocima je u kooperaciji, ali je, odmah potom, u savezu sa Drakulom. Ona je, u stvari, dvostruki agent. NJeni prijatelji to znaju, ona zna to isto; takođe, ona zna da to znaju njeni prijatelji; prijatelji znaju da ona zna da oni znaju. Komplikovano i ne uvek pedantno i čisto obrađeno, iako ne možemo a ne biti impresionirani Stokerovim prikazom amoralnih protivurečnosti ljubavi i pohote. U brutalnoj jasnoći i otvorenosti roman Drakula je sličan delima drugih pisaca 19. veka. Ne možete se žaliti da su njihovi romani bili olako napisani, niti da su njihove poeme bile sulude i nedorađene. Što se tiče edicija Drakule sa pridodatim komentarima, sve one očekivale su pažnju čitalaštva. Leonard Volfov Komentarisani Drakula, sa šest stotina komentara bio je prvi u nizu sličnih knjiga i predstavljao je dobar posao koji je, na kraju, neko morao da uradi i da se probije kroz psihoneurotičke aspekte romana. Sledeća verzija Suština Drakule koju su uredili Rejmon T. Meknejli i Radu Floresku, imala je sopstvenu originalnost. Ta dva profesora istorije sa Bostonskog koledža iskopali su odnekle Stoknerove radne pribeleške za roman. Oni nisu izvukli neke važne zaključke iz tog izvora, ali ništa ne smeta. U rukama su imali novu i seksi-teoriju. Utvrdili su da je Stoker svog Drakulu zasnovao na istorijskoj ličnosti Vlada Drakule, koji je bio poznat i kao Vlad Tepeš. To je vlaški princ iz 15. veka, koji je branio svoju postojbinu od Turaka, stekavši reputaciju neobične surovosti, čak i među ratnicima tog perioda. Tepeš bi značilo „probijač“ ili „nabadač“. Vladov omiljeni metod rešavanja problema sa neprijateljem bio je nabijanje na kolac. Na kolac su nabijani protivnik i njegova žena i deca. Svako na svom kolcu. Na duborezu iz 15. veka on je prikazan kako obeduje za trpezom, postavljenoj napolju, tako da je mogao posmatrati zarobljene neprijatelje kako se uvijaju na kolcu sve dok smrt ne dođe po njih. Meknejlijeva i Floreskuova teorija značila je: „gde ima krvi, od uzbuđenja vrvi“. Kao rezultat svega je velika popularnost knjige Suština Drakule. (Da bi se opšte veselje još više poboljšalo, Floresku je tvrdio kako je indirektni potomak Vlada Drakule.) Međutim, tzv. Vlad hipoteza bila je odmah potom diskreditovana. Ispostavilo se da je Stoker radeći na Drakuli pročitao knjigu u kojoj se govorilo o Vladu Tepešu i da je promenio ime svog heroja u započetom romanu. Od grofa Vampira postao je grof Drakula, i iz Austrije preselio ga je u Transilvaniju, koja se graniči sa Vlaškom. On je iz te knjige o Drakuli uzeo nešto detalja, ali ne i previše. Međutim, sva ta otkrića nisu destimulisala druge pisce. Metju Beresford u knjizi Od demona do Drakule upozorava da Stokerov lik nije bio u nekoj većoj meri modeliran po Vladu Drakuli. Beresford nudi celu glavu knjige koja obrađuje život vlaškog princa, uključujući i duge opise metoda nabijanja na kolac, uz ilustracije. Kad to pročitate, možete nekog svojeručno lako nabiti na kolac. U 1998. pojavila se knjiga Klajva Lederdejla Ekshumirani Brem Stokerov Drakula. Lederdejl se, inače, bavi izučavanjem Stokera. Ta knjiga nije pobudila veću pažnju, ali drži svetski rekord u broju komentara: 3.500 primedbi koje čine 100.010 reči. Lederdejlovo komentarisanje Drakule bilo je značajno zbog prakse koja ceo roman tretira ne kao fikciju, nego kao zbir stvarnih činjenica. To je i inače uobičajeno među ljubiteljima priča o Drakuli. Na primer, kad Harker nekako uspeva da prodre do podruma Drakulinog zamka, pronalazi grofa Drakulu kako spava u prljavom kovčegu. Lederdejl se u komentaru, pored tog opisa u romanu, pita: „Da li grof leži u svakodnevnom odelu ili u noćnoj košulji, bez ogrtača koji bi sprečio njeno prljanje?“ Drakula je stvor koji je živeo stolećima, mogao je da leti, da izaziva oluje ne moru i da čini sve šta mu je po volji, a Lederdejl se sekira da li će ležanjem u kovčegu zaprljati spavaćicu. Praksa komentarisanja delova teksta iz Drakule prilično je ozbiljna, (Lederdejl, kao i drugi autori, proveo je mnogo vremena na istraživačkom poslu) ali je i zabavna. To je prilika za ispoljavanje uređivačke erudicije, energije, interesa i potvrde ljubavi prema tekstu koji se komentariše. Lesli Klinger, u novom komentarisanom izdanju Drakule, tvrdi da je imao dosta novog materijala po kome je radio. Ispitao je Stokerov manuskript kucan pisaćom mašinom, koji je u vlasništvu „privatnog kolekcionara“. Taj izvor, kaže on, omogućio mu je dobijanje „uzbudljivih rezultata“. U stvari, kao i Meknejli i Floresku koji su imali Stokerove radne zabeleške, Klinger ne izvlači nove zaključke iz arhivskih otkrića i priznaje da je proveo samo dva dana proučavajući manuskript. Međutim, kao i u Meknejli-Floreskuovoj verziji, udica za čitaoce ove knjige nije novi izvor, niti novi podaci, već nova teorija. Klinger ne samo da prihvata, kao i Lederdejl, da su svi događaji iz romana stvarni, već nudi hipoteze kako je došlo do toga da ih Stoker publikuje. Priča ovako: Harker je stvarna ličnost (s promenjenim imenom), kao i sve ostale ličnosti iz knjige. On daje svoj dnevnik zajedno sa dokumentima koji, u stvari, čine roman, u ruke Brenu Stokeru, samo zato da bi ovaj upozorio englesku javnost da je vampir, po imenu Drakula, među njima. Stoker se saglašava sa potrebom upozorenja. Ali, Drakula saznaje za ovaj plan, posle čega stupa u kontakt sa Stokerom i koristi svoj metod da ga preobrazi i iskoristi za sebe. Drakula odlučuje da je potrebno modifikovati Harkerove dokumente i prisiljava Stokera da ih preradi. On seda zajedno sa Stokerom za pisaći sto i s njim piše roman, menjajući činjenice i okolnosti koje će ubediti javnost da je Drakula eliminisan i da je nestao. Kad se to postigne, Drakula će moći neometano da nastavi posao i da ostvari projekt stavljanja celog sveta pod svoju vlast. Mnogi od 1.500 Klingerovih komentara posvećeni su razotkrivanju te zavere. Kad u romanu Stoker napravi neku grešku u kontinuitetu, ili ne obezbedi neku verodostojnu informaciju, onda sve to pokriva Klinger. U Stokerovoj knjizi se kaže da je Drakulina londonska kuća na Pikadiliju 347, ali pri kraju 18. veka jedina kuća na tom potezu Pikadilija koja bi odgovarala Stokerovom opisu bila je 138 i 139. „Jasno je“, Klinger tvrdi, „Stoker želi da zaštiti grofa“. Onda, u romanu se pojavljuje problem hotela u kome je odseo Van Helsing. U 9. glavi knjige, to je Grejt Istern, a u 11. glavi, odjedanput je to Berkli. Klinger zaključuje da Stoker pokušava da zavara tragove svog junaka. Izmenio je ime hotela, i to namerno, da bi sprečio čitaoce koji bi svi potrčali prema hotelu kako bi proverili knjigu gostiju. Ali, Stoker je to zaboravio, pa je onda u 11. glavi, ponovo promenio ime hotela. I tako dalje. U početku mislite da u Klingerovoj knjizi nisu komentari prvobitne edicije Drakula, nego nešto slično Nabokovljevoj Beloj vatri, romanu o paranoičaru u formi komentara. Ali ne: Klinger u uvodu izlaže teoriju zavere bez kvalifikacije. Preostaje nam da sve to, i njega, razumemo kao maniju i manijaka, čije halucinacije urednici izdavačke kuće „Norton” smatraju dovoljno interesantnim da bi ih štampali. Ali nije tako. Pre Klingerovog uvoda i pre izlaganja zavere, postoji notica naslovljena kao Urednikov predgovor, zapravo, ona vrsta stvari koja čitaocima obično promakne. U tom predgovoru on nam kaže da je njegova velika hipoteza „nežna fikcija“. (Sličnu podvalu koristio je, sam tvrdi, komentarišući Šerlok Holmsove knjige.) Nedavno, pojavivši se u NJujorškoj javnoj biblioteci, Klinger je ponovo priznao da je njegova teorija u stvari igra. „Ako volite tu vrstu stvari, kod mene ih imate mnogo“, rekao je. Aprililili... To diskredituje Klingerove ozbiljne i učene „fusnote”, od kojih su mnoge plod pažljivog istraživanja. Možda nije bilo potrebno da nam se kaže šta je i gde je Dover, ili gde je Bosfor, ali kad Klinger piše o usponu Nove Žene, ili o popularnosti spiritualizma u kasnom 19. veku, on nas upoznaje sa onim što je viktorijanskog čitaoca dovodilo do knjižare i do kupovine romana. Svaka generacija dobija svog Komentarisanog Drakulu i to onakvog kakvog zaslužuje. Postmoderna verzija Drakule je razigrana i „performativna“ sa veselim odbijanjem odgovornosti za bilo kakvu istinu. Uf! Zbog čega zavesa tako neobično leluja? Oh, Bože! Pa to je neki čovek u mojoj sobi, s akten tašnom – tvrdi da je advokat, a pored njega je neko visokog stasa, vrlo crn, sa zašiljenim zubima. Kažu mi da bi želeli da pregledaju ovo što sam napisao. Moram da prekinem! Newyorker Prevod Momčilo B. Đorđević