Pesnici pred sudom

Ekselencija: U Klub književnika je godinama dolazio krupan čovek izrovašenog, pomalo krompirastog lica, uvek uredno odeven u, istina, dotrajalo odelo, sa prslukom i uredno vezanom mašnom usjajenom od duge upotrebe. Sedao bi uvek za najmanji stočić u prolazu, sa samo dve stolice; na onu drugu, retko bi ko i seo. Oko njega kao da je lebdeo oreol izgnanstva i usamljenosti. Neobično učtivog i finog ponašanja, on bi se uvek nasmešio onima koji su stizali pre njega, a to je bilo teško, jer je on dolazio tačno u osam dok još svetla Kluba nisu bila ni upaljena a konobari stajali oko šanka čekajući veliki noćni okršaj. Bio je to bivši bugarski ambasador koji je za vreme Informbiroa 1948. odlučio da ostane u Jugoslaviji, bez ikakvih prihoda sem male diplomatske ušteđevine koja je brzo iscurila pa se, da bi preživeo, malo bavio prevođenjem. Pričalo se da se bavio i poezijom. Ko zna, možda je sada veliki pesnik u Bugarskoj? Nikada ni sa kim nije razgovarao ni o čemu sem što bi izmenjao nekoliko učtivih rečenica o vremenu i zdravlju. Naručivao bi uvek isto jelo: teleću čorbu sa nekoliko parčadi hleba. Jeo je mirno i otmeno, popio bi kiselu vodu, posedeo malo, a kada bi naišla gužva, a konobari se kao pomahnitali rastrčali po sali, on bi se digao i krenuo prema izlazu. U to daleko vreme, račune su naplaćivali samo pokojni Ivo Kusalić i njegov ortak Buda. Ambasador je naivno verovao da će obojica misliti da je platio onom drugom, ali se varao; i jedan i drugi su znali da nema novca ni za teleću čorbu pa bi se pri njegovom izlasku iz Kluba duboko klanjali zajedno sa ostalim konobarima govoreći uz naklon “Laku noć, ekselencijo!” Proces: Godine 1966, našli smo se u Klubu književnika da čujemo šta se toga dana događalo na suđenju našem kolegi Miodragu Bulatoviću. Čak su i Iva i Buda, sa salvetama u rukama, stajali iznad našeg stola da čuju šta je bilo. A te godine bila je Privredna reforma, jedna od Titovih genijalnih zamisli, pa su zatvori bili prepuni onih koji su govorili protiv tog spasonosnog čuda. Učesnici ovog suđenja stizali su jedan po jedan sa smeškom u uglu usana. U to vreme, naime, nije se smelo smejati naglas Reformi jer je na svakom poznatijem mestu, a u Klubu književnika naročito, sedeo po jedan policajac iznad čaše kisele vode i sa novinama okrenutim naopačke, na kojima je bila izbušena rupa za osmatranje. U Klubu je to bio neki Mujo Đ., visok, koščat Crnogorac sitnih užagrenih očiju koji je gostovao od stola do stola skupljajući informacije, a od ostalih policajaca se razlikovao po tome što je umesto kisele vode pio vinjak. Uskoro, on se toliko odomaćio da su svi znali za njegov posao pa su ga često molili da im produži ličnu kartu ili pomogne oko pasoša, što je on rado činio očekujući neku protivuslugu. Ukratko, neko je prijavio pisca Miodraga Bulatovića da je u Klubu ogovarao Privrednu reformu. Bule je kao svoju odbranu pozvao za svedoke one koji su te noći bili u Klubu za njegovim stolom, a to su bili Matija Bećković, Borislav Pekić, Duško Radović, Predrag Palavestra i Mirko Kovač. Suđenje se održavalo u Četvrtom opštinskom sudu kod Kalemegdana, u skučenoj kafkijanskoj sudnici koja dugo nije bila krečena, a predsedavao je krupan, otežao sudija sa nekom poučnom značkom u reveru i nekoliko pramenova kose koju je prebacivao preko ćele od jednog do drugog uveta. Klupa na kojoj je sedeo optuženi Bulatović, pričao je Matija, bila je mala i zlokobno crna kao u nekoj Joneskovoj drami. Prvi je pozvan Matija koji je rekao da bi voleo da zna ko je prijavio Bulatovića. - Niste vi ovde da postavljate pitanja – rekao je sudija. – To je moj posao! - U tom slučaju, ja želim da izvlačim pitanja – rekao je Matija – a ne da me vi pitate šta vam padne na pamet. - Pravo da zna ko ga je prijavio ima samo okrivljeni – rekao je sudija. - Ja se osećam kao Kafkin Jozef K. – upao je Bule. – Ne znam ni ko me je ni zbog čega prijavio... - To ćete uskoro doznati! – prekinuo je sudija raspravu i pozvao Duška Radovića. Večito pospani Duško Radović sa niskim pritiskom i napola spuštenim očnim kapcima i izrazom dosade od života i njegovog ponavljanja, na pitanje da li je čuo da je Bule ogovarao Privrednu reformu, rekao je: – To je isključeno, a da je to zaista uradio je bih bio prvi koji bih ga prijavio; ne bih dozvolio da mi neko drugi to uzme ispred nosa. A onda je na scenu izašao sledeći svedok, Borislav Pekić, nalik na Don Kihota, već sa nekoliko duplih viskija u sebi, koje je na brzinu popio u obližnjem bifeu, jedini od pisaca sa iskustvom sa sudijama i zatvorima kroz koje je godinama prolazio. - Da li ste bili prisutni kada je optuženi Bulatović ogovarao Privrednu reformu? – ponovio je već rutinski sudija pitanje. - On je nije nikada ogovarao – rekao je Pekić. - A da li je neko drugi u vašem društvu napadao Reformu? - Jeste! - Ko je to bio? - Ja – rekao je Pekić mirno. - Šta ste vi rekli? - Ja sam rekao da je to najveća glupost koja se može zamisliti i da ugrožava sve kulturne vrednosti. - A šta je na to rekao optuženi Bulatović? - Ne sećam se tačno – rekao je Pekić – ali znam da je to bila neka beskompromisna, najljuća reč koja se može zamisliti. Tada je Bule ustao sa klupe, stavio desnu ruku na grudi i rekao: - Kazao sam tada da je to naš jedini izlaz! - Da li vas je ubedio? – upita sudija Pekića. - Naprotiv, još sam bio ubeđeniji da je to najveća moguća glupost. - A gde se odvijao taj razgovor? – upitao je sudija. - U mojoj kući. - Ko je još bio prisutan? - Samo nas dvojica – rekao je Pekić znajući da optužba za neprijateljsko udruživanje mora da obuhvata najmanje tri okrivljena, dvojica nisu bili dovoljno. - Šta da radimo s ovim? – uhvatio se sudija za glavu. - Sad je to moj slučaj – rekao je Pekić – a Bule je nevin! I tako se završio taj proces. Izašavši iz sudnice Bule je otišao do telefonske govornice (u to vreme mobilni telefoni još nisu bili izmišljeni) i okrenuo broj Muje Đ. - Zamisli, Mujo – rekao je Bule – neko me prijavio da sam ogovarao Privrednu reformu. - Ma nije moguće – kazao je Mujo Đ. – Pa, šta misliš, ko je to uradio? - Ja mislim, ti! – rekao je Bule. - Hajde da se vidimo – predloži Mujo Đ. i oni se uskoro nađoše u jednom bifeu. Bilo je to vreme kada je pola jugoslovenske policije bilo otpušteno posle afere sa Aleksandrom Rankovićem, a onima koji su ostali u službi penzionisanje je visilo u vazduhu. - Slušaj, Bule – rekao je Mujo Đ. ispijajući vinjak. – Moraš da me razumeš, dugo nikog nisam prijavio, pa sam prijavio tebe da ne bih ostao bez posla, a znao sam da tebi ionako ne mogu ništa. Mi o vuku, a vuk na vrata; u tom trenutku u Klub uđe Mujo Đ. pa se svi izljubismo sa njim kao da se nismo videli sto godina. Fikcija: Sve što nam se događalo moralo je imati epilog u Klubu, uz nadaleko čuvene krempite čiji recept Ivo Kusalić nije nikome otkrivao. Tako se jedne noći, u sitne sate, u Klubu pojavi i pesnik Brana Petrović, prilično naliven, a njegov gromki, pomalo promukli glas ispuni čitavu salu. Imao je naporan dan; bio je ključni svedok na suđenju pesniku Gojku Đogu zbog zbirke Vunena vremena u kojoj je Tito bio opisan kao pacov sa Dedinja, a Brana bio urednik te zbirke u “Prosveti”. Čekali smo s nestrpljenjem da čujemo njegovu verziju sa suđenja i Brana, pošto popi dva pića, nakašlja se i poče da priča kako ga je sudija optužio da je omogućio štampanje jedne neprijateljske knjige. - Ali to o drugu Titu je fikcija – rekao je tada Brana u odbranu pesnika – čista fikcija, druže sudija! A kada ga sudija upita u kom smislu je to fikcija, a ne činjenica, Brančilo je ispričao sledeću priču: - Vidite, druže sudija – rekao je – mene je jedanput moja tetka vodila kroz Čačak za ruku. Bio sam mali, nisam imao ni deset godina i tetka mi reče da pogledam u nebo iznad crkve gde se upravo pojavila Bogorodica. Pogledao sam, ali Bogorodica istog časa nestade. Zbog čega? Jer je bila fikcija, a i crkva iznad koje se pojavila bila je takođe fikcija, jer je uopšte nije bilo... - A, gde živi vaša tetka? – upita sudija. - Ja uopšte nemam tetku – prasnuo je Brana – i tetka je fikcija.