Hroničar ljudskih sudbina

Taman sam se lepo smirio, živeo mirno i tiho, penzionerski, najednom se pojavi ta vest... Zvoni telefon kao lud, svaki čas neko mi čestita, pa se preko Interneta saznalo, zovu me iz božije matere... Tako da sam pošandrcao, priča za NIN Krsto Škanata (1924), jedan od najistaknutijih reditelja dokumentarnih filmova u svetu, koji je nedavno dobio svoju zvezdu, treću na beogradskom “bulevaru zvezda”, neposredno uz dve postojeće, Živojina Pavlovića i Danila-Bate Stojkovića. Nisam očekivao onoliko fotoreportera, a ništa naročito nisam rekao: Ponosan sam, čast mi je, ali smatram da ovo priznanje pripada svim dokumentaristima u Srbiji! Stvarno mislim da ima ljudi koji su pre mene to zaslužili, ja sam samo radio ono što sam voleo. UBIJ NJEMCA: Kao dete bio sam lud za bioskopom, ali novca nije uvek bilo; jurnuo bih pored redara dok je cepao karte, i sakrio se ispod nogu mornara, koji su uglavnom bili publika u tom bioskopu mog detinjstva, u rodnom Tivtu. Inače, Škanate su pred krvnom osvetom izbegli iz Pipera, i svi su, po dedi, nosili samo dva imena: Đuro i Krsto. Eto, moj otac se zvao Đuro... Došao je rat, spremao sam se da odem u partizane, i time se pravio važan. Naravno, Italijani su me uhapsili i odveli u Kotorski zatvor. Tamo je bio neki stražar iz Boke, koga sam u jednoj prilici tresnuo po licu. Odmah su me zatvorili u samicu, nisam mogao da se uspravim, sunce ti jebem! Tako da, kad su nas okovane odveli u Italiju, to je meni bio spas. Brodom su nas odveli do Trsta, pa vozom u Veneciju. Kad smo tamo stigli na stanicu, uvezani lancima, nekakav narod je na nas vikao: Ribeli, ribeli...! – Divljaci! Završili smo u Monte Albanu, selu pored Firence. Bilo je grozno, ali pesma u odnosu na nemačke logore. Kad je Italija kapitulirala, pobegli smo do jadranske obale, s namerom da se prebacimo u Jugoslaviju. Naravno, to je bilo nemoguće, pa smo se rado pridružili italijanskim partizanima. Ja sam bio u odredu Gvido Pičeli, komandir odreda bio je Pavle Pavlović iz Morinja, a komesar Anto Franović iz jednog mesta pored Kotora. Bili su predratni komunisti, koje su odmah po okupaciji Italijani pohapsili. U jesen 1944. Nemci su nas opkolili; napredovanje saveznika bilo je zaustavljeno, čak je i feldmaršal Aleksandar pozvao partizane da se raziđu do proleća. Ja sam po nekoj magluštini krenuo sa Antom, kad se ovaj setio: Vrati se i ubij onog Wemca! U jednoj akciji na putu za Ankonu zarobili smo nemački džip, dva oficira smo streljali, a vozača vodili s nama. Bilo nam je žao da ga ubijemo jer je bio mlad, delovao je bezazleno. Sad je bilo opasno ostaviti ga, znao je kud se krećemo. I, ja idem da ga ubijem! Naglo sam otvorio vrata štale, držeći pušku u rukama, a on je, preplašen, leđima baulja prema zidu... Ko zna koliko dugo sam tako stajao na vratima sa uperenom puškom, i shvatio da ja to ne mogu da uradim. Sav sam se tresao. Kad sam to rekao Antu, samo je odmahnuo rukom. KOD JASNE POLJANE: Uspeli smo da pređemo liniju fronta i prebacimo se u Bari, gde nas je prihvatila naša, partizanska komanda. Sećam se utakmice Hajduka i tima engleske Osme armije. Većina naših boraca prvi put je gledala fudbalsku utakmicu, a kad bi se isprečio neki engleski igrač, dovikivali bi: Ubij ga! Ubiiij...! Onda su doleteli ruski avioni, idemo u Moskvu da se obučimo i primimo tenkove – treba da se formira Druga jugoslovenska tenkovska brigada. U avionu nije bilo klupa, sedeli smo na podu, a igranka je nastala nad Rumunijom, kad su Nemci zapucali. Oko aviona eksplodiraju protivavionske granate …sunce ti… strašno! Onda smo išli u Moskvu, videli metro, i spoticali se cokulama po mermeru. Šta ćeš, seljaci smo bili. Ali, bilo nas je malo, da bi popunili brigadu obaveštajni oficir je izdvojio desetak, kod Staljingrada zarobljenih ustaša, koji su i tamo klali. Naša baza je bila smeštena u šumi pored Jasne Poljane, u ogromnim zemunicama. Bila je strašna zima, temperatura se spuštala do minus 42 – prokleo sam dan kad sam se prijavio. Sekli smo breze za ogrev, a da bi vratili cirkulaciju morali smo da trljamo lice snegom. Sa nama je bio jedan Ličanin, zvali smo ga Brka; ustaše su mu pobili i širu i užu porodicu. Ustaše koji su dovedeni na obuku zatvarali su u posebnu zemunicu, ispred koje smo držali stražu. I, šta se dogodilo: jedne noći dok je stražario Brki je pao mrak na oči, uleteo je kod ustaša i kundakom ih porazbijao. Rusi su poštovali konvencije o zarobljenicima, sutradan uhapse Brku, više ga nismo videli, a ustaše odvedu u Moskvu na lečenje. Posle nekog vremena su te ustaše doveli u Srbiju, tu su streljani. Proboj Sremskog fronta započeo je s nama, Drugom tenkovskom brigadom. Mnogo ljudi je stradalo jer partizanski komandanti nisu bili vični frontalnom ratu. Ali, kad smo ga probili, gotovo u dahu stigli smo do Trsta. PROTIV PRIMITIVIZMA I ZAOSTALOSTI: Bio sam aktivni poručnik 1947. kad su u Beogradu raspisali konkurs za Filmski tehnikum. Javio sam se, da bih pobegao od vojske za koju nimalo nisam imao afiniteta. Stalno sam nešto štrčao, ovo me je spasilo. Čuveni novinar i veliki poznavalac istorije filma, Duda Timotijević, toliko nas je osvojio svojom elokvencijom da sam se zaljubio u film. Nas, prostake, zaintrigirao je svojim znanjem. A tajne snimanja nam je približio Slobodan Marković, koji je pronašao manu najboljoj reporterskoj kameri na svetu, Arifleks, i proizvođač je to uvažio. Nisam napustio vojsku, ali sam se kao diplomirani filmski reditelj i poručnik JNA, 1950. zaposlio u vojnom preduzeću za proizvodnju filmova Zastava film. Moj prvi film zvao se Spasonosne kapi, u njemu je reč o važnosti transfuzije krvi. Film je dobro ocenjen, pa su mi poverili još jedan nastavni film Modernizacija u poljoprivredi. Ni na koga nisam se ugledao, jer nisam ni imao na koga. Filmove svetskih dokumentarista nismo bili u prilici da vidimo, tako da nisam imao uzore. Radio sam onako kako sam mislio da treba a, umeo sam mnogo toga da kažem preko krupnih planova. Kao u filmu Hvala na slobodi: jedna kamera samo skuplja krupne planove, i to dobro legne u priči. Bude impresivno. Eto, to je bila neka moja specijalnost – krupni planovi. To su bili filmovi o ljudima, a lica mnogo govore. Nagrađen sam za svoj treći film U senci magije, na Smotri jugoslovenskog dokumentarnog filma u Sarajevu, 1956. Posle je smotra preimenovana u festival i preseljena u Beograd. U to vreme bila je proglašena borba protiv nadrilekarstva, praznoverija, i zaostalosti. Ja sam predložio temu, otišao u istočnu Srbiju, i tamo našao jednu vračaru... Bila je premazana svim mastima. Priča ide, kao, vojnik, prosvećen i obrazovan u vojsci, vraća se kući i započinje borbu protiv vračara tj. primitivizma i zaostalosti. Naivan film, ne znam da li se danas drži. Kao nagradu za njega sam dobio ogromne pare: 120 hiljada, na ruke. 20 mojih plata, u vreme kad je rakija bila dinar. Da sam hteo mogao sam da kupim dva stana u Beogradu. Malo mi je neprijatno da kažem: voleo sam te nagrade jer su mi pare trebale za kafane. U kojima sam život proveo. Taj film je bio pozivan na sve svetske festivale, ali zabranili generali: Nećemo svetu da prikazujemo našu zaostalost! Pa su hteli da me šalju u Visoku vojnu školu u Sarajevu – otkud sam ja bio za vojnu školu?! S mukom sam se izvukao iz Zastave filma, pisao molbe, čuda – jedva su me pustili. Ma, prokleo sam dan kad sam se rodio, toliko sam se mučio da odem. Onda sam dobio status slobodnog filmskog radnika, i počeo da radim za Dunav film. Sve što je u mojoj karijeri bilo vredno, snimio sam za ovu kuću. Dunav je osnovao Miladin Kutlešić, a vodio ga je Vicko Raspor. Wih dvojica su cenili autore; uvek sam imao dobar osećaj, da će me razumeti i podržati. FILMOVI KOJE VOLIM: Pravio sam filmove, kako je Milutin Čolić rekao, kao da je u pitanju jedan film, jedna priča: Prvi padež čovek, Nostalgija vampira, Odričem se sveta – film koji mnogo volim. Patrijarh German ritualno seče kosu mladoj iskušenici, da bi postala monahinja: Neka te Gospod Bog oslobodi svih telesnih želja! Odričeš li se svega ovozemaljskog? Odričem! To je veoma literaran tekst, potresan. Mnogo nagrada dobio sam za taj film. Dugo je zadržavan film koji sam takođe voleo, dugometražni dokumentarni Dvanaest meseci zime, o staljinizmu. Bata Stojković je u Ateljeu imao ulogu sa sličnom tematikom, tražio je da ga vidi, njemu je poslužio. Uglavnom, bilo je mnogo peripetija, sa raznim filmovima. Čak su me slali na sud, zbog Nostalgije vampira. U filmu je reč o čoveku koji je bio saradnik okupatora u Vodicama, proglašen ratnim zločincem. Po završetku rata pobegao je u Italiju, tamo se obogatio, pa kao turista došao u Jugoslaviju, i noću, kao vampir, obišao svoje rodno mesto. Otišao sam u Italiju, i na jedvite jade uspeo da snimim razgovor s njim. Onda sam postavio platno i dve kamere, pozvao meštane da to gledaju, i snimao njihove reakcije. U jednom trenutku taj kaže kako dolazi u Jugu jer je voli, a žena iz publike replicira: E, jebem te Jugoslavijo, šta si dočekala! Taj film je baš odjeknuo na Beogradskom festivalu, a nekoliko ljudi mi je kasnije reklo da su u tom filmu videli prvi znak propasti SFRJ. Volim i film Hvala na slobodi, pravio sam ga kad je policija prebijala Vevčance, u Makedoniji. Jedna žena, kaže: Moj sin čuva granica na Jugoslavija, a njegova majka tuku so pendreci! Onaj čuveni dokumentarista, Yon Grison, koji je formirao Englesku školu dokumentarnog filma, jednom je izjavio da mu je žao što u svojoj filmoteci nema moj film Uljez. A, to je film bez teksta: u selo na Kosovu dolazi ogroman bager, žene sa feredžama brzo zatvaraju vrata i prozore, sklanjaju se, beže od tog čudovišta... Godinu dana bio sam u Etiopiji, kod Haila Selasija, pravio sam film o njemu. Italijani su ih ubijali bez milosti; bio je simbol otpora fašizmu, u Društvu naroda govorio je kao savest čovečanstva. Haile je bio čuvan kao svetinja – car! Oni su veoma ponosan narod, pravoslavne vere; žene su im lepe, ali tamo je grozna sirotinja, nezamisliva. Nije bio loš taj film, Hailu se dopao. Prvi padež čovek – pred ljudskom nevoljom nikad nisam mogao da budem ravnodušan. Recimo, u njemu je priča o rudaru koji je u jami ostao bez ruke. Nisu mu dali materijalnu odštetu uz obrazloženje da je mlad i kao takav “nije imao priliku da uživa u visokom društvu i lepom životu”! Da će dobiti estetsku protezu, koja će mu “lepo stajati”... Primedbu je imao šef predsedničkog kabineta: Užasno! Da li da to uopšte prikazujemo? A, temu za film našao sam baš u Maršalatu, među žalbama. Prikazan je posle mnogo peripetija, dobio je prvu nagradu, i u Beogradu i u Oberhauzenu. ŽIVOT I OPSTRUKCIJE: Kafana je bio moj prvi kratki igrani film; smislio sam da za svakim stolom sedi po jedan par ili neko društvo, i tu svaki lik, kao, ima neku priču. A, za šankom sedi barska dama i jedan do nje, čija ruka ulazi u kadar i spušta se na njene gole butine. Na pretprojekciju su došli Veljko Vlahović i Milentije Popović, koji je sagnuo glavu kad je video tu scenu. Veljko je tvrdio da je bio u mnogim kafanama po svetu, ali da nešto tako nije video! I, film se nikad nije pojavio. Ali, nije mi ga žao, nije bio dobar. Nisu to bila laka vremena. Ređale su se sve moguće komisije, ministri... Svi su se pravili važni, mešali se u scenarija, iživljavali se... Vicko Raspor je napisao tekst, ja sam režirao film o Titu, 1977. U Dunav film su došli svi predsednici republika, savezni rukovodioci, da vide film i razmisle da li da ga pošalju Titu. Postoji scena u kojoj se vidi kako Stepinac pokrštava Srbe, reagovao je Josip Vrhovec smatrajući da bi, kao pandan, u film trebalo staviti i jednog pravoslavnog patrijarha! – Taj patrijarh se zove Gavrilo Dožić, rekao sam, on je, za razliku od Stepinca, rat proveo u nacističkim zatvorima i logoru Mathauzen! Imao je Vrhovec još primedbi, tražio je doradu filma. Mada je na projekciji bilo novinara, ni slovo o filmu nije se pojavilo. Onda je Tito pogledao film i rekao da nema zamerke osim jedne, bilo je pogrešno navedeno Hruščovljevo ime. Znate, veoma je teško napraviti dobar biografski film, malo takvih sam video i u svetskoj produkciji. Ja sam se posle ovog o Titu, samo usudio da napravim još i film o Karađorđu, 1998. Za razliku od igranog filma koji izmišlja fabule ( da budem iskren meni je to odvratno ), dokumentarni film poseže u sam život. Dokumentarnog filma nema bez traganja za istinom, mada se povremeno zapitam i šta je to istina? Tajna je to, velika. Što neko reče: Istina je sam život! U stvari, teško je objasniti moju ljubav prema dokumentarizmu: milion puta sam prolazio pored raznih buba i životinja, na pamet mi nije padalo da ih slikam, za razliku od Petra Lalovića, koji to radi savršeno. Mene su interesovale ljudske sudbine. Nisam mnogo vodio računa o estetici, voleo sam da grunem sa nekom istinom... Nepristajanjem na nepravdu, na mržnju, laž... Mada ne verujem da film može da promeni svet. Sad bih jedino snimio film o deci, te glavice dečje... Obožavam kad vidim majku s detetom, taj odnos je takva lepota... Veličanstveno. Ali, stigle godine, nemam više nerava, a nisam navikao na pomoćnike.