Plodotvorna inverzija

Nimalo slučajno, u stvari u okviru inicijative da se unapredi regionalna saradnja, obnove pokidane veze u sada razobručenom, a nekada jedinstvenom jugoslovenskom pozorišnom prostoru, u Beogradu su izvedeni “Svici” Tene Štivičić, danas vodeće mlade hrvatske dramske spisateljke, drama nastala u saradnji s dve testerske kompanije iz Londona, gde ona trenutno živi i piše na engleskom jeziku. Ta okolnost, odlaženje u dobrovoljan egzil, kao i stvaranje na tuđem jezičkom idiomu, odredili su, po svemu sudeći, autorkin i pozorišni i književni domet u ovom komadu, u koji je, kako uvek biva kad je ona u pitanju, ugrađeno i njeno neposredno životno iskustvo. Ovde se nameće jedno neizbežno poređenje. Dok su iz komada “Dvije”, napisanog a i kod nas izvedenog pre otprilike pet godina, u kojem se s bliske distance slika patologija današnjeg hrvatskog društva, neprestano izbijali laki cinizam i bolna gorčina, u drami “Svici” preovlađuju hladna objektivnost i zavidna literarna pismenost, ali i taksativno inventarisanje uznemirujućih situacija, u koje može dospeti beznadežno usamljen moderan čovek na nekom međunarodnom aerodromu, koji bi na metaforičnom planu trebalo da predstavlja današnji globalni svet. U saglasnosti s tim, Tena Štivičić pre svega opisuje kako superiorna, samouverena, iznutra ranjena tridesetogodišnjakinja, Klara (Aleksandra Janković), i pedesetogodišnji rutinirani šarmer, čija je osećajnost zamrla, Martin (Qubomir Bandović), otkrivaju da su zaljubljeni jedno u drugo, da su još živi. Ali, ni ta priča, ni nekoliko drugih duodrama upletenih u ovaj komad, ne izlaze iz okvira saopštavanja opštih istina izrečenih u formi bližoj televiziji nego pozorištu, a pokatkad i na nimalo originalan, šablonski i banalan način. Na sreću, u predstavi na kojoj se igraju “Svici” sve je drukčije, jer i rediteljka Tatjana Mandić-Rigonat, i oko nje okupljeni glumci, predvođeni Vlastimirom Stojiljkovićem u ulozi Olivera, odbačenog oca, polazeći od toga da gomilanje klišea pri ocrtavanju likova i situacija može proizvesti i komične efekte, pribegavaju plodotvornoj inverziji, preinačavaju delo Tene Štivičić iz stereotipne, malokrvne drame u živahnu, setnu tragikomediju, u kojoj se tek indirektno, dakle nimalo programski, govori o neizbežnosti čovekovog poraza u životu.