Egejski put

Prođe i Sveti Jovan, moj starozavetni rođa. Prođe i to čudo; srpska slava, a na šestom spratu. Ima li, uopšte, smisla slaviti u nehumanim uslovima? Kuhinja mala, ko dupe. Ne ulazi mi se u nju da skuvam kafu, a kamoli da spremam slavu. Otkako me srušiše, otkako me raseliše kao Palestinca sa Tošinog bunara, prestao sam i da kuvam. Jednostavno, sestro slatka, ne znam da ti kuvam na električnom šporetu! Pokazalo se da umem samo na smederevcu. Dobro, može i na one tučane peći iz Bečeja. Uh, srce me boli za moju tučanu! Ode u Vrčin kod brata... Kad ju je tovario u kombi kao dete u janičare da mi je odveo. Na struju mogu da ti smućkam, sele moja, samo kajganu. Eventualno, pasulj u ekspres loncu. Jer, drugo moja, kako da ti apetitli skuvam juneći gulaš na električnom? Dvojka slaba, trojka prejaka. Ili podvarak za slavu? Valjda, razumete, drage moje, o čemu vam pričam? A kad prestaneš sam sebi da kuvaš, da li si čovek? Zaista, zaista te pitam: kad počneš da kuvaš na struju, da li si čovek ili, tek, građanin? Otuđeno biće. Otuđeno od žive vatre.

Ah, Sveti Jovan, moja starozavetna rodbina. I naviru sećanja, grudi se stežu, pucaju od bola. O, kako su nam ga samo ubili kao vola, a mi jovanovci, mi sikirijevci njegova telesna garda, ridali smo kao deca i sami sebe smrću kažnjavali. Jer, da li smo dostojni života ako smo dozvolili da nam ubiju onoga među Srbima koji je bio više anđeo nego čovek, tamo u pustinji pored Kumrana? A bez Jovana da li bi Isusa, uopšte, bilo?

Gledam u slavsku porodičnu ikonu. U stenje kumransko iza Jovana sa anđeoskim krilima. Gleda i on mene. Vidi da sam unezveren što treba da ga slavim na šestom spratu, u neljudskim uslovima. Pri tom, drma me nervoza, stres, slavski sindrom. Time se ovi naši urbani frojdovci još ne bave. A šlog, bre, da te strefi kada ti za Svetog Jovana navale gosti, a plafoni niski, misliš srušiće ti se na glavu. Pa tu su i neizbežni pušači: ako ih pustiš da ti puše, zadimi se od jedne cigare, ako ih teraš na terasu, gunđaju, bune se. Kao, kakav si to domaćin. Ne puši im se na jovanjskom mrazu, hoće u toplo pored radijatora. A na radijatoru može slobodno da ti se krčka sarma, toliko ga gare ovi iz Toplane.

Elem, kujnu sam prepustio mojoj Gazdarici, mojoj Olji. Tamo za dvoje ionako nema mesta. Nego učestvujem, tačnije, statiram: seckam luk za prebranac, meljem orahe za Vasinu. Malo meljem, malo zevam u svetog Jovana, tačnije, u kumransko stenje iza njega. I sine mi pred očima za Bogojavljenje. Kumran, Kumane, Kumanovo. Naša reč, naši toponimi. Onda se setim da postoji jedna za Srbe mnogo važna knjižica. Naslov: “Najstariji jezik Biblije”. Napisala ju je, između dva rata, i sama štampala jedna žena, takođe, mnogo važna za Srbe. Anđelija Stančić-Spajićeva. Ali, kada su, pa, Srbi marili za svoje važne knjige i svoje važne žene? Zato, smotani i nedoklepani, ćuškani od svih i, pri tom, slepi kod očiju, i ne znaju da žive na starozavetnom tlu, na tlu Biblije. Samim tim, i na tlu drevnog Egipta! Uz Nil koji je samo drugo ime za Moravin il.

Šta, zvuči šašavo? E, pa sad slušaj ovamo, burazeru! Slušaj i pamti, nesrećo! Slušaj, klipeto, kako Anđelija Stančić-Spajićeva objašnjava reč EGIPAT. Ona kaže: PAT u makedonskom narečju znači PUT, a EGI je JEGI, dakle, JEGEJEV PUT. E, sad, pitam te, pametnjakoviću, gde taj Jegejev put nego od Jegejskog mora, Vardarom i Moravom, pravo na DUNAV! Morava, Dunav, to ti je Nil, Srbine! Utuvi to, konačno, tikvane! Šta, opet, ne veruješ!? E, pa, ajde onda da te peglam još malo! Gde Morava izlazi na Dunav? Kod Požarevca. A kada odatle kreneš malo Dunavom ka Đerdapu, ka Gradištu, na šta naiđeš, sukleto!? Na RAMSKU tvrđavu! Dakle, dođeš na Ram(zesov) dvor koji je i Mojsije gradio.

E, sad, ti dunavski Egipćani, za razliku od ovih Egipćana iz Obrenovca, bili su plavooki, čak, riđokosi, plećati i visoki. Faraon Ramzes je, bre, bio plavook i riđ, baš kao Mojsije. O tome svedoči i mladi Sigmund Frojd u, takođe, veoma važnoj knjižici “Mojsije Egipćanin”. Još Frojd je, dakle, tvrdio da Mojsije nije Jevrejin.

Anđelija Stančić-Spajićeva ide još dalje. Ona smatra da je Mojsije naš čovek. Štaviše, ona tvrdi da su Avram i svi njegovi govorili NAŠIM JEZIKOM (!?) to jest, da je srpski najstariji jezik Biblije.

Anđelija ide i dalje. Ona ređajući imena Avramovih žena i sinova, smelo kaže: Ovim imenima ne treba nikakvo objašnjenje da se vidi kom narodu pripadaju. A jedna Avramova žena zove se (KO)SARA što je staro srpsko žensko ime. Druga žena mu se zove (A)GARA, dakle, neka GARAVA. Zatim, prvi Avramov sin zove se ZIM-RAN (rođen u ranu zimu). I malo li je, danas, Zimonjića po Srbiji? Idemo dalje: drugi Avramov sin zove se IKA-ŠAN to jest JOKAŠIN, pa treći MEDAN od koga su današnji Medanovići, Medakovići. A tu su i ostala Avramova deca; MIDJAN, IŽBAH, SUHA, ŠEVA i DEDAN!!?

E, sad, ajde da vidimo kako je to Avram sa porodicom stigao u Egipat, u deltu Nila. Ako je PALESTINA, to jest, PELAGONIJA (i danas oblast južne Makedonije) zemlja iz koje su PELASTI, GONJENI sušom i glađu krenuli kod egipatskog faraona, nije li logičnije da su dolinom Vardara i Morave stigli do dunavskog faraona Ramzesa?

Razmislite malo, ljudi, prosti i obrazovani, gde je veće obilje hrane i svega, oko Dunava ili oko Nila?

I zamisli se, malo Srbine, zašto baš Austrougari, oni koji nas već dva veka ubeđuju da smo na Balkan stigli sa Karpata i to tek u šestom veku, zašto baš oni prvi hoće da Dunav spoje sa Moravom, Vardarom i Egejskim morem? Još 1860. godine baron Feldhajm, austrijski inženjer, potpomognut Prvim dunavskim parobrodskim društvom iz Beča, počinje da rije po koritu Morave. Već 1867. godine uspeo je svojim parobrodom “Morava” da stigne do Stalaća, bato moj! Zašto? Zato što zna baron Feldhajm, da je to drevni Jegejski put, zna baron da je tu DREVNI EGIPAT i da ga treba ponovo oteti od Srba.

I ploviće, opet, rimske galije od Dunava do Soluna. Samo da srpsko roblje iskopa kanale.

Dignem glavu od daske sa lukom da se malo odmorim od dunavskog Egipta. Pogledam u svetog Jovana. A on, moj rođa starozavetni, moj predak svih predaka, pogledom me kori: Slavljeniče, moj rođače! Znaš li šta radiš? Znaš li u šta se upuštaš?

Nego, Crna mi se ukakila na slavi, u kupatilu. Nisam joj dva dana menjao pesak na terasi, uhvatio me slavski sindrom, trč za vino, trč za pečenje, i, začas, eto ti belaja. E, sad, neki teoretičari srpskih slava teše me da je dobro što mi se Crna na slavi ukakila, kažu, čak, da je to sreća. Drugi sumnjičavo vrte glavom. Uostalom, videće se. Samo će da se pokaže.

Pokazaće se, kad-tad, da je Egipat bio na Dunavu.