Zvezdana vozna karta

Vest da je 28. marta preminuo Ranko Munitić za veliki deo kinematografske javnosti šokantno je odjeknula... Ne dovoljno šokantno, istina, da se kao kulturalni gubitak prvog reda ova smrt nametne kao medijski prioritet ili, na drugoj strani, moralni dug jedne kulture kojoj je pripadao i u čijim je okvirima od 1972. godine, po izboru, živeo i radio. Medijska vest koja bi bacila na noge NJujork, srazmerno tamošnjoj analoškoj težini, u Beogradu (Srbiji) prolazi gotovo nezapaženo. Čovek koji je, sam po sebi, melvilovski rečeno čitav život proveo kao “vojska u senci”, otišao je isto tako dostojanstveno kao što je i živeo... Bez podrške i pompe, omiljen ali ničiji oficijelni miljenik, savremenik van savremenosti i, za razliku od mnogih, hiperproduktivni kreativac s portfeljom... Onih koji još žive od filmske kinte daleki rođak, možda i polubrat... Ranko Munitić je rođen u Trogiru 3. aprila 1943. godine. Veoma rano, u doba kada mu je šesnaest godina, izabrao je pisaću mašinu kao omiljenu igračku i do poslednjih spisateljskih i bioloških trenutaka ostao po toj vezanosti za mašinu neka vrsta srpskog, odnosno hrvatskog Kormaka Mekartija koji je sve svoje romane, usamljen, “daleko od razuzdane gomile” napisao na svom ranču u Teksasu upravo na pisaćoj mašini, odbijajući tehnološko konvertitstvo i prednosti novih (kompjuterskih) tehnologija i tehnološke tranzicije... Pedeset pet naslova filmskih knjiga koje su iza njega ostale, promišljane i pisane iz svake zamislive žanrovske i stilske perspektive, samo su deo one razorne energije koja ga je od jedne aktivnosti vodila drugoj, i koja je njegovu posvećenost na ovim prostorima učinila mitskom. Sputavajući izraz “filmski kritičar” više mu je škodio no što je rejtingovao njegov profesionalni status. To će reći da je Ranko Munitić bio neka vrsta modernog polihistora koji je sa kritičarskih opservacija s lakoćom prelazio na pisanje scenarija, TV režiju, bio kolumnista više dnevnih i revijalnih listova, negovao svoje teorijske aspiracije i, neobavezno, permanentno proveravao svoje filmske utiske kontinuiranim i pasioniranim gledalačkim elanom... NJegovih više od stotinak emisija Veče sa zvezdama, donele su mu širu gledalačku popularnost. Srpski glumci mu neizmerno duguju i oni to znaju, a oni koji su dostojanstveno stajali oko njegovog odra, deo su tog istog gospodskog soja čiju je marginalizaciju želeo da spreči. Kao kritičara, teoretičara, istoričara, kompilatora... smrt je Munitića prekinula usred posla. Najavio je bar sedam projekata, a ironija se poigrala sa dva: Zbornik o animaciji, izlazi nepunih četrdeset osam sati nakon njegove smrti... U epohi potpune depersonalizacije bio je svojevrsni brend i u šezdeset šestoj godini života volšebno je komprimovao vreme tako da ono za njega drugačije teče, i ukupnim energetskim tokom ali i imidžom učini ga za njegove godine neprimereno mladim... Kao animacijski ekspert na ovim prostorima nikada nije imao ozbiljnu konkurenciju i deo fame koju je stvorio duguje svakako svom animacijskom internacionalizmu koji ga je od defanzivnog promotera legendarne “zagrebačke škole crtanog filma” učinio vehementnim popularizatorom Jurija Norštajna kao i svih trendovskih smernica animacijskih filmskih tokova, pri čemu debalans staro-novo za njega nikada nije postojao... U njegovom ličnom Panteonu Čaplin mu je bio omiljeni bog, neka vrsta Hamurabija čije je opus normativno usvojio kao neprikosnoveni filmski zakonik. Divio se Drejeru i Hauardu Hoksu a pljuckao na Godara sa velikom strašću, kao god i na Žana Renoara, a Žan Vigo mu je bio omiljeno identifikacijsko polje. Promašivao je veoma retko ali, kada se to i desilo, dešavalo se s težinom, kao u slučaju Ranih radova Želimira Žilnika, kojom prilikom ga je nerespektabilan odnos prema tom filmu kasnije tištao kao oblik sirove kritičarske omaške. Učio je od Branka Belana i Ive Hergešića, a družio s Meklarenom, Yonom Grirsonom i Yonom Veldonom. Bio je među prvim zagovornicima kineske klasične animacije u svetu jer ju je malo ko pre njega video i praktički jedini s ovih prostora čije su prezime pravilno izgovarali na onoj nezaboravnoj transverzali Šangaj-Tokio... ...Branko Vučićević ga je na komemoraciji nazvao “srećnim čovekom” jer je čitavog života radio ono što je voleo. Kao i Yejms Yojs Dablinu, bio je privržen moru, kako su već svi odvojeni od svojih spiritualnih domovina... ...Ana Zegers je jednom napisala da “mrtvi ostaju mladi”... i u nekoj drugoj (zvezdanoj) konstelaciji, Ranko Munitić je idealan primer da se i s ove i s one strane te misli, realno možemo s time složiti...