Ne verujte apokaliptičnim pričama o budućnosti sveta

Frimen Dison, jedan od najvećih naučnika 20. veka, koji je na razvoju moderne fizike radio s Ajnštajnom, Borom, Opemhajmerom, otvoreno ignoriše opšteprihvaćeni pristup klimatskim promenama iza kojeg stoje Al Gor i DŽejms Hansen i tako izaziva kulturološki rat u Americi. Dison tvrdi da je priča o klimatskim promenama postala opsesija i primarni element nove „sekularne religije“, poznate kao „nauka o čovekovoj okolini“. Kad je Disonova žena posle gledanja filma Ala Gora „Neprijatna istina“ u lokalnom bioskopu, zajedno sa mužem, izašavši napolje, još uvek sa slikom belog medveda u glavi, koji se davi u vodi zbog nedostatka santi leda, prebacila suprugu: „Sve što si mi ranije pričao o klimi nije bilo istina“, Dison je hladno odgovorio: „Ne brini, s polarnim medvedima sve će biti u redu.“ Dison ne veruje da su „zeleni“ pouzdani tumači onog što se dešava u prirodi jer su to ljudi „koji nikad nisu brinuli o visini svojih računa u piljarnici“ i neodgovorno pokušavaju da, isticanjem klimatskih promena umanjuju probleme koje donose ratovi, bolesti i glad u svetu Prognoza klimatologa je da će se klima na Zemlji u bliskoj budućnosti promeniti, i to značajno. Za to ima mnogo indicija. To da vazduh sadrži 0,03 odsto SO2, što stoji u školskim priručnicima, više ne odgovara istini. Već odavno ga u vazduhu ima 0,04 odsto, što je za četvrtinu više. Iako ova razlika izgleda majušnom, njeno dejstvo na vremenske promene je, kažu, ogromno. Već danas, na Zemlji je vazduh topliji za 0,5 stepeni nego u preindustrijskoj eri. Ukoliko se ne smanji količina različitih gasova u atmosferi, eksperti očekuju do 2050. porast temperature za još 2 stepena. Oko 2100. moglo bi se dogoditi da temperatura poraste za čitavih 5 stepeni. Poređenje je sledeće: između poslednjeg ledenog doba koje je završeno pre 12.000 godina i sadašnjice, temperatura je porasla za ravno 5 stepeni. Međutim, ne misle svi tako i zbog toga se govori o kulturološkom sukobu dveju strana: jedne koja strahuje od ozbiljnih posledica klimatske promene i druge koja optužuje prvu smatrajući je prouzrokovačem panike bez razloga. Za sve klimatske promene mnogi istraživači misli da nisu nikakav uvod u kataklizmu i novi Armagedon, već da su nešto prolazno. Frimen Dison, fizičar i među kolegama priznati matematički genije, tvrdi da je klimatska promena nešto s čim se preteruje, a što je u suštini i po značaju za Zemlju daleko manje važno od ratova, bolesti i siromaštva. Više od pola stoleća eminentni fizičar Dison mirno živi u Prinstonu, u američkoj saveznoj državi NJu DŽerzi, na nekadašnjoj farmi prekrivenoj šumom, koja je danas sedište njegovog poslodavca, Instituta za napredno izučavanje, u stvari, mesta na kome je uposlen dobar deo najizuzetnije naučne zajednica u SAD. Kada se Dison pojavio u javnosti sa idejama o globalnom zagrevanju Zemlje, koje su bile u potpunoj suprotnosti s važećim i vladajućim idejama, odjedanput je utvrdio da mu je inboks elektronske pošte u kompjuteru pretrpan uvredljivim porukama iz kojih je saznao da nije ništa drugo osim „naduvana budala“, „matori senilko“ i „šašavi naučnik“. U stvari, Dison je izneo na videlo ideju da je svaki porast temperature na Zemlji i oko nje dobrodošao, jer ugljen-dioksid, koji je proglašen glavnim krivcem za klimatske promene, u suštini pomaže svim biljkama da brže i bolje rastu. Uz to, previsoka koncentracija SO2 može biti svedena na normalu, prostim kultivisanjem genetički doteranih biljaka koje je nazvao “žderačima ugljenika”. Na sve to, što je napravilo veliku zabunu, kako u stručnoj tako i u laičkoj javnosti, jedan od profesora sa Univerziteta u Čikagu, Erik Pozner, gleda preko čitave gomile počasnih povelja, priznanja i proglašenja koji su u proteklom vremenu Frimenu Disonu dodeljeni sa 21 različitog univerziteta, među kojima su i oni iz DŽordžtauna, Prinstona i Oksforda, ali daje ironičan predlog da bi to drveće koje proždire ugljenik moglo biti tako oblikovano da svojim uglom rasta daje pravac zabludelim putnicima kroz prirodu. Disonov sin, inače istoričar tehnologije, kaže da su gledišta njegovog oca dovela do hlađenja mnogih njegovih prijateljstava i da su neki naučnici zaključili da je Dison platio cenu ne samo gubitkom prijatelja, nego i mnogo čim drugim. Pre svega, u naučnoj javnosti izgrađena je sumnja da ovaj osamdesetpegogodišnjak i velikan nauke 20. veka, nije više daleko ispred, već da je otišao predaleko, i to sišavši sa svog blistavog uma. Međutim, po mišljenju Olivera Saksa, neurologa, koji je Disonov prijatelj i, takođe, doseljenik u Ameriku iz Engleske, stari naučnik je sve ostalo osim onoga što o njemu pričaju kolege koje o klimatskim promenama imaju ideje suprotne od njegovih. Veliki klimatološki, a potom i kulturološki problemi, počeli su osamdesetih godina, pojavom ekološkog pokreta. Sve se odjedanput izmenilo. Od tada pa nadalje, o zagrevanju Zemlje mislilo se, isključivo, kao o klimatskoj katastrofi. Čuvari čovekove okoline govorili su u stilu propovednika konzervativnog dela Rimokatoličke crkve, ističući efekte staklene bašte kao kaznu za grešne igrarije sa Zemljom koja je božansko delo. Tom prilikom, ekolozima je promaklo da je čovek poodavno počeo da preuređuje planetu krčenjem šuma i stvaranjem novih polja za setvu, a kasnije, prosecanjem puteva i izgradnjom gradova i fabrika. Prognoziranje klimatskih promena i vremena, uopšte, postalo je omiljena društvena igra koja je u promenama pronalazila znake za pogoršanje zdravlja. Da li je april ikad bio tako topao kao ove godine? Ovako suvo vereme nije normalno! Da li je već došao kraj sveta, pitali su se mnogi. U međuvremenu, jedva da se neko i upuštao u kritičko proveravanje sve glasnijih alarmantnih upozorenja. U horu zabrinutih, svi su bili jednoglasni. Generalni sekretar UN Ban Ki Mun drži da su klimatske promene jednako opasne kao i ratovi. Moramo li baš tako gledati na stvari? Meteorolozi znaju, a i svi mi, uostalom, da tropske letnje noći nisu ništa novo. Ima ih po nekoliko svake godine. Sa svakim izveštajem moćnog Svetskog saveta za klimu, raste i uzbuđenje u vezi s klimom i razmišljanje o propasti sveta - kao neka epidemija gripa. Da li će zbog zagrevanja Zemlje nastati katastrofe biblijskih razmera? Da li su pred nama trajne suše i potopi? Ili je možda fizičar Frimen Dison u pravu? Možda će zagrevanje Zemlje na mnogim njenim delovima dovesti do boljih prinosa i do više turista? Da li je čovek sam sebi napravio novi raj? Istina je negde u sredini. Naravno, klimatske promene će od nekih napraviti gubitnike, ali biće i dobitnika. Na planeti će se izmeniti i izmešati klimatske zone. I, još nešto: sa sigurnošću se može reći da neće biti propasti sveta. Daleko od očiju javnosti, među klimatolozima već tutnji neka vrsta kulturološkog rata. Dok se neki od njih smatraju eko-aktivistima i žele da uskomešaju javnost, mnogi drugi pozivaju na više opuštenosti i plediraju za racionalnije ophođenje s onim što je neizbežno. Dison je naučnik o čijoj inteligenciji nekadašnji zamenik direktora Nacionalne laboratorije u Los Alamosu i sadašnji profesor kompjuterskih nauka na Univerzitetu u Teksasu, govori kao o beskonačnoj. Čudesno talentovani matematičar Dison došao je u SAD u 23. godini života, i odmah potom, za relativno kratko vreme, napravio je naučno delo koje je ujedinilo kvantnu i elektrodinamičku teoriju, istovremeno otvorivši nove i dotad nezamislivo široke puteve u naučnoj teoriji. Radio je na razvoju moderne fizike, rame uz rame sa takvim ličnostima kao što su Ajnštajn, Ričard Fejmen, Nils Bor, Enriko Fermi, Hans Bete, Edvard Teler, Robert Operhajmer i Edvard Viten. Ovaj poslednji se danas smatra “visokim sveštenikom string-teorije”, čiji je ofis na Institutu u istom hodniku i odmah preko puta ofisa osamdesetpetogodišnjeg Disona. Međutim, umesto da i dalje kopa po teškom tlu fundamentalne nauke, Dison je izabrao širi i neobičniji pristup nauci, što mu je omogućilo i mnogo originalniji život od života kolega. Jedna od Disonovoih nadarenosti je jasnoća interpretacije podataka i sposobnost shvatanja metoda i značaja onoga čime se bave kolege. NJegova razmišljanja o nauci i o tome kako nauka funkcioniše, pojavila su se u mnoštvu lucidnih i elegantno napisanih knjiga namenjenih nespecijalistima. Sve to učinilo je da postane arbitar od poverenja, i to ne samo o idejama u fizici, već i o nauci koja je daleko od fizike. Dison je napisao više od deset knjiga, a među njima i delo „Počeci života“ (1990), koje sintetizuje dosadašnja otkrića biologa i geologa, tako da je stvorio hipotezu o životu koji je na Zemlji nastao u dva navrata. U knjizi “Narušavanje svemira” (1979), pokušao je da pomiri nauku i ljude van nauke. „Oružje i nada” (1984), knjiga je njegovih meditacija o opasnostima od nuklearnog rata. Za nju je dobio nagradu Kritike (američke) nacionalne knjige. Disonove knjige pokazuju savršenstvo i majstorstvo tumačenja kompleksnih materija i problema, tako da čitajući ih, mladi ljudi žele da postanu naučnici, a stariji građani osećaju da su posle čitanja postali mudriji. Kao dečak, Dison je skicirao planove za engleski raketni brod, koji bi istraživao zvezde, a kasnije, već sredinom svog života, učestvuje u konstrukciji američke vasionske letelice, koja bi kao pogon koristila snagu eksplozija atomskih bombi. To je bio tajni američki projekat poznat i kao „Orion“. Dison je bio astronaut u papučama koji se s ogromnim oduševljenjem bavio razmišljanjem i špekulacijama o jeftinom vasionskom putovanju i o mogućnostima korišćenja asteroida i kometa kao transportera kroz svemir. On je bio ubeđen da će “kompjutersko doba brzo stvoriti mogućnost rađanja doba porodične biotehnologije. Bio-teh, pisao je Dison u svojoj knjizi „Beskonačno u svim pravcima“ (1988), daje nam priliku da imitiramo fleksibilnost i brzinu događanja u samoj prirodi. On je zamišljao ljude koji će za sebe gajiti male dinosauruse kao kućne ljubimce i koji će u baštama imati mnoštvo biljaka “žderača ugljenika”, naravno, nastalih u kućnim laboratorijama za genetičko inženjerstvo. Imao je ideje o termitima koji će uništavati napuštene olupine automobila i o vrstama krompira koji bi mogli rasti na suvom tlu, poput one na površini Marsa. Sve te ideje izazvale su odbojnost naučnika, slično idejama o kojima je Dison pisao u naučnim ogledima o klimatskim promenama. Međutim, ovaj osamdesetpetogodišnji futurolog ostao je nepokolebljiv. „Ja o sebi ne mislim da sam pretkazivač stvari, već da iznosim mogućnosti, to jest ono što bi moglo da se dogodi. Gledajući šire, to je pitanje potreba ljudi i snage tih potreba. Svrha razmišljanja o budućnosti nije njeno predviđanje, već buđenje ljudskih nada.“ Oblikovan u jeretičkoj i slobodnoj tradiciji britanskih javnih intelektualaca, Dison je, opterećen uspomenama na dva protekla rata, postao američki emigrant, sa neugasivom verom u mogućnost otkrivanja tehnologija koje su daleko ispred vremena. Dison je, kako kaže Kaltehov, predsednik Marvin Goldberg, pravo otelotvorenje ingenioznosti. “Dovoljno je da pokažete Frimenu da postoji problem i on će ga rešiti”, kaže Goldberg. I zaista, Dison vidi svet oko sebe kao niz interdisciplinarnih problema koje treba dobro proceniti, i svakom od njih dati odgovarajući značaj. Klimatska promena je veliki naučni problem današnjeg vremena, i zbog toga je neodoljiva. Ali, za Disona je to samo zagonetka koja mu privlači pažnju, isto onoliko koliko i nuklearno oružje i siromaštvo u svetskim zabitima. U stvari, to govori da je on čovek koji jeste veliki razrešivač problema, ali i čovek koji nije ubeđen da je klimatska promena neki veliki problem. Dison je svestan da svi ne misle kako je on u pravu. To što su se svi obrazovani Amerikanci složili sa zaključcima Međunarodne naučne konferencije u Kopenhagenu o klimatskoj promeni, početkom marta ove godine, na osnovu kojih proizlazi da nepreduzimanje hitnih mera predstavlja neoprostiv greh, samo je povećalo Disonovu odbojnost. On jeste pristalica Obame i liberal koji je oduvek bio protiv Buša i protiv njegovih ratova, ali je oduvek bio i strastveni protivnik ideologije u nauci i svih naučnih konsenzusa. Jedan od nobelovaca, Stiven Vajnberg, zadivljen je Disonovom fizikom i misli da mu je Nobelov komitet učinio nepravdu ne dodelivši mu nagradu i medalju za kvantnu elektrodinamiku, ali istovremeno kaže: „Znam da kad god se napravi konsenzus, kao led preko nekog jezera, onda Dison čini sve što može da napravi u njemu neku rupu.“ Dison sa svoje strane ne želi da ono po čemu će ga ljudi pamtiti bude definisano klimatskom promenom, iako je jasno da njegovo neslaganje sa ortodoksnim verovanjem u globalno zagrevanje Zemlje, jeste značajno baš zbog njegove posvećenosti integritetu nauke. Dison je svojevremeno rekao da veruje kako su naučne istine duboko skrivene i da jedina stvar u koju možemo biti sigurni jeste da se neće dogoditi ono u šta smo sigurni da bi trebalo da se dogodi. U knjizi “Beskraj u svim pravcima”, s kraja osamdesetih, on piše da su prirodni zakoni ti koji čine svemir tako interesantnim. Po rečima Avišavija Morgalita sa Instituta za napredno izučavanje, Dison je neko ko konstantno upozorava na postojanje i drugih mogućnosti pored onih koje su nam poznate. Kad god se uključi u javnu raspravu o klimatskoj promeni, on ispoljava zabrinutost o veličini postojećeg zjapa u našem znanju, o strašnom nedostatku naših zapažanja i o površnosti naših teorija. Kako god gledali na Disona, on je pravi naučnik jer postavlja teška pitanja. Zbog toga je možda i usamljeni prorok, mada i sam priznaje da će se možda ispostaviti da nije u pravu. PRE ČETIRI GODINE Dison je počeo da javno istupa izražavajući sumnje u promenu klime. Govoreći u Centru za proučavanje daleke budućnosti na Bostonskom univerzitetu, Dison je izjavio: “Sva ta gužva o globalnom zagrevanju Zemlje uveliko je preterana.” Od tada pa nadalje, on je sve više izražavao neslaganje, izjavivši 2007. godine, u intervjuu za Salom.com: “To što je klima postala toplija nimalo me ne zabrinjava.” Pišući esej za NJujoršku reviju knjiga, koja je publikacija leve orijentacije i za svoju čitalačku publiku od istog značaja kao i jedrenjak Bigl za Darvina, Dison je izneo kako je klimatska promena postala opsesija i primarni element vere nove “sekularne religije”, poznate kao „nauka o čovekovoj okolini“. Dison je naročito nepoverljiv prema Alu Goru, koga naziva glavnim propagandistom nove religije, ali i prema DŽejmsu Hansenu, koji je direktor Godarovog instituta za istraživanja svemira. (Institut je smešten u NJujorku, a pripada agenciji NASA.) Dison optužuje i jednog i drugog tvrdeći da se previše oslanjaju na klimatske modele dobijene kompjuterskom stimulacijom, i da zbog toga predviđaju vrlo bliske svetske katastrofe koje će nastati zbog topljenja leda na zemaljskim polovima, porasta nivoa mora i okeana i bolesti koje će opustošiti Zemlju. Dison ih optužuje kao par, ali i njihovu “vašljivu nauku”, tvrdeći da se zbog njih pažnja javnosti kreće na drugu stranu od mnogo ozbiljnijih i mnogo bližih opasnosti po našu planetu. Naročito potreseni član javnosti bila je Disonova sopstvena žena, Ime, koja je posle gledanja filma Ala Gora „Neprijatna istina“ u lokalnom bioskopu, zajedno sa mužem, i to odmah pošto se on pojavio 2006. godine, izašavši napolje na trotoar, još uvek sa slikom belog medveda u glavi, koji se davi u vodi zbog nedostatka santi ledi, prebacila suprugu: „Sve što si mi ranije pričao o klimi nije bilo istina.“ Dison joj je hladno odgovorio: „Ne brini, s polarnim medvedima sve će biti u redu.“ U svojoj kancelariji Dison je okružen knjigama o virusima, termodinamici, zvezdama i terorizmu. „Svi ti ljudi koji se bave proučavanjem klime i koji se bave simulacijom i modelima, uvek preteruju. Oni misle da su modeli stvarnost, a ne samo modeli.“ Dison govori hladno, jasnim glasom koji istovremeno kazuje o njegovom engleskom detinjstvu i završenim univerzitetskim studijama na Kembridžu, pre više od 50 godina. Ipak, njegova gledišta za mnoge mogu biti i nelagodna, pogotovu kad se govori o klimi. Klimatski modeli su, kako on tvrdi, nešto što u obzir uzima atmosferska kretanja, nivo vode i količinu leda, ali bez osećanja za hemiju i biologiju neba, tla i drveća. „Biolozi su u suštini gurnuti u stranu, a Al Gor je pravi oportunista. Ličnost koja je najviše odgovorna za precenjivanje značaja globalnog zagrevanja jeste DŽejms Hansen, koji neprekidno preteruje sa opasnostima.“ Dison se slaže sa preovladavajućim gledanjem na značaj brzog porasta koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi. Ali sve je to daleko od drastičnih i štetnih posledica porasta temperature, jer ugljenik može biti i pogodan, tako da je bolje govoriti da se porastom njegove koncentracije klima poboljšava, a ne pogoršava. Razlog tome je što ugljenik deluje kao neka vrsta đubriva koje potpomaže brzinu rasta šumskog drveća i povećava prinos useva. „Najveći deo evolucije života odigrao se na našoj planeti koja je bila mnogo toplija nego što je danas.“ Dison tvrdi da je povećana kiselost okeana, za koju mnogi naučnici kažu da uništava hranljivi lanac u slanoj vodi, u suštini tačan problem ali da je doveden do preterivanja. On kaže da nivo mora stalno raste, ali da se opasnosti od svega toga ne mogu predvideti pre nego što se mnogo više ne sazna o tačnim uzrocima. Što se tiče Hansena, direktora Godarovog instituta, njegovo mišljenje je da najveće zlo i to što će prouzrokovati apokalipsu u čovekovoj okolini, nije ništa drugo nego ugljen-dioksid iz dima nastalog sagorevanjem uglja. Hansen piše da je “najveća opasnost za civilizaciju i za život na našoj planeti – ugalj”. On govori o vagonima za transport uglja kao o “vozovima smrti”. Dison, sa svoje strane, tvrdi da je Hansenov krstaški rat protiv uglja izazvan prenaglašavanjem opasnosti koju može izazvati ugljen-dioksid. On se i sam seća smrtonosne crne londonske magle iz svoje mladosti, kada bi posle dana provedenog u Londonu, vrativši se kući u rodni grad Vinčester, video da mu je bela kragna na košulji postala potpuno crna. Ugalj, ističe Dison, sadrži zagađivače kao što su čađ, sumpor i azotni oksidi, što sve deluje na ljude i ugrožava im zdravlje. On kaže da je sve to s pravom proglašeno moralnim zlom, ali tvrdi da se smanjenje koncentracije svih tih materija može postići uz pomoć skrubera i otprašivača koji nisu isuviše skupi. On tvrdi da Hansen koristi “toksične elemente” nastale sagorevanjem uglja da bi povećao značaj ugljen-dioksida kao glavnog krivca za zagrevanje Zemlje, jer zna da se SO2 može lako smanjiti uz prihvatljiva finansijska ulaganja, zaboravljajući da ugljen-dioksid nema nekog naročitog uticaja na čovekovu okolinu. „Nauka nije stvar shvatanja i mišljenja, nego je pitanje količine podataka kojima se raspolaže. Klimatska promena je problem za koji“, kaže Dison, „treba prikupiti više dokaza“, a njegovi naučni oponenti mu odgovaraju tvrdeći da čekanje na dovoljan broj potvrda kojim bismo se zadovoljili, lako dovodi do faze u kojoj je sve kasno. Dison tvrdi da se sve zakuvalo zbog neslaganja oko vrednosti podataka kojima raspolažemo, jer ima ljudi koji misle da “priroda najbolje zna” i da “sve što ljudi učine narušavajući čovekovu okolinu predstavlja zlo”. Dison sa svoje strane, kao i drugi humanisti, misli da je zaštita biosfere manje važna od borbe protiv zala kakva su rat, siromaštvo i nezaposlenost. U Disonovo shvatanje stvari o opštoj politici, ugrađen je i duh društvenog aktivizma i nelagodnost o postojanju klasa, što sve potiče iz vremena dok je živeo u Vinčesteru i dok ga je vaspitavao otac DŽordž Dison, sin jorkširskog kovača. NJegov otac DŽordž bio je muzički instruktor na Vinčesterskom koledžu, staroj i prestižnoj školi (odgovara gimnaziji) i istovremeno kompozitor. Disonova majka, Mildred Etki, poticala je iz bogate vimbldonske porodice koja je imala sopstveno tenisko igralište. Dison i njegova sestra Alisa vaspitavani su u duhu liberalnog hrišćanstva Engleske crkve, koja je na religiju gledala kao na vodič kroz život, a ne na neki sistem verovanja. Naglasak na toleranciji, zajedništvu i dobročiniteljstvu, kao i dosta slobodnog vremena koje je sebi mogla priuštiti zbog posluge od četiri člana, naveli su gospođu Mildred na organizaciju kluba za tinejdžerke i na otvaranje klinika za porodilje. Te institucije teško su se slagale sa ondašnjim patricijsko-viktorijanskim senzibilitetom. “Devojke nisu nikad smatrane jednakim muškarcima”, kaže Dison. Vinčester u kome je Dison živeo, bio je srednjovekovni grad, a njegovi stanovnici gledali su unazad, žaleći za mladim ljudima koji su izgubili živote u tek završenom Prvom svetskom ratu, u tišini anticipirajući gubitak nove generacije, što je bilo sasvim očigledno zbog pretećeg novog svetskog rata, koji tek što nije bio izbio. Dison se seća posluge i čvrsto razdvojenih društvenih klasa, ali govori o nostalgiji i sposobnosti Engleza za očuvanje pejzaža. Engleska je uspešnim promenama divljih predela stvorila novu i kompletnu zelenu ekologiju, čime je stvorena “zajednica vrsta” u kojoj su bez ugrožavanja jednih drugih živeli ljudi, biljke i životinje. Dison se oduvek protivio idejama o takozvanom optimalnom eko-sistemu. “Život se oduvek menjao i menja se”, kaže on i odbacuje ideje po kojima su ljudi nešto što je odvojeno od prirode i da se stalno moraju izvinjavati zato što su ljudi. On tvrdi da je zadatak ljudi na Zemlji da restrukturiraju prirodu, da je oblikuju po želji i da sebi olakšaju preživljavanje. Sve to može objasniti zbog čega Dison može pisati da “živimo na ranjivoj planeti koju pretvaramo u đubrište, jer ne gledamo ispred sebe”, a da istovremeno prekoreva Amerikance koji organizuju marševe u Vašingtonu demonstrirajući protiv upotrebe uglja. Dison gaji nežna osećanja prema uglju iz jednog jedinog razloga: ugalj je do te mere jeftin da ga svi u svetu mogu sebi priuštiti. On tvrdi da su „zeleni“ “oni ljudi koji se nikad nisu brinuli o visini svojih računa u piljarnici”. Za Disona je prelaz indijske i kineske populacije iz strašnog siromaštva u prosperitetnu srednju klasu najveće istorijsko dostignuće prošlog veka. Bez uglja to ne bi bilo moguće postići. Reklo bi se da Dison na ugalj gleda kao na žižu opšteg progresa. Za pedeset godina, predviđa on, solarna energija će biti jeftina i biće je koliko želimo, pa će biti mnogo dobrih razloga da joj se da prednost nad ugljem. DISONOVE KOLEGE – FIZIČARI U SVETU na njega gledaju kao na „nepretencioznog“ i „skromnog“ čoveka za koga se čini da je pravo otelotvorenje NJutnovog verovanja da ljudi moraju težiti jednostavnosti i izbegavanju konfuznog života. Dison je stanovao u Prinstonu i radio na Institutu i 1953. u vreme kada je i Albert Ajnštajn imao naviku da tuda šeta, što Dison čini i danas najmanje sedam puta nedeljno. On piše svakoga dana i rešava svaki problem koji mu se pojavljuje, koristeći olovku i papir. On i njegova Ime proveli su zajedno 51 godinu u kući koju i danas razdvaja samo mala baštenska ograda od kuće u kojoj su nekad živeli Operhajmerovi. Dison je zaista neuhvatljiv kao i neka retka fizička čestica. Za Edvarda Vitena je sasvim jasno da Dison ne drži do “string teorije” koja je oštrica “teorije o svačemu”. Ta “teorija o svačemu” trebalo bi da poveže kvantnu mehaniku i relativitet, kako bi objasnila, ništa manje, nego prirodu svega postojećeg. Ipak, Viten priznaje da je konverzacija sa Disonom kao neki san u groznici. “Ja nikad ne znam s čime se on u potpunosti ne slaže, jer je njegov pristup svakom problemu kompleksan i slojevit”, kaže on. Ono što najviše zabrinjava Disona oko klimatske promene jesu eksperti. Oni su, misli Dison, suviše zaokupljeni mudrostima koje su sami smislili i koje vode verovanju da su oni ti koji „sve znaju“. LJudi kojima se on najviše divi uglavnom su slični onima koje on naziva amaterima. Među njima je i Benhard Šmit, inventivni duh, jednoruki alkoholičar i dizajner teleskopskih sočiva. To je i Milton Hjumason, bivši vratar na Molt Vilsonovoj opservatoriji u Kalifroniji, čija je prirodna naučna bistrina dovela do toga da ga uvrste u ekipu astronoma. Naravno, od amatera Dison najviše ceni Darvina, koji je uspeo da potuče sve profesionalce na njihovom naučnom polju. Dison je 1951. godine postao član ekipe fizičara na Kornelu sa koga je dve godine kasnije otišao na Institut za napredno istraživanje, gde je postao uticajan čovek, pragmatičar koji je našao neka rešenja za vojsku i kongres. U 2000. godini dobio je milion dolara, tj. Templtonovu nagradu zbog širenja razumevanja između nauke i religije. To je nagrada koja je pre njega dodeljena Majci Terezi i Aleksandru Solženjicinu. Dison je sve nagrade zaslužio ne imajući zvanje doktora nauka, u suštini, kao autsajder koji je postao insajder i kao čovek koji je širio svoju naučnu jeres. Specijalisti za klimatske promene često govore o globalnom zagrevanju Zemlje kao o stvari od moralnog značaja. Dison tvrdi da ti ljudi misle da sve što je verovatno mora biti istinito. Pre četiri godine govorio je na Bostonskom univerzitetu gde je istorija nauke prepuna onih koji su iznosili sigurna predviđanja o budućnosti, a da su zatim svoj život završili verujući u ta ista predviđanja. Tom prilikom, izneo je primere iz kojih se videlo da su ljudi anticipirali neke užasne izvesnosti koje se nikad nisu dogodile, a koje su se kretale od već napravljene Hitlerove atomske bombe, pa do poznate Y2K milenijumske infektivne klice. Dison tvrdi da možda može biti istinito ono što o klimatskim promenama tvrdi Hansen, ali i da je Hansen svoju nauku pretvorio u ideologiju. Za Hansena kaže: “Uporan je i oko sebe stvara mit sveznalice. On ima sve akreditive, a ja nemam nijedan. Ja nisam doktor nauka, a on jeste. On je publikovao stotine članaka o klimi, a ja nisam. Po javnim merilima, on je kvalifikovan da o tome govori, a ja ne. Ali, ja govorim zbog toga što mislim da sam u pravu. Ja imam širok pogled na problem, koji Hansen nema. Ja znam da moja karijera ne zavisi od toga, a da njegova zavisi. Ja nikad nisam tvrdio da sam ekspert za klimu, ali isto tako znam da je problem klime stvar rasuđivanja, a ne znanja.” Kad o svemu toma pitate Hansena, on deluje ljutito i kaže da “postoje veće ribe za tiganj nego što je Frimen Dison, koji ne zna o čemu govori”. Hansen takođe misli da „ukoliko Dison želi da uđe u nešto što ima ozbiljne konsekvence po čovečanstvo i druge vrste života na planeti, onda prvo mora da uradi domaći zadatak o globalnom zagrevanju, koji sasvim očigledno nije uradio“. Momenat u Disonovom životu u kome je krenuo u apostatskom pravcu, dogodio se 1932. kada je u osmoj godini poslat u Triford u osnovnu školu. Već tada je bio opsednut matematikom. NJegova sestra Elisa, koja je sada penzionisana socijalna radnica, priča kako je često ležao na podu izračunavajući koliko bi atoma moralo biti u Suncu. Tada je imao četiri godine. Kao i DŽordž Orvel u koledžu Sv. Siprijana (anglikanska parohija Engleske crkve, u Londonskoj dijacezi) gde su ga ponižavali stariji drugovi i učitelji, i Dison je u Trifordu bio izložen brutalnostima upravnika škole koji je s bičem u ruci davao prednost učenju latinskog, dok časove nauke nije imao u ponudi. Takođe, pominjao je kliku školskih sportista koji su voleli da šmirgl-papirom prelaze preko lica mlađih drugova. Tih dana bilo je nezamislivo da roditelji posećuju škole kako bi videli šta se u njima događa. Dison je u slobodnom vremenu najviše voleo da se penje na visoko drveće i da čita “Čarobnjak iz Oza”, koji mu je pružao osećaj Amerike kao “uzbudljivog mesta gde se mogu dogoditi sve vrste uvrnutih stvari”. Čitao je i Žila Verna i njegove komične naučno- fantastične romane o “ludim Amerikancima” koji kreću na Mesec. Međutim, njegova najbolja uteha bilo je naučno društvo koje je u školi osnovao sa nekoliko prijatelja. Dison je kasnije često govorio da je na nauku gledao kao na „teritoriju slobode i prijateljstva usred tiranije i mržnje“. Četiri godine kasnije, upisao se u Vinčesterski koledž, inače poznat po akademskoj strogosti. Čitao je francuska i nemačka matematička dela, a već u trinaestoj godini učio je aritmetiku iz Enciklopedije Britanike. NJegov pobunjenički senzibilitet očvrsnuo je kada je počeo Drugi svetski rat. Dison kaže da se dobro seća kako, ležeći u krevetu, u petnaestoj godini uživa čujući eksplozije bombi i njihov zaglušujući zvuk. „To je bio zvuk raspadanja britanske imperije. Imao sam osećanje da je britanska imperija bila zlo. Nisam ni razmišljao da i mene mogu pogoditi bombe. Mislim da je to prirodno stanje duha jednog petnaestogodišnjaka. Kasnije sam nekako sve to prevazišao.“ U Kembridžu, Dison je bio na svim predavanjima iz više matematike, a noću se za vreme zamračenja peo na krovove. Na kraju školske godine (1943), Dison je druga iz klase, Oskara Hana, koji je bio u invalidskim kolicima, gurao sedamdeset kilometara, od Vinčestera pa sve do Londona, neprekidno 17 sati. Bio je potpuno formirana ličnost, jakih uverenja i neko ko je uvek mogao ići sopstvenim putem. Za vreme Drugog svetskog rata, Dison je radio za Kraljevske vazdušne snage - RAF, u bombarderskoj komandi, gde se bavio proračunima za najefekasniji način rasporeda pilota, za neke od kojih je znao da će poginuti. Dison se priseća da je u to vreme bio depresivan jer je znao da je mnogo više engleskih aviona bilo obarano nego što je moralo, samo zbog vojnog rukovodstva koje je više verovalo nepouzdanim institucionalizovanim metodologijama nego statističkim dokazima. U svojoj knjizi „Oružja i nada“, iz sredine osamdesetih, Dison je pisao kako je postao ekspert za „utvrđivanje načina kojim je najekonomičnije ubiti sledećih hiljadu ljudi“. To delo, pričao je kasnije, „stvorilo je prazninu u mojoj duši“. Kasnije su došla dva zaslepljujuća bleska svetlosti. Disonove reakcije na Hirošimu i Nagasaki bile su komplikovane. Kao i svi fizičari, Dison je oduvek voleo eksplozije, jer je otkrivanje prirodnih tajni oduvek bila prva motivacija nauke. U knjizi „Dan nakon Sv. trojstva“ Dison se vraća na svoju opčinjenost nuklearnim bombama. Bilo je to neodoljivo za naučnika. Takvo čudo koje diže u nebo milione tona kamenja, pruža ljudima iluziju bezgranične moći. To je, u neku ruku, razlog mnogih problema, jer je od trenutka kad su ljudi videli šta sve mogu učiniti svojim umom, njihovom svešću u potpunosti preovladala tehnička arogancija. Na kraju, Dison je bio ubeđen u zlo nuklearnog oružja. Tokom 1945. napustio je matematiku i posvetio se fizici. Ipak, nije želeo da bude još jedan od mnogih engleskih fizičara koji tumaraju po laboratorijama Kembridža. Još od ranog detinjstva znao je da Amerika drži budućnost u svojim rukama i da je za njega najpametnija stvar pridružiti joj se. To je bila nova zemlja Ajnštajna i Openhajmera, i za svakog drugog dovoljan razlog da ode tamo. Disonova sestra Alisa za njega kaže da je u Americi našao izbavljenje i sopstveni život, van senke svog poznatog muzikalnog oca. Tokom, 1947. Dison se upisao kao doktorand na Kornel, gde je radio sa Hansom Beteom, koji je važio za najvećeg svetskog razrešivača problema u fizici. Posle nekoliko zajedničkih ručkova, Bete je Disonu dao problem čijim će se rešavanjem nadalje baviti, i zakazao mu je ponovno viđenje za šest meseci. „Potrebno je da sedneš i da to uradiš“, rekao mu je. „To će biti verovatno najteži zadatak koji ćeš uraditi u životu. Ukoliko ga ne uradiš, nikada nećeš razumeti šta je nauka.“ Problem je bio samo deo još većeg problema, nasleđenog od Ajnštajna, koji je, između ostalog, uključivao potrebu za teorijom o ponašanju atoma i elektrona koji emituju i apsorbuju svetlost. Drugim rečima, to je bilo pitanje daljeg napretka fizike i usaglašavanje različitih zakona atomske strukture, zračenja, fizike čvrstih stanja i plazme, laserske tehnologije, optičke i mikrotalasne spektroskopije, elektronike i hemije. Mnogi fizičari radili su na postizanju toga cilja, uključujući DŽulijana Švingera sa Harvarda, japanskog fizičara Širikoroa Tamanaga, čiji su proračuni dospeli u Ameriku na jeftinom sivom papiru sa Kjota u Japanu, i Fejmana, koji je takođe bio na Kornelu, ali tako briljantnog uma da je najkompleksnije proračune završavao napamet, u glavi. „On je najbolji od svih koje sam ikada posmatrao“, pisao je Bete Openhajmeru koji je pozvao Disena na svoj institut kako bi započeo da radi kao ravnopravni kolega. Tu na Institutu, Ajnštajn je prema Disonu bio indiferentan, a Openhajmer je otvoreno sumnjao u Disonovu fiziku. Ali, Dison je napisao svoj danas nadaleko poznati naučni članak „Radijacione teorije Tomanaga, Švingera i Fejmana“. Openhajmer je, pročitavši šta je napisano, poslao Disonu poruku završivši je svojim inicijalima. „Nolo contendere. R. O.“ (Ni za ni protiv. R. O.). Time mu je odao priznanje, jer ako tako nešto neko može uraditi za samo godinu dana, šta će mu doktorat. Za Disona je život na Institutu bio perfektan. Kad završi posao, uveče, pisao je roditeljima u Engleskoj: „Odlazim u šumu da posmatram neobične ptice, insekte i biljke.“ To su bili najsrećniji trenuci u njegovom životu, pisao je dalje. Istovremeno, u to je bilo vreme njegovih poslednjih velikih otkrića u fizici. Drugi fizičari bili su razočarani što Dison nije napravio veći napredak i što je zanemario nade polagane u njega. Posle herojskog poduhvata u 1949. uradio je još mnogo toga, ali ne u meri koja se očekivala. Mnogi tvrde da mu je nedostajao „ubilački instinkt“, ili da ga je obeshrabrio Enriko Fermi govoreći da dalje istraživanje na kvantnoj elektrodinamici ništa ne obećava. Neki tvrde da je Dison osećao da se nikada neće moći približiti Fejmanovoj blistavosti. Sam Dison klima na to glavom. „Oduvek sam uživao u onome što radim nezavisno od drugih, bilo to važno ili ne. Znam da je istina, bez izuzetka, da ukoliko hoćete Nobelovu nagradu, morate imati stalnu pažnju za širok opseg problema, morate ući u dubinu tih važnih problema i ostati s njima po deset godina i više. To nije moj stil.“ Dison je oduvek želeo „veliku porodicu“. Kad je 1950. upoznao briljantnu matematičarku Verenu Huber, posle tri nedelje predložio joj je brak. Potom su se rodili Ester i DŽordž, ali brak se nije održao, jer je Verena više bila zainteresovana za matematiku nego za porodicu. U 1958. Dison se venčao sa Nemicom Ime - govorio je, šaleći se, da on ima mozak, a ona noge. Doselili su se u snobovski grad Prinston, gde i danas žive. Dobili su četiri kćeri. Šestoro dece danas često priča kako je njihov otac uvek govorio o dosadi kao značajnoj vrlini. „Dosađivanje je jedino vreme kad ste kreativni“, bila je Disonova misao. Kad je već prešao 50 godina, Dison je proveo nekoliko meseci u Kaliforniji, gde su naučnici istraživali najprogresivnije načine korišćenja nuklearne energije. Nakon što ga je Edvard Teler zapitao da li može konstruisati apsolutno siguran reaktor, odgovorio je potvrdno, a posle nekog vremena, zajedno sa Telerom, patentirao je „Trigu“, malu izotopsku mašinu koja se i danas koristi u bolnicama za radioizotopsku dijagnosti-ku. Od 1976. redovno odlazi na Institut za analizu energije u Oak Ridžu gde se radilo na alternativnim izvorima pogonske sile. Od tada počinje da se bavi meteorologijom i na kraju postaje klimatski ekspert. Objavljuje čuveni članak „Možemo li kontrolisati ugljen-dioksid u atmosferi?“ NJegovo odgovor je bio: „Da!“ Našao je rešenje u bankama ugljen- dioksida i izračunao je koliko je stabala potrebno da bi se pokupio sav SO2 iz atmosfere. Taj broj bio je jedan trilion, što je u principu bilo sasvim izvodljivo, tvrdio je Dison. Radeći s mnogim klimatolozima, matematičarima i fizičarima, če-sto je uživao zbunjujući ih svojim matematičkim trikovima. Priča se da je jednom prilikom, na zajedničkom ručku u kafeteriji, neko pitao da li bi bilo moguće pomeranjem poslednjeg člana nekog broja na mesto prvog, na primer, pretvaranjem 112 u 211, dobiti dvostruko veću vrednost? Dison je ne trepnuvši rekao: „Oh, to nije teško“, a onda je dodao da najmanji od svih takvih brojeva ima 18 članova. Svi za stolom su ćutali, zgranuti brzinom računanja koje nije trajalo duže od dve sekunde. Ručak bi se završio tako što bi svi „blistavi“, „nobelovci“ i „makarturovci“ hitali u svoje kancelarije da bi izračunali ono što je Dison već znao. Od svoje 85. godine Dison se više ne vere po drveću. Bavi se pisanjem i ubeđivanjem žene da će polarni medvedi ostati u životu, uprkos predviđanjima klimatologa. New York Times Magazine Priredio i preveo Momčilo B. Đorđević