Pobožni Srbi

Vreme je velikog posta, ali još niko nikada iz ovih agencija za ispitivanje istine, samo istine i ničeg drugog osim istine, nije objavio istraživanje o tome koliko pravoslavnih hrišćana uoči Uskrsa posti. Umesto toga, na naslovnoj strani jednog uglednog tabloida čitamo da poslanici u skupštinskom restoranu pojedu sto kila mesa dnevno. U vreme posta. Pravo je svakog čoveka da bude vernik ili nevernik, ali nije moralno da se Srbi, više i od samog pape, busaju u grudi da su veliki vernici, da im je pravoslavlje u svesti i korenima, da i kad spavaju sanjaju Hrista i da poštuju njegovu žrtvu, koju je zbog njih podneo. Dobro, nije samo zbog njih, ali mi imamo veliko „naučno” delo pod naslovom – „Srbi, narod najstariji”. Posle ove knjige pojaviće se još jedna istorija civilizacije, u kojoj naš poznati istoričar, pisac silnih školskih udžbenika, decenijama, piše da Srbi potiču direktno sa Nojeve barke. I da je od tih nekoliko Srba i životinja koje je Noje ukrcao na barku, za vreme velikog potopa, kasnije produžen život mnogih bića na svetu, pa i samog čoveka. To su velika naučna otkrića, zato se i čudimo Mlađanu Dinkiću koji ove monumentalne činjenice nije iskoristio da se dobiju krediti sa Zapada, da se odavno nađemo u Evropskoj uniji, i to u čelu stola, gde carevi sede, nego sad mora da se vadi putem Rusa i Kineza. Naš ministar je godinama govorio da sa Rusima i Kinezima neće poslovati, on je bio potpuno okrenut Zapadu, a ovih dana nagoveštava da će krediti stići iz Rusije i Kine. Sa Rusima smo istorijski saveznici. Ima tu i panslovenstva i pravoslavlja, nije važno, ali ratovali su zbog nas i pomagali kad su mogli. Sa Kinezima nas ne povezuje istorijski i duhovno ništa. Mi snimamo ranjene orlove, oni pritajene tigrove i skrivene zmajeve. Šta zajedničko imaju orao, bez jedne noge, i tigar ili zmaj? Dobro, kao što neke veze pucaju, tako nove nastaju. Sve je to u redu. Pomoć Rusa može se razumeti: Amerika nije više apsolutni gospodar sveta, ostarila je i oronula, njihov automobilski ponos zvani Detroit liči, danas, na naš stadion Tašmajdan, koji se raspada i podseća na iskopine iz doba jure. A Srbija i Rusija bili su istorijski saveznici protiv Germana. Knez Aleksandar Nevski, koji je rado išao u ribolov i sam krpio svoje mreže, na znak da ka Rusiji kreću Tevtoni, komandovao je – Nije vreme da se pletu mreže, sad je vreme da se biju Germani. I Srbi su se tukli sa Germanima i Ugarima. Rusi danas vide kako je došlo vreme da se njihov uticaj vrati na deo Balkana, pošto od Amera nismo ništa dobili a verovatno više i nećemo. Nemaju ni previše. Eno i onaj Bil Gejts, pošto ne može ništa novo da izmisli, šminka stari dobri sistem i sad nam nudi za dvesta pedeset dolara Vistu, koja je dobra za farbanje uskršnjih jaja. To je američki dogovor da svi zarađuju. A milijarde kineskih dolara nalaze se u američkim bankama. Pa sad ko tu koga kreditira, ko tu kome pomaže, ne zna ni Ivica Dačić (naše je mišljenje da se ovaj mladi gospodin po sposobnostima i znanju izdvaja od drugih ministara), ali jednog dana saznaće i daće nama intervju. Kako je ministar Dinkić promenio mišljenje? Nužda boga ne moli! Nije dobro što je to kasno shvaćeno, ali sve to zavisi od brzine procesora u glavi. Ne možeš više da radiš na četiri stotine megaherca, kad postoje procesori od tri gigaherca, pa još sa četiri jezgra. Strava da te uvati od brzine. Ipak, ispostavilo se da nije sve u brzini, nego mora malo i o moralu da se razmišlja. Zar nije dovoljno ostvarivati profit, bez pomame za hiperprofitom? Kinezi će praviti patike za jedan dolar, Ameri će ih prodavati za sto. Lepo zamišljeno. A onda, pošto su se odrekli mnogi božjih zapovesti, na prvom mestu onih Ne ubij i Ne kradi, ekonomski gospodari sveta proizveli su ogroman višak robe koju osiromašeni svet ne može da kupuje. Ko kupuje automobil jednom mesečno? Čak ni srpski tajkun. Osećamo moralnu obavezu da čitaoca podsetimo da je sve ovo, pre jedno tri meseca, nagovestio predsednik Srbije Boris Tadić. Verovatno je i njemu prekipelo to vučenje konopca za zapadnjacima (oni, zaista, nemaju milosti jer nisu naučeni da razmišljaju kao ljudi, nego kao roboti), kad je rekao – probaćemo sa njima sve dok ima nade, a ako to ne bude išlo, okrenućemo se na još neku stranu. Normalno. Mi vas služimo za stolom, vi nas ispod stola udarate u cevanice. Pa i bogobojažljivom Jovu, koji je Boga poštovao beskrajno, nikad u njega nije posumnjao, a Bog ga je sve vreme iskušavao (pomorom stada, dece, na kraju je i Jova bacio u kraste), nije više izdržao i kriknuo je – Bože, zašto? Ovo je priča o moralu. Neomiljena tema među Srbima. Toliko naši političari lažu građane Srbije, da su i sami počeli u te laži da veruju. Ne možeš ti na izborima da obećaš jedno, a kad dođeš do vlasti, počneš da radiš sve obrnuto. Naivni kažu: nema veze, mudri srpski narod prepoznaće prevaru na sledećim izborima i kazniti kovače lažnog novca. Taman posla. Srbi su svetski rekorderi u saplitanju o isti kamen (bližimo se rekordu od sto puta, drugi su Makedonci, bez Aleksandra i bez Akropolja u centru Skoplja). Da, mi smo u krizi. Govori se samo o ekonomiji. Realno, ljudi moraju pre svega jesti, piti, stanovati, odevati se, da bi mogli da se bave kulturom, naukom, duhovnošću. Ali, kako obnoviti zemlju, ako je u njoj moral na poslednjem mestu. Molitvama upućenim Bogu, pred Uskrs, bez posta. Bog je dobar, ali nije naivan. Kad naiđu velike nevolje, i bezbožnici počinju da veruju u boga. To će opisati Kami u romanu Kuga. Ova se bolest širila Oranom, pacovi i ljudi ležali su mrtvi na ulicama, i narod je naglo navalio u crkvu (pre kuge, crkva je bila uglavnom prazna). Otac Panlu (ni sveštenik nije mogao da sakrije gnev) napao je prisutne jednom snažnom i oštrom rečenicom: Braćo moja, snašla vas je velika nesreća, braćo moja, vi ste je i zaslužili. Odmah posle ove rečenice, prisutni padoše na kolena, kao da su čitali tekst iz Druge knjige Mojsijeve, koji se odnosio na kugu u Egiptu koju je Mojsije nazvao Bičem božjim, a bila je to kazna upućena faraonu koji se ogrešio o moral i božje zakone. Desilo se to mnogo godina pre Hrista, čije uskrsnuće u nedelju slavimo. Zašto je crkva u srećna vremena bila prazna? Zato što je blizu crkve bila jedna divna plaža.