Balkanski špijun i NATO

Ima i gorih poslanika od naših: to su analitičari. Taj parazit klija u tankim novinarskim imenicima, živi od novinarske krmeljivosti i raste na uredničkoj lenjosti. Svega nekoliko njih ume da kaže nešto što nije očigledno, na pismen način, a gomile ostalih mrče papir na uštrb naših šuma. Ne tiče me se to previše, ali to što je napisao Aleksandar Radić u prošlom broju NIN-a spada u moju struku jer ilustruje čuvenu izreku Oskara Vajlda da život imitira umetnost. Balkanski špijun u jednom trenutku kaže svom prebijenom robu onu čuvenu repliku koja otprilike glasi: “Ajde da se dogovorimo, ljudi smo. Ja ću tebi da oprostim što sam te tukao, a ti lepo priznaj sa kim si održavao veze.” Analitičar Radić kaže: “Mislim da bi NATO prijemom Srbije u svoje članstvo želeo da zatvori ovaj region kao problem. Uveren sam da zbog toga postoji spremnost da se ćutke pređe preko nekih problema u prošlosti, da se zaboravi i 1999. i 1995. i da se Srbija prihvati kao deo sistema. Ali, za to mora da postoji volja i sa naše strane, to moramo da definišemo u dokumentima, naši predstavnici moraju javno o tome da govore, da se zalažu za takav pristup. Mi se ponašamo kao da će NATO da traži, da moli.” Stvarno, ne ponašamo se lepo. Šta će NATO misliti o nama. Toliko mašte nema ni Dušan Kovačević; ni on se nije setio da njegov junak savetuje žrtvi da treba da moli za oproštaj što je tučen. Život u našoj jadnoj Srbiji ne samo da imitira umetničku fantastiku, već je uveliko nadilazi. Aleksandar Mandić (Reditelj iz Beograda)