NATO gleda preko Evrope

Kristofer Benet, građanin je SAD, Velike Britanije, Slovenije, Hrvatske; menjao je poslove od predavača na londonskom Univerzitetu School of Slavonic and East European Studies, do novinara u Qubljani, Hrvatskoj i Bosni i međunarodnog posrednika na Balkanu. Napisao je knjigu “Yugoslavia’s Blooddž Colapse”, radio za Međunarodnu kriznu grupu (ICG) u Bosni, a od 2000. godine je urednik “NATO Revienj” i oficir NATO za vezu sa Velikom Britanijom. Upravo završava knjigu o mirovnom procesu u Bosni – “Paralizovani mir”. - Kriza u Bosni se nastavlja i situacija pogoršava. Na određenim područjima je došlo do velikog napretka. Reforma odbrambenog sistema, na primer. Gde su ranije bile tri armije, sada je samo jedna. Bilo je planirano da se Kancelarija visokog komesara (OHR) u BiH zatvori još krajem juna 2007, ali zbog neuspeha u izgradnji političkog sistema, OHR ostaje. I to 13 godina od završetka rata nadgleda implementaciju Dejtonskog mirovnog sporazuma. Po mom mišljenju Sporazum bi se morao reformisati, o čemu pišem u knjizi „Paralizovani mir”. Zašto je paralizovan? - Jer su pozicije sve tri strane toliko antagonističke i ukopane, da se čak ne mogu usaglasiti. Politička retorika je toliko ekstremna da podriva poverenje u budućnost, posebno u vreme recesije. Šta će biti sa širenjem NATO-a na zapadnom Balkanu? - Albanija i Hrvatska su se pridružile NATO-u. Makedonija ili Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, kako god da je zovemo, neće se pridružiti zbog dugotrajnog spora oko imena sa Grčkom. Što se tiče BiH i Crne Gore, izgleda da su spremne da učine sve da uđu u akcioni plan Savezništva za članstvo. To bi bio početak prilagođenog programa. Tempo napretka će naravno zavisiti od njih samih. Trenutno Srbija ne pokazuje nikakvu nameru da se pridruži NATO-u. Ali kakva je, uopšte, budućnost NATO-a? - Analitičari i komentatori često su otpisivali NATO, pa ipak se pokazalo da je to preuranjeno. Čim završim knjigu o Bosni, počeću da pišem i knjigu o NATO-u, pod naslovom: „Neverovatno, preživeo je”. Knjiga bi morala da pokaže izuzetnu fleksibilnost NATO-a, jer on danas preuzima sve više operacija u Africi, Evropi i Aziji. Savez će morati da razvije nov strategijski koncept, dokumenat koji će definisati bezbednosne pretnje. Moraće se uzeti u obzir mnogo faktora, uključujući i promenjenu poziciju Evrope i Severne Amerike u svetu. Evropa više nije tako moćna i bogata kao što je nekad bila u odnosu na ostatak sveta. Lično, vidim NATO kao centar globalnog razvoja, koji gradi bezbednosna partnerstva sa zemljama širom sveta i preuzima najteže bezbednosne zadatke, za čije rešavanje nijedna druga organizacija nije opremljena. NATO je po definiciji vojni savez za kolektivnu odbranu Zapada. Nekada je bilo jasno ko je na drugoj strani, a danas? - Današnja situacija je mnogo složenija. NATO je pre svega okvir za saradnju za članice i partnere. U tom okviru, sve države članice imaju svoj glas i jedino kroz svestranu analizu bezbednosnih problema možemo da dođemo do rešenja. Kakve su perspektive odnosa Srbije i NATO-a danas, deset godina nakon intervencije Saveza u ovoj zemlji? - Srbija je članica Partnerstva za mir i tu može da sarađuje sa NATO-om u obimu u kome to želi. I pre ulaska Srbije u Partnerstvo za mir postojao je program vojne saradnje sa njom, tako da su članice NATO npr. finansirale preusmeravanje i osposobljavanje prekobrojnih srpskih vojnih kadrova, koji su se vraćali u civilno društvo. Postoji mnogo NATO programa, u kojima je Srbija učestvovala već pre ulaska u Partnerstvo za mir. Obim buduće saradnje zavisi pre svega od Srbije. Svesni smo da u srpskoj javnosti postoji negativan stav prema NATO-u. Eventualni ulazak Srbije u NATO stvar je odluke srpskog rukovodstva, ali i stanovništva, jer u NATO ne ulaze samo oružane snage, već čitava zemlja. Da li je NATO propustio priliku da sredinom devedesetih godina prošlog veka u članstvo pozove i Rusiju? - To je isključivo zavisilo od Rusije. NATO je izgradio sistem saradnje sa Rusijom. Od 1997. imamo formalnu strukturu, Savet NATO – Rusija, u kome se odlučuje o zajedničkoj politici. Sumnjam da bi se Rusija odlučila za članstvo u NATO. Postoje pitanja gde su razlike očigledne. Na primer, pitanje Kosova. Ipak, posle sukoba 1999. Rusija je učestvovala u NATO strukturama na Kosovu, slično kao što je učestvovala i u Bosni. Ruski vojnici bili su u Bosni osam godina. To je primer praktične saradnje gde možemo da gradimo bolje odnose sa Rusijom. Gde su geografske a gde političke granice širenja NATO-a? - Geografske granice definisane su Vašingtonskim sporazumom. Tu je pre svega Evropa, spominje se i Rusija. U poslednje vreme NATO sve više gradi odnose i sa vanevropskim državama. U Avganistanu sarađujemo sa Japanom, Australijom. U Briselu se formiraju novi forumi za saradnju. U sledećim godinama bićemo svedoci formiranja mnogih novih saveta za saradnju sa vanevropskim državama, koje za sada ne mogu postati članice NATO-a. Cilj ove saradnje je pronalaženje zajedničkih rešenja za zajedničke probleme. Članstvo se neće širiti van Evrope, ali zbog svetskih izazova moramo da nalazimo svetska rešenja.