Pustiti život da teče dok može

“Od davnina čovek nastoji da reši svoju najtežu zagonetku: smrt. To je pokušavala najdublja istočnjačka mudrost, naročito indijska filozofija, zatim evropska antika. To čine razne religije, mitologije, misterije. Najzad, to čini i savremena prirodna nauka, biologija i medicina posebno”, piše akademik Qubomir Tadić na početku svoje knjige „Zagonetka smrti”. Iako praksisovac, dakle pripadnik filozofske škole čija je centralna tema ovozemaljski život i življenje, Qubomir Tadić se dugo i mnogo bavio, kako to voli da kaže, pitanjima smrti. Pokušavajući da objasni značaj ove teme za filozofiju ali i društvo u celini, duboko je zašao u zabran drugog filozofskog pravca – egzistencijalizma: “Bio sam i ostao praksisovac, po uverenju. Gajim veliko poštovanje prema egzistencijalistima, Jaspersu, Sartru. Oni su mnogo doprineli modernom shvatanju filozofije. Ali ne prihvatam njihova konačna shvatanja.” Zašto? - Svim filozofima egzistencije zajednička je usmerenost na pojedinca i njegovu konkretnu situaciju, a gotovo svima Kjerkegorovo učenje o strepnji kao temeljnom stanju egzistencije. Pa i učenje o usamljenosti čoveka i neizbežnoj ljudskoj tragediji. Kjerkegor je tu reagovao na Hegela, za koga je ideja opštosti bila centralni pojam filozofije. A za Kjerkegora, to je bio pojedinac. Nasuprot tome, Marks ističe kategorički imperativ da treba srušiti sve odnose u kojima je čovek poniženo, napušteno i prezreno biće. Koren neslobode je u odnosima među ljudima i zato ih treba promeniti ili ukinuti. To shvatanje jeste blisko egzistencijalističkom razumevanju slobode, ali nije isto. Zbog čega su francuski filozofi 20. veka, mahom bliski marksizmu, napravili zaokret ka egzistencijalizmu? Je li to bila posledica nekog dubljeg razočaranja? - Ne, tu je Hajdeger bio „posrednik”. Pod njegovim veoma snažnim uticajem su i Sartr i ostali egzistencijalisti razvijali svoje ideje. Sa smrću Hajdegera i Sartra, slika velikih filozofa je iščezla. Ostali su nam epizodisti. Marksistička filozofija čiji je izdanak i „Praksis”, materijalistička je filozofija koja vri od života. No, vi ste se bavili i pitanjima smrti, baš kao što se i sam egzistencijalizam mnogo bavio smrću... - Čovek je jedino živo biće koje nije spremno da fizičku smrt prihvati kao kraj života. Zato je smrt velika tema, još od Platonovog Sokrata pa do Hajdegera. Smrt korespondira sa životom. Mišel de Montenj je govorio da onaj ko poučava ljude smrti, zapravo ih poučava samom životu. S druge strane, još od Senekinog učenja ostalo nam je ono što su potom mnogi filozofi usvojili: pripremanje za smrt može biti samo obična šala, jer, TRENUTAK SE NE UČI. Ali, kako je strah, pa i strah od smrti, u osnovi mnogih društvenih problema, to je i pitanje oslobađanja od straha isto što i pitanje slobode. Strah je u srži totalitarnih režima koji ga zloupotrebljavaju. Ipak, teško je objasniti stvarne razloge za porast intelektualnog zanimanja za probleme smrti. Danas se literatura o smrti povećava iz dana u dan. Filip Arijes i Ivan Iljič su postavili tezu o smrti kao robi, na Zapadu... - Evo ilustrativnog detalja: reklamiranje slobodnih mesta na parkinzima ispred pogrebnih zavoda i grobalja, za učesnike u sahrani. To je takođe trgovina smrću, to jest, tu je smrt roba. Čak je i odnos medija prema smrti otišao u krajnost. Šta je sa eutanazijom? - To je tema za širi društveni razgovor. Cela koncepcija eutanazije zasniva se na ideji da čovek ne pati, ukoliko mu nema pomoći. Međutim, poslednji plamen koji se u ljudskom životu gasi, nestaje, jeste nada. Nada da će se nešto u samom toku bolesti promeniti i popraviti naše izglede, u direktnoj je suprotnosti sa eutanazijom. Nadu čovek gradi i na razvitku nauke. Zato je ova vrsta oduzimanja života veliki moralni problem kao i samoubistvo. Albert Kami je tvrdio da suditi o ideji samoubistva, što po nekoj definiciji eutanazija jeste, znači odgovoriti na osnovno pitanje filozofije. Milosrdna smrt nije samo medicinski problem? - To je duboko, životno ljudsko pitanje: je li eutanazija neka vrsta ubistva? Pa, da li je? - Jeste. Čak i kao milosrđe. Uostalom, prvo pitanje je može li se to uopšte nazvati milosrdnim? Mislim da ne može. Sama smrt nije milosrdna, već neminovna. Zato je cela koncepcija eutanazije, u srži, kontradiktorna. Ubiti čoveka da ne bi patio. Problem je i u tome što medicina i farmakologija napreduju, otkrile su mogućnosti da se ljudima olakša patnja lekovima, bez oduzimanja života. Razume se, to nije rešenje problema, već samo olakšavanje patnji. Ali, u mnogima filozofskim sistemima patnja je jedan od glavnih elemenata života. U indijskoj filozofiji i religiji, na primer, patnja je uslov ljudskog postojanja ali i kosmička nužnost zato što se ne ograničava samo na čoveka već se proteže na sva živa bića. Pa svaka religija je na isti način određena prema milosrdnoj smrti koju osuđuje i insistira na tome da je samo Bog taj koji ima pravo da oduzme život, s obzirom na to da ga je on i dao! - Religija je samo delimičan i neadekvatan odgovor. Jer veruje u čudo. A čuda nema. Jedna od svrha religije je nadilaženje smrti. U tome je njeno anestetičko dejstvo. Milosrdna smrt u različitim vremenima i filozofijama nije imala isto značenje... - Još od Sokrata imamo razmišljanja o milosrdnoj smrti. Filozofi nemaju problema sa umiranjem jer je to najdublji filozofski odnos, odnos prema smrti. To Platonov Sokrat kaže! I taj zaokret u vreme klasične Grčke od filozofije prirode ka „filozofiji o ljudskim stvarima”, koji je označio okretanje ka filozofskoj antropologiji a preko nje i ka učenjima o smrti, počinje sa Sokratom. Stvari su se menjale... Do Frensisa Bejkona? - Bejkon je tačka koja spaja filozofiju sa prirodnim naukama. Od njegovog vremena se uticaj filozofije na prirodne nauke jasno vidi. Bejkon je verovao u eksperimente, i od njega je to tekovina industrijske i naučne civilizacije. Takav čovek je morao promeniti svoj odnos prema eutanaziji, i prihvatiti tu ideju. Kako su se filozofi dvadesetog veka odnosili prema pojmu milosrdne smrti? - Različito. Koncepciju su mahom opravdavali oni koji se strogo bave prirodnim naukama. Za Hajdegera je svesno prihvatanje smrti bilo privilegija čoveka, i znamenje slobode. Žan-Pol Sartr je moć Stvoritelja da samostalno bira i da odbaci svako uslovljenje, prebacio na čoveka. Međutim, u filozofskim pravcima dvadesetog stoleća i princip nade je postao veoma konkurentan pojam. Nedavno je neko rekao da je sledeća velika tema iz oblasti ljudskih prava i diskriminacije o kojoj bi Srbija trebalo da raspravlja, upravo eutanazija. Mislite li da smo kao društvo zreli za ovu raspravu? - Ne znam za šta smo kao društvo uopšte spremni. Sve naše vrednosti su pokolebane, sve je dovedeno u pitanje. Za eutanaziju je potrebna jedna poštena, ljudska diskusija u kojoj će se neistomišljenici „gađati” argumentima uz poštovanje drukčijeg stava, a ne uvredama. A pogledajte naš parlament. Mislite li da je on sposoban za nešto više, uključujući i ovu temu, od podmuklih svađa i podmetanja? Nisam siguran ni spada li eutanazija u ljudska prava, upravo zato što je sama smrt nemilosrdna. Naposletku, nije li život čovekov, ono što je ostavio iza sebe, mera svih stvari? U svakom slučaju, smatram da život ne treba gasiti prisilnim putem. Treba ga pustiti da teče, dok može.