Misterija u Vokerovom Selu

Na osnovu onoga što sam video, ne dvoumim se da taj zločin opišem kao masakr, ili zločin protiv čovečnosti. Niti oklevam da za taj zločin optužim vladine snage bezbednosti”, rekao je 16. januara sada već davne 1999. godine šef tadašnje verifikacione misije OEBS-a na Kosovu Vilijem Voker, pošto je sa grupom zapadnih diplomata i novinara prošetao kosovskim selom Račak, u kome se nalazilo 45 leševa kosovskih Albanaca ubijenih dan ranije u akciji srpske policije. Potonji sled okolnosti dobro je poznat - konfuzna istraga koju je predvodio tim finskih eksperata za sudsku medicinu, natoovsko bombardovanje, povlačenje jugoslovenskih snaga bezbednosti sa Kosova, te uspostavljanje civilne administracije u formalno srpskoj pokrajini.

“Slučaj Račak”, ili jednostavnije “masakr” kako su ga opisali mediji, najkontroverzniji je u čitavom nizu nedovoljno rasvetljenih događaja koji su tokom dvogodišnjih intenzivnih sukoba albanskih gerilaca i srpskih snaga bezbednosti potresali Kosovo. “‘Slučaj Račak’ je učvrstio uverenje međunarodne zajednice da nešto mora biti učinjeno. Predstavljao je početak procesa koji je na kraju rezultirao bombardovanjem”, rekao je docnije Voker, u čiju su čast kosovski Albanci Račak kasnije preimenovali u “Fšati e Vokeri”, ili Vokerovo Selo.

Manipulacija “Račak je velika manipulacija koja je odgovarala aktuelnom establišmentu međunarodne zajednice sa Vokerom i Olbrajtovom na čelu. Sad se pojavljuju oni koji su spremni da kažu istinu ali prevelika je vremenska distanca. Ne znam kakvu satisfakciju može da ima ova zemlja posle svega što je doživela u vreme bombardovanja. Ipak, dobro je što je Ranta smogla snage da kaže istinu, ne treba je osuđivati što je toliko čekala, jer ko zna šta bi joj se dogodilo”, rekao je za NIN šef srpskog Koordinacionog centra za Kosovo Nebojša Čović.

Pet godina kasnije, međutim, šefica tima finskih patologa koje je međunarodna zajednica uputila na Kosovo kako bi istražili “Slučaj Račak”, Helena Ranta optužila je niz zapadnih vlada za jasno ispoljavanje interesa da istraga, suštinski, prikaže srpsku stranu kao jedinog krivca za čitav događaj. “Takvu verziju ja nisam mogla da im ponudim”, rekla je Ranta nemačkom “Berliner cajtungu”. Marta 1999. godine Ranta je, međutim, Bi-Bi-Siju ponudila sasvim oprečno viđenje događaja, navodeći da su žrtve iz Račka “najverovatnije nenaoružani civili, na čijoj odeći nije bilo vojnih oznaka, kao ni indikacija da su te oznake mogle biti naknadno uklonjene”. Sličan iskaz Ranta je dala i pred Haškim tribunalom prošlog marta.

“Operacija Račak” počela je u ranu zoru 15. januara 1999. godine kada su jedinice srpske policije, uz podršku tri tenka, sedam oklopnih transportera i artiljerije opkolile selo Račak, u kojem se nalazila lokalna komanda i snažno uporište Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Istovremeno, policija je o akciji obavestila misiju OEBS-a, koja je na brdo iznad Račka uputila nekolicinu američkih diplomata u dva vozila. Policajci su, kako navode srpski izvori, uz pomoć “insajdera” prišli sasvim blizu albanskim položajima i nakon višečasovnih borbi isterali pobunjenike iz sela. Nešto žešće borbe vođene su na obroncima okolnih brda, preko kojih su pobunjenici pokušali da umaknu. Nekolicina uspešno, rekli su kasnije policijski izvori. Epilog - ubijeno je 45 kosovskih Albanaca, uključujući i jednu ženu i maloletnog dečaka. Policija je u akciji zarobila 30 “kalašnjikova” kineske proizvodnje, dve automatske puške, dva snajpera i teški mitraljez. Albanski izvori, a kasnije i Helena Ranta kao i čitav niz dokumenata Haškog tribunala, ukazivali su i na najmanje četiri žrtve među policajcima, što je Beograd više puta energično demantovao.

Tadašnji istražni sudija Okružnog suda u Prištini Danica Marinković za NIN kaže da je njen tim, zajedno sa OEBS-om i novinarima, u Račak ušao oko podne. “Sve je snimano i fotografisano, ništa nije rađeno tajno. Kada je trebalo da krenemo uz brdo na mesto gde su žrtve ubijene na nas je osuta paljba (i to je snimljeno). Onda su rekli da je rizično i da treba da se vratimo.” Prema njenim rečima, dva naredna pokušaja srpskih istražnih organa su sprečena snažnom paljbom pripadnika OVK. “Zamenik šefa misije OEBS-a DŽon Drenkijević bio je veoma neprijatan i naredbodavan, pretio je Hagom i tražio da ne idemo sami”, rekla je Danica Marinković. Rekao nam je da možemo da uđemo u selo samo sa OEBS-om, jer će u protivnom seljaci pucati na nas. Ja sam rekla: “Ako su to samo seljaci, zašto bi pucali?”.

“Na uviđaju u džamiji bilo je 40 tela, sve su imali na sebi, vojničke čizme, opasače... Preneti su u mrtvačnicu u Prištini i posle obdukcije trebalo je da se izvrši identifikacija. Tri dana smo se vrteli ukrug jer nisu hteli da dođu u Prištinu, pa smo prevozili tela u Štimlje, ali se niko nije pojavljivao. Među žrtvama nije bilo naših vojnika i policajaca”, rekla je Danica Marinković.

Helena Ranta, šef tima patologa EU Ne mogu da se setim Sa jugoslovensko-beloruskim timom patologa divno smo sarađivali. Mi smo svi profesionalci Kako ste došli do informacije o ubijenim srpskim vojnicima u selu Račak? - To sam čula u januaru 1999. godine, ne mogu da se setim ko mi je rekao, ali o tome se pričalo u Prištini. Niko to nije zvanično govorio, ali verujem da su svi to znali. I Srbi i Albanci. Nemam potvrdu tih informacija, mi se nismo bavili politikom, niti smo bili ovlašćeni da se bavimo bilo čime drugim osim svojim poslom. Osim toga prošlo je pet godina i ne mogu da se setim mnogih razgovora, ali bilo je glasina... Da li ste ranije tu informaciju izneli u javnost? - Ne sećam se da li sam to negde spomenula. Prošle godine svedočili ste u Hagu na procesu protiv Slobodana Miloševića. Da li ste tamo rekli nešto o tome? - Ne sećam se šta sam sve spominjala u Hagu. Ako do sada niste spominjali da je bilo mrtvih vojnika, kako je došlo do toga da tu izjavu date novinaru “Berliner cajtunga”? - Sada sam rekla “Berliner cajtungu”, jer me je novinar to pitao. Rekli ste i da su u blizini Račka sahranjeni pripadnici OVK. - To su tada svi znali, ali tih tela nije bilo među onima koje smo mi obrađivali. Mi smo obrađivali 40 tela koja su iz džamije preneta u Institut u Prištini gde smo ih mi zatekli. Nikada nisam saznala gde su ta druga tela, ali pričalo se da su sahranjena negde u Račku. Zatražili ste da se objave fotografije koje su napravljene u Račku pre nego što je stigla misija OEBS-a. Kada ste videli te fotografije i ko ih je napravio? - Ne znam ko ih je napravio, ali očigledno je da je to bio neko ko je stigao u Račak pre Vokera. Ne mogu da se setim imena čoveka koji mi ih je pokazao, ali mislim da je to bilo negde u novembru 1999. godine. U svakom slučaju, posle bombardovanja. Otišla sam u Štimlje i tamo mi ih je pokazao jedan Albanac. Šta ste tačno videli na njima? - Bilo ih je veoma mnogo, stotine fotografija i ne mogu tačno da se setim šta je sve bilo na njima. U vreme kada ste radili obdukciju tela iz Račka, svetska javnost bila je veoma zainteresovana za rezultate vašeg rada. Da li ste osećali da radite pod pritiskom? - U to vreme niko od nas nije znao da će se to koristiti kao dokumentacija u Hagu, koncentrisali smo se na posao i radili ono zbog čega smo došli. Pretnja NATO-a da će bombardovati postojala je još u oktobru i ne znam da li je Račak bio okidač za poslednju odluku. Za neke političare možda jeste, ali činjenica je da je nasilje na Kosovu već trajalo veoma dugo. Kako ste sarađivali sa jugoslovensko-beloruskim timom patologa? - Divno smo sarađivali, mi smo svi profesionalci. Jeste li imali nekih nesuglasica? - Nikakvih.

Ubrzo, u Račak je stigla i ekipa APTN-a. Prema snimku te medijske kuće, policajci su se pod kišom metaka probijali u selo. Kasnije, posle podne, prištinski Medija centar izdao je saopštenje, prema kome je u sukobima poginulo 15 pripadnika OVK i zaplenjena velika količina naoružanja. Ubrzo nakon toga policija je napustila Račak u koji su, u međuvremenu, pristigle i prve ekipe OEBS-a. Međutim, leševi albanskih civila pobacanih u blatnjavi jarak nisu otkriveni sve do sledećeg jutra, kada su pripadnici OVK u selo doveli nekoliko stranih novinara. Ubrzo na mesto događaja stigao je i Voker i izrazio gnušanje. Listom svi svedoci koje su intervjuisali zapadni mediji rekli su da je policija upala u selo oko podneva, odvojila žene od muškaraca i ove potonje, bez mnogo razgovora, postreljala na obližnjim brežuljcima. Na osnovu svedočenja, od kojih je najviše, čak 14, prikupio “Hjuman rajts voč”, neke od žrtava su pre streljanja mučene, dok je izvestan broj osakaćen posle smrti. “Hjuman rajts voč” je, takođe, tvradio da raspolaže dokazima da je policiji naređeno da u Račku “pobije sve muškarce starije od 15 godina”. U selu se, prema procenama OEBS-ovih službenika, nalazilo oko 200 preživelih.

Priče koje su narednih dana objavili američki mediji kao matricu su koristili izveštaj Asošijeted presa u kojem se navodi da su novinari i verifikatori OEBS-a naišli na “leševe iskopanih očiju ili porazbijanih lobanja”. “Jedan obezglavljeni leš ležao je u dvorištu svoje kuće...Veliki broj žrtava ubijen je hicima iz neposredne blizine”, pisao je AP. “Većina je ubijena jednim metkom ispaljenim iz neposredne blizine u slepoočnicu...Dva leša su bila obezglavljena, jednom su odsečene uši”, pisao je tiražni “Ju-Es-Ej tudej” (USA Todadž). Suštinski, novinarska zapažanja bila su u velikoj meri u suprotnosti sa nalazima finskih patologa, prema kojima na “leševima nisu otkriveni tragovi mučenja, ni sakaćenja nakon smrti”. U daljoj analizi navodi se da su “sakaćenja otkrivena na šest leševa pronađenih u Račku rezultat kasnije aktivnosti životinja”. “Vašington post” je, međutim, objavio transkript razgovora tadašnjeg komandanta policije na Kosovu Sretena Lukića i visokog državnog funkcionera Nikole Šainovića koji je naredio “oštru akciju u Račku”. Lukić i Šainović su kasnije negirali da je takav razgovor ikada vođen, a transkript je ubrzo pao u zaborav.

General Zoran Stanković, ekspert sudske medicine Finska posla Helena Ranta je u pravu, ali govori o stvarima koje nisu njen posao “Novembra 1998. kada su Finci prvi put dolazili, predložio sam da naš i njihov tim rade zajedno, potpišu zajedno izveštaj u delovima u kojima se slažu, a u onom u kom se ne slažu, da se napišu odvojena mišljenja. Na istražnom sudiji bi onda bilo da pokuša da usaglasi ta mišljenja ili da angažuje druge veštake. Finci to nisu hteli. Smatrao sam da ja onda tu nemam šta da tražim. Takođe sam tada u Ministarstvu pravde predložio da angažujemo stručnjake iz SAD, Nemačke, Britanije, Francuske, iz zemalja koje nas procenjuju u tom trenutku i koje su za nas u tom smislu važne. Trebalo je i znati da li će se strani stručnjaci zvati i u drugim slučajevima. Zašto bi bili pozvani samo u nekim? Da li su ubijeni u Račku važniji od nekih drugih ubijenih?

Na slučaju Račak, paralelno ili zajedno, zavisno od ugla iz kog se posmatra, radila su tri tima patologa, beogradski, beloruski, koji je došao na poziv vlasti u Beogradu, kao i finski koji je na Kosovo poslala Evropska unija. Prema nalazima tima stručnjaka koji su zajednički predvodili Slaviša Dobričanin i Vladimir Kuznjecov, na leševima iz Račka “nije bilo tragova mučenja, batinjanja, sakaćenja, ili egzekucija iz neposredne blizine”. “Većina žrtava ubijena je u borbi”, navodi se u izveštaju. Kuznjecov je beogradskoj “Politici” takođe rekao da su neke od žrtava nosile po nekoliko pari pantalona, popriličnu količinu cigareta, i još neke stvari koje ukazuju da su živeli u teškim uslovima. “To jasno ukazuje da nije reč o civilima. Uz to, nismo otkrili rane na glavama žrtava, prerezane vratove, a nema ni dokaza koji bi potvrdili tezu da su mučeni. U Račku nije počinjen masakr”, rekao je tada Kuznjecov. Prema nalazima jugoslovensko-beloruskog tima, među žrtvama iz Račka bila su i “četiri neobrezana leša”, za koje izvori iz srpske policije tvrde da su bili “zapadni instruktori”. U izveštaju Helene Rante, a ni u njenom svedočenju pred Haškim tribunalom, te osobe se ne pominju. Tim Helene Rante je, međutim, došao do zaključka da su većina žrtava nenaoružani civili, ostavljajući pri tom mogućnost “različitog tumačenja dokaza” usled oštećivanja leševa. Na 40 leševa, na kojima je izvršena obdukcija, osim rana od vatrenog oružja nisu otkrivene “druge značajne rane”. Žrtve su ubijene municijom ispaljenom iz automatske puške, ali Rantin tim nije bio osposobljen za dalje balističke analize. Sve žrtve ubijene su u približno isto vreme.

“Većina žrtava nosila je više toplih jakni ili džempera. U njihovim džepovima nije pronađena municija, niti je verovatno da su žrtve opljačkane, jer je kod nekih pronađen novac. Takođe, na odeći nije bilo nikakvih vojnih oznaka, niti tragova uklanjanja tih oznaka. Na osnovu fotografija i nalaza, malo je verovatno da su žrtve u međuvremenu presvlačene, ali su nekolicini skinute cipele. Među žrtvama bilo je nekoliko starijih muškaraca i jedna žena. Nema indikacija da su oni bili bilo šta drugo do nenaoružani civili”, navodi se u izveštaju finskih patologa.

“Incident u Račku bio je opisivan kao masakr. Međutim, takav zaključak prevazilazi kompetencije tima patologa EU, ili bilo koje osobe koja je učestvovala u našoj istrazi. Termin masakr ne može se zasnivati na medicinskim nalazima, već na pravnom opisu događaja koji su doveli do smrti žrtava...Zbog toga, taj termin je pogodniji za korišćenje od strane organa koji vode kriminalističke istrage. Mi ne možemo dati jasan odgovor da li su žrtve ubijene u borbi ili su umrle pod nekim drugim okolnostima”, navodi se u izveštaju. Ona je, takođe, odbacila nalaze jogoslovensko-beloruskog tima, prema kojem je kod više od 20 ubijenih na rukama pronađen trag baruta. Parafinska rukavica, kazala je Ranta, metoda je koju je Interpol još 1968. godine odbacio kao nepouzdanu. “Prema izveštajima iz Račka, ukupno je bilo 45 žrtava, ali je u prištinski Institut za sudsku medicinu dopremljeno 40 tela.”