Srce puno duboke očinske ljubavi

Kako je to odrastati uz DŽordža Orvela? Većina pretpostavlja da je reč o veoma turobnom iskustvu. Ali nije tako. Juna 1944, Orvel i njegova žena Ajlin usvojili su dečaka starog tri nedelje i dali mu ime Ričard Horacio Bler (Erik Bler je bilo Orvelovo pravo ime). Iako mu je bilo samo šest godina kada je Orvel umro, januara 1950, seća ga se sa velikom ljubavlju. Kako kaže, Orvel je “imao srce puno duboke očinske ljubavi”. Kao što možete i očekivati, Ričardovo je sećanje na vreme koje su proveli zajedno fragmentirano, dok se Ajlin uopšte ne seća. Ono čega se jasno seća jesu godine provedene s ocem na ostrvu DŽura, nadomak zapadne obale Argila. Orvel je napustio London i preselio se na ostrvo nakon prerane smrti žene 1945. godine. Mislim da je Ajlin heroina njegove priče. Ona nije bila za usvajanje, ali je na njega pristala jer je znala da Orvel, koji je mislio da ne može da ima decu, očajnički želeo sina. Iako je znala da boluje od raka, odgađala je posetu specijalisti zarad Orvela i Ričarda sve dok usvojenje nije konačno bilo ozvaničeno. Iz njenih pisama se vidi da je ubrzo zavolela dečaka, ali zbog odlaganja pregleda više joj nije bilo pomoći i umrla je tokom operacije. Nakon Ajlinine smrti, živeći u skučenom i mračnom stanu na Kanonberi skveru u severnom Londonu, Orvel je odlučio da bi za Ričarda bilo najbolje da odraste na selu, gde bi mogao da se bavi ribolovom i lovom i bude u dodiru s prirodom. On je i ranije razgovarao sa Ajlin o selidbi iz Londona, a 1946. je na poziv prijatelja Dejvida Astora, urednika Obzervera, i proveo par nedelja na ostrvu. Očaran morem, vazduhom i prazninom, rešio je da se tamo nastani za stalno. Barnhil, iznajmljena seoska kuća na severnom delu ostrva u kojoj su živeli on, Ričard i njegova dadilja Suzan (čije je mesto ubrzo zamenila Orvelova džangrizava sestra Avril), nije imala ni struju ni telefon, a pošta je stizala samo dva puta nedeljno. Od najbližeg sela, Ardluse, razdvajalo ih je oko 12 kilometara teško prohodnog puta, a od najbliže prodavnice 40. Taj bi se položaj većini došljaka učinio veoma nepovoljnim, ali je Orvela privlačio, iako je počinjao da ima ozbiljnih problema zbog tuberkuloze, od koje je naposletku i umro. Oduvek je kritikovao “nežnost” civilizacije, a kako je bolest napredovala sve se više trudio da se hvata u koštac sa fizičkim izazovima. Osim toga, udaljenost Barnhila osiguravala je mali broj posetilaca, što mu je pomagalo da se skoncentriše na pisanje. Upravo je u Barnhilu napisao roman 1984. Ričard se godina provedenih na ostrvu seća kao perioda savršene sreće. Ono što danas posebno ceni jeste sloboda koju je tamo imao. Odlazio je malim čamcem na pecanje i u čvrstim farmerskim čizmama koje su ga štitile od ujeda zmija lutao kuda je hteo. Jednom je, seća se on, njegov otac nogom smrskao gujinu glavu i nožem rasporio telo u neobičnom naletu divljaštva. Sloboda je, uprkos dobrim čizmama, sa sobom nosila i rizike. Jednom, kada je otišao da obiđe ovce sa Bilom Danom, bivšim vojnikom koga je Orvel unajmio za teške poslove i koji se kasnije venčao sa Avril, Ričard se izgubio. Pronašli su ga tek nekoliko sati kasnije, uplašenog i uplakanog. Izgleda da je Orvelov plan bio da pusti dečaka da uči kroz greške. Jednom je u vrtu našao staru lulu koju je posle ručka napunio opušcima nađenim u kaminu. Bio je iznenađen da otac ne samo da ga nije zaustavio, već mu je i dodao svoj upaljač, normalno nastavivši razgovor. O posledicama saznajemo iz Orvelovog pisma Astoru: “Nažalost, Ričard je nedavno počeo da puši, ali mu je postalo toliko loše da je rešio da pušenje odmah i ostavi.” Ozbiljnija nesreća desila se kada je Ričard rešio da se popne na stolicu kako bi gledao oca dok pravi drvenu igračku. Oprezan roditelj bi ga naterao da siđe, ali Orvel je nastavio da radi, a Ričard je pao, polomivši veliku kinesku vazu na komodi i, kako je otac ponosto rekao, “zaradivši ogromnu posekotinu na čelu”. Čak je i Orvelu bilo jasno da takva povreda zaslužuje posetu lekaru i par šavova. Wegovo opušteo uverenje da dečaku neće ostati ožiljak ispostavilo se kao netačno: Ričard mu je uz smešak pokazao tri centimetra dug ožiljak na desnoj slepoočnici. Jedini incident kada se ozbiljno približio smrti desio se predivnog leta 1947, kada su rešili da se zajedno provozaju čamcem. Završili su sakupljanje sena i odlučili da odu na kraći odmor na udaljeni deo ostrva sa prelepim plažama od belog peska i jezerima punim pastrmki, pošto zbog udaljenosti niko tamo nije išao da peca. Wih petoro je krenulo Orvelovim ribarskim čamcem sa spoljnim motorom: Orvel, Ričard i njihova tri rođaka, deca Orvelove starije sestre Mardžori Dejkin. Noćili su u napuštenoj pastirskoj kolibi, plivali su i išli na izlete. Ali kako je Orvel pogrešno procenio plimu, u povratku ih je uhvatio vir kod zaliva Korirekan. Talasi su otkinuli motor i čamac je počeo da tone. Na svu sreću, Henri Dan, koji je prošao vojnu obuku, uspeo je da se snađe i izvuče ih na malo stenovito ostrvo. Kada se čamac prevrnuo, Orvel, Ričard i jedan od rođaka ostali su zarobljeni ispod njega. U nesreći su izgubili i ćebad i hranu, ali nekako su ipak uspeli da zapale vatru i osuše odeću. Ričard se seća da je Orvel pronašao krompir i ispekao ga, kao i da okačio košulju na neki štap kako bi privukao pažnju. Spasli su ih lovci na jastoge, ali je Orvel, možda pokajanja radi, tražio da ih ostave na kilometar i po od Barnhila, tako da su do kuće hodali bosi, jer su u nesreći izgubili i obuću. “Ričard se sjajno zabavljao, sve dok se nismo prevrnuli”, rekao je Orvel jednom prijatelju. To se poklapa sa Ričardovim sećanjem. On je mislio da je čitava stvar bila “jedna velika šala” i sada kada se seti toga, shvata da nije bio uplašen jer su svi oko njega bili mirni, naročito Orvel. Dok su pokušavali da se izvuku iz vira, Orvel je primetio da ih posmatra jedna foka i rekao: “Čudno. Ove foke su baš radoznala stvorenja.” Trojica rođaka su pomislila da je to suviše uzdržano, čak i za ujaka Erika. U Orvelovim pismima iz tog perioda često se može videti ponos zbog Ričardove izdržljivosti i snalažljivosti. Razlog za ponos je, kao i kod mnogih drugih očeva, bila neosnovana zabrinutost zbog toga što je dečak sporo i kasno progovorio i sa četiri i po godine nije bio zainteresovan za učenje slova. Drugi razlog je moglo biti to što je dečakova živahnost bila u potresnoj suprotnosti sa pogoršavanjem Orvelovog zdravlja. Hvalio se prijateljima kako je Ričard “bezobrazno dobro i pun nasilnosti”, da se valja po senu “potpuno nag”, seče drva i puni uljane svetiljke, “čak i insistira da mi svako veče on sipa uobičajeni džin”. Ričard se ovog poslednjeg detalja ne seća i misli da Orvel nije pio džin već rum, dodajući da je, s obzirom na stanje njegovog disajnog trakta, unošenje bilo kakvog alkohola verovatno predstavljalo pravu agoniju. Godine 1949. Orvelovo stanje se pogoršalo, zbog čega je neko vreme proveo u sanatorijumu u Glosteru. Po očevoj želji i Ričard se preselio na jug i boravio u obližnjoj staroj anarhističkoj koloniji, gde je išao i u obdanište. “Tako se plašim da će se udaljiti od mene”, pisao je Orvel. Ali plašio se i da će Ričarda zaraziti tuberkulozom ako se budu prečesto viđali, kao i da će sin početi da ga doživljava kao “tamo nekog čoveka koji stalno leži i nikada neće da se igra”. Ričard se seća kako je redovno tražio društvo sa kojim bi autobusom išao da poseti oca. Sanatorijum se sastojao iz jednospratnica sa verandom i Orvel, koji je bio u jednoj jednokrevetnoj sobi, često je sedeći na krevetu ili stolici posmatrao spoljašnji svet. Ričard nije znao šta nije bilo u redu, jer mu je otac izgledao normalno. Seća se da ga je stalno pitao “A gde si se to povredio”? Januara 1950. bio je na ostrvu sa Bilom i Avril kada je na večernjim vestima čuo da mu je otac umro. Orvel se bio ponovo oženio nešto pre smrti. Svoju drugu ženu, Sonju Braunel, sa kojom je možda imao i kraću aferu, upoznao je dok je radila kao asistentkinja Sirila Konolija u redakciji časopisa Horizont. Sonja je bila poznata lepotica koja je volela da se druži s piscima i umetnicima, među kojima su bili i Viljem Koldstrim i Frensis Bejkon, a Orvela je osvojila energičnošću. Ipak, nikako se nije snalazila u ulozi maćehe, tako da je Ričard nastavio da živi sa Avril i Bilom, jedva viđajući Sonju tokom 50-ih godina. Čini se da ga za nju ne vežu posebno drage uspomene. Seća se da mu je jednom dala deset funti da ode da vidi mjuzikl Oliver! i kasnije da ode na večeru sa svojom ženom Elenor. Kada su se vratili, tražila mu je kusur. Sonja je nasledila svu Orvelovu imovinu, ali on je pored toga ostavio i novac za Ričardovo obrazovanje. Orvel ga je prijavio u Vestminster, protivno svojim egalitarističkim principima kojih se skoro uvek držao, jer je čuo da je kvalitet državnih škola na niskom nivou. Međutim, Bil ga je poslao u staru školu Loreto nadomak Edinburga. Ričard se nakon toga upisao na poljoprivredni fakultet i radio na raznim farmama. Godine 1964. upoznao je Elenor sa kojom se kasnije i oženio; kada je Sonja umrla, 1980. godine, prihodi sa Orvelovog imanja prepisani su na njega. Jedino neodgovoreno pitanje iz Ričardovog detinjstva je ko su bili njegovi biološki roditelji? Na kopiji sertifikata o usvajanju na mestu gde bi trebalo da budu njihova imena stoji braonkasta rupa od cigarete, kao da je Orvel želeo da uništi sve dokaze koji ukazuju na to da dete nije zaista njegovo. Uprkos odgovaranjima, Ričard je relativno nedavno rešio da pokuša da otkrije ko mu je majka, da bi na kraju saznao da je umrla, a da njegova polusestra nije ni znala da je majka dala jedno dete na usvajanje. “Odnela je svoju tajnu u grob”, rekla mu je, jasno mu stavivši do znanja da želi da majčina tajna ostane tajna. On joj je obećao da će tako i biti. The Sunday Times Prevod Milana Babić