Više od igre

U nastavku BFI videli smo tri različito koncipirane plesno-koreografske vizije savremenog izraza brazilskog Nacionalnog baleta Sao Paula. Predstavi Jezero, u koreografiji Sandra Borelija (na adađo iz II čina Labudovog jezera Čajkovskog), izuzetnu originalnost dao je uzbudljivi duet dva zaljubljena labuda. Čežnja, poetična nežnost, nostalgija, kulminirale su zagrljajima pri pokretima dva igrača koji su sugestivno, skoro animalnim kretnjama, naizmence izražavali prividnu odbojnost i strasnu privlačnost. U toj borbi, u žensko-muškom nadigravanju, jedan od labudova, smrtno pogođen, u grču, privija se drugom u poslednji, smrtni zagrljaj. Drugi balet, DualidadŽbr, portugalskog koreografa Gakika Ismailijana, najavljen kao nadahnut nostalgijom portugalskih moreplovaca za domovinom, delovao je pre kao revija izvrsnih igrača akrobatskih sposobnosti u atraktivnim podrškama nego kao čežnja moreplovaca. U duetima, lako savlađujući hitrim, putenim pokretima zemljinu težu, igrači, obasuti ružama, u crvenim kostimima, u inače uzdržanoj koreografiji plasirali su u završnici ekstatičnu radost postojanja. Ali potresni glas Amalije Rodriges i fado kompozicije bogato su nadogradili čežnjom i setom racionalnost koreografske estetike. Treća predstava iste večeri, Podela Luisa F. Bonđovanija, po mišljenju koreografa inspirisana Aristotelovom podelom (možda je koreograf mislio na sveopštu ambivalentnost?), delovala je odveć sofisticirano. Polazeći od Aristotelove logike da se ne može istovremeno biti i ne biti, koreograf kao da je želeo da dokaže suprotno, igrajući se dihotomičnim vrednostima, ali u sukcesivnom vremenu. Smenjujući, na monotonu Man Bapovu muziku, u geometrijski strogoj scenografiji, neutralnu, linearno “hladnu” igru sa improvizovanim deonicama ekspresivnih igrača jakog emotivnog naboja i energije, Bonđovani ipak na misaonom planu ostaje nejasan i nedorečen. Međutim, paradoksalno, nekom vrstom contradictio in adiecto, Bonđovani kao da je dokazao Aristotelovu logiku. Jer predstava je demantovala svoje “ne-biće” samim tim što je bila. Predstava Don Q, Kristijana Spuka i Štutgartskog baleta, u Ateljeu 212, po stilu i dometu upravo je suprotna ovim prethodnim. U izvođenju sjajnih performera Egona Madsena i Erika Gotjea, na muzički aranžman M. Donera (fragmenti iz baleta Don Kihot, Šubertove pesme i kompozicije A. Šnitkea), sva od malih svakodnevnih stvari, u beskonačnom ponavljanju radnji u zatvorenom prostoru sobe pretrpane predmetima, uspomenama, sitnim čarkama, ali i iznenadnim nežnostima u saznanju o osuđenosti na suživot – to je putovanje iz ničeg u nikud. Dvojica muškaraca, od kojih jedan veoma mlad, a drugi veoma star, sanjaju o putovanju u izbavljenje kroz donkihotski san o Dulsineji, vetrenjačama, odlasku u “nešto drugo” iz zarđale, dosadne svakodnevice. I tako do smrti. Mag glume, finoće i psihološki tačnih gestova i reakcija, Egon Madsen, kao i Erik Gotje, savršenom izražajnošću i uigranošću u nijansama međusobnih odnosa, prikazali su minimalističkim pokretima apsurd i dosadu života lišenog snova. Scenski oživljeno Hajdegerovo Biće i vreme. Veličanstvena jednostavnost ove predstave u čast koreografa Yona Kranka ispunila nas je zahvalnošću za zaista izuzetan doživljaj. Francuska trupa Emanuela Gata, izraelskog igrača i koreografa, predstavila se u Beogradskom dramskom Zimskim putovanjem (muzika F. Šuberta), plesnim duetom dvojice ljudi koji idu kroz život uporedo, ponavljajući iste kretnje, korake, svedene i izvijene pokrete ruku, vijuganje kroz prostor i vreme, a da se pri tom nikad ne zbliže. U sledećem baletu, Posvećenju proleća Stravinskog, tri devojke i dva igrača, kroz grupno variranje stilizovane salse, smenjuju se u solima, duetima i grupnoj igri, bez strasti, nekako ovlaš, nepretenciozno, kao da nam “saopštavaju” da je najzanimljiviji crveni tepih na kojemu se njihova ležerna igra odvija. A odvija se “tako nekako”, prilično ravno. BFI je okončan u Sava centru Napuštenom kućom i Ludakom koji hoda Johana Ingera, koreografa i direktora Kulberg baleta iz Stokholma. U scenskom prostoru pregrađenom visokim pokretnim panoima, sivih štimunga, izvrsni igrači kao da igraju nezavisno jedni od drugih, tražeći i ne nalazeći sebi sličnog. Agresivnost, jurnjava oko “kuće”, njeno razgrađivanje, strka i uznemirenost, zahuktalost pokreta, odaju zbunjenost i deprimirajuću unezverenost pred nekim razdirućim nedoumicama. Čudna predstava. Druga predstava, Ludak koji hoda, još je agresivnija. Nastala na nasleđu severnjačke melanholije, žestokog ekspresionizma, i to na Ravelov Bolero, kao da se dešava u nekom azilu za sluđene. Umesto južnjačke čežnje i erotike Bolera, u baletu dominiraju nasilje i sumanutost, u čudnovatim kretnjama, grupnim i solističkim nastupima koje igrači izvanredno interpretiraju jednim iščašenim jezikom. Ingerova vizija, u kojoj su jedine svetle tačke dva plavičasta platna koja se spuštaju i dižu nad scenom u mraku, deluje kao teskobna i mračna metafora tegobne stvarnosti, a možda i još tegobnije budućnosti.