Dva Protića i dve Srbije

Uh, kako sam se gadno udesio za Veliki petak, Srbi moji! Ustao sam rano, sa prvim suncem, okupao se, onako obredno, kao na reci Jordanu i go golcijat i sa mokrom kosom, legnem u ligeštul na terasi. Namamilo me Sunce na 14 Celzijusa i niko, bre, to da mi javi! I tako, počnem da čitam “Ratne beleške od 1916. do 1918. godine” od Mladena Đ. Protića, mog glavnog lika u romanu u nastajanju. Onog g. Protića što je uhvatio Nikolu Pašića da, uz pomoć ministra Ninčića, krade robu iz magacina srpskog Crvenog krsta u Bernu. I ajd što kradu savezničku pomoć u Švajcarskoj i preprodaju je u ratom napaćenoj Srbiji, nego se ministar Ninčić kocka, o državnom trošku, u Monte Karlu! A ni poslanici nisu bili cvećke. Sede u Nici, vladu na Krfu kritikuju, a na Krf ne dolaze jer se plaše “nemačkih sumarena”. Sede u Nici naši vajni poslanici, sede o trošku Francuske, dovukli žene i decu iz Srbije, naplaćuju grdne dnevnice i – kilometraže. A Protić? Baja Pašić je lično u Bern došao i g. Protića iz Guče u ženevsku ludnicu smestio!!? I sada vam je, valjda, jasno zašto sam se toliko u Protićeve “Ratne beleške” uživeo da je malo falilo da za Vaskrs zaradim bronhitis! I bronhitis bih, sigurno, zapatio pošto sam go u ligeštulu, na blagoj košavi, zaspao. I, gle, divnog belog mačora persijanca sam usnio! Na grudima mi je sedeo i šapicama me “mesio” i plavim očima me fiksirao, a od hladnoće sam i u snu drhtao. Kad, tiruli, tiruli! Burazer Dragiša me iz Vrčina zove da mi javi da se moja Crna, po DVADESET I ČETVRTI PUT, omacila! Četiri komada! Dva crno-bela, jedno žuto i jedno crno mače. To joj je mustra, bez obzira s kim se parila, počev od Tošinog bunara pa, evo, do Vrčina sa mačorom komšije Branka radikala! Eeej, sto šesnaest mačića moja Crna ovoj Srbiji dala, a nije ni penziju, nijedan dečiji dodatak dobila! Elem, nazebem, onako pošteno, domaćinski. Kijam, šmrcam, psujem i po sanovniku trkeljam. “Sanjati belu mačku znači – QUBAV”. A onaj g. Protić što ga je Baja strpao u ženevsku ludaru, Albaniju je 1914. godine, po ciči zimi prešao, pa nije nazebao... Sa Jungom pijem hilandarsku rakiju, onu sa lišćem ginko bilobe, ne stavljam još obloge, nije dotle došlo, hvala bogu. I moj guru iz Švice ovako me zaluđuje: “Taj tvoj Protić iz Guče nije nazebao kad je albansku golgotu prošao, ali kad se iz Švajcarske vratio, počeo je da priča kako je Isus bio Srbin i da je razapet u Rimu, a ne u Jerusalimu. I tvrdio da negde u kosmosu postoji – TAJNA SRBIJA!” Pijuckam u beržeri ginko bilobu i mislim se da li ovom Jungu zaista ličim na neku srpsku dileju. Švajcarac mi hvata misao u letu i kaže: “Vidim da misliš da te ložim! E, pa onda uzmi dnevne novine i videćeš da je 15. oktobra 1936. godine jedan drugi Protić, izvesni Milorad B. Protić, teleskopom, sa beogradske Zvezdare, otkrio između Marsa i Jupitera jednu planeticu. Taj astronomski rezultat poslao je u Centar za male planete i komete u Hajdelbergu u kome si, koliko se sećam, više puta i ti bio. U Hajdelbergu je potvrđeno da je Protić iz Beograda pronašao novu malu planetu. Po želji Vojislava Miškovića, tadašnjeg direktora Astronomske opservatorije na Zvezdari, ta mala planeta nazvana je SRBIJA! Dakle, postoji nebeska Srbija tamo negde između Marsa i Jupitera!” Kijavičav, besno pogledam Junga što se, tek tako, sprda sa “nebeskom Srbijom”, sa tim “slatkim srpskim ludilom”. Ali, ipak, ubacio mi je crva. Počnem, iz taka, da razmišljam; da li je moj Protić iz Guče poznavao Protića sa Zvezdare? Da li su, možda, rođaci bili? Da li su se poznavali? Jer, obojica su Tajnu Srbiju tražili i na kraju je i pronašli. A ta Srbijica, između Marsa i Jupitera, ima svega 44 kilometra u prečniku, a toliko ima od Niša do Bele Palanke! Astronom Protić je 29. novembra 1937. otkrio i Tita. Ali je Tito bio i ostao manji od Srbije. Tito, bre, ima jedva 27 kilometara u prečniku i možeš da ga prepešačiš za četiri sata brzog hoda! I to u klompama! Otkrio je Protić i Nikolu Teslu, ej tamo, 22. oktobra 1952. godine. I Tesla je manji od Srbije, 29,6 kilometara u prečniku. Ali, kad prepešačiš Teslu, brale, čini ti se, nekako, kao da si dve Srbije prepešačio! Toliko se, mislim, umoriš. Nego, Filipa Ceptera je, tu nedavno, 19. septembra 1985. godine, otkrio ukrajinski astronom Černik sa opservatorije na Krimu. A Cepter je moćan, kao pet Srbija, 218 kilometara u prečniku! I tu se, baš, razbesnim, ne toliko zbog nazeba, koliko zbog ovih naših astronoma! Šta misle, bre, oni!? Šta oni, uopšte, rade!? Dokle će da džabalebare!? Samo kukaju da imaju male plate umesto da otkriju nekog Šutanovca ili nekog Dačića, sve i da budu samo po pet kilometra u prečniku. Imamo tako divnu galeriju likova, a ima i toliko anonimnih asteroida željnih slavnih srpskih imena. I šta bi, recimo, falilo da se neki asteroid, tamo negde duboko u kosmosu, zove BEKO! Ili Miško Delta, zvuči tako grčki, filozofski! Dajte, braćo astronomi, nešto od stotinak kilometara u prečniku, ako boga znate! Izađem na terasu, u gluvo doba noći, zevam u dubinu kosmosa, tamo, između Marsa i Jupitera. Tražim pogledom Protićevu Srbiju, jer od ove mi je sve više muka. Ah, kako bih se snašao, kako bih se šćućurio u toj Protićevoj Srbijici sa 44 kilometra u prečniku! Ne bih tražio 200 hektara beogradske “Luke”. Bio bih srećan sa četiri ara te Tajne Srbije, ali sa pogledom na Sirijus, moliću lepo! Pošto je Vaskrs ove godine pao pre Đurđevdana, umesto jagnjetine jela se zrela svinjetina sa mladim krompirima. I, naravno, tucala su se i Biljanina jaja i pilo se vino Nikolino. A beli luk sam jeo i kao hladno predjelo i kao desert. I, gle, ode nazeb kao rukom odnesen. A kada sam se u beržeri ušuškao i primirio, u san mi je moja Crna došla i ovako me korila: “Sram te bilo! Dok se ja, za Vaskrs, porađam, ti sanjaš bele mačore i zamajavaš se sa dve Srbije i dva Protića! Bolje kupi dve-tri kile sardela, pa prošetaj do Vrčina da vidiš šta sam ti rodila. Jer, i gore, u toj Srbijici, između Marsa i Jupitera, trebaće ti četa mojih mačića!”