Naftni izvori*

Nakon Botinog spektakularnog helikopterskog manevra kojim je, na Veliki petak, zaobišao pseudopogranični bedem Fejt-Tači, i izvršio desant na manastir Visoki Dečani, podigla se očekivano velika prašina. Jer, i posle stručne analize kolegijuma akademije “Bondstil”, ostalo je otvoreno pitanje ko je tu čija jajca farbao, i izišao kao pobednik u tucanju istih (misli se na jaja, ne na akademike, diplomate i privatne verske vođe). Kada se uverio da Srbija širi zonu uticaja i tajnog savezništva, predsednik se zavali na Cobetovo kanabe i dopusti da ga intervjuišu na šest strana u koloru. Tom prilikom je objasnio da Mirkova vlada prkosi krizi koristeći princip “dvaput meri, jednom seci”. Taj metod borbe mogu da koriste samo telesno ultraobdareni ljudi, kojima muška moć daje politički legitimitet. Zato se meri Boti, a seče Mirku, budući da ni Ivica, ni Boža, ni Mlađan – nemaju potrebnu supstancu. Razrađujući detaljnije spomenuti princip, predsednik je pojasnio njegovo delovanje: Bogati više daju i zato više i dobijaju, dok siromašni manje gube, pa je logično da manje i dobijaju prilikom debalansa budžeta. Bota je takođe poručio narodu (i čitaocima koji ne žele da budu pretplatnici) da nema potrebe za novim izborima jer je angažovanjem svojih ličnih ljudskih i predsedničkih resursa stvorio vaskolike mogućnosti izbora izlaska iz krize. Na građanima je samo da odaberu na koji način hoće da im nadležne institucije zakrpe uši i secnu zadnjicu, i operacija prelaska iz crvenog minusa u apsolutnu nulu začas će biti obavljena. Ali, dok je velikodušni predsednik zadovoljavao radoznalu javnost govoreći o persijskom tepihu po kojem mu je bilo neprijatno da hoda, pa se valjao održavajući formu i kritikujući krutost administracije, neko drugi je pokušao da zagolica – inače poslovično pokvarenu! – narodnu maštu... Iz nekog razloga, nedovoljno providnog, bivši gradonačelnik Zrenjanina i hijerarhijsko-partijski saradnik predsednika Srbije, počeo je da daje potpuno nekontrolisane izjave. Koje su mogle da dovedu u opasnost celokupni državni protivvazdušni sistem “Bota-Bota”! Naročito imajući u vidu da ovdašnji ljudi umesto da čitaju partijske sajtove, čitaju tabloide i tako se informišu čak i o finansiranju onih koje su birali da bi ih finansirali. “Magični”, obrati mi se predsednik brižnim glasom, “očigledno je da je Goran u stanju akutnog stresa”. Klimnuo sam glavom i proverio stanje šlica na mojim pantalonama. “Moraš ga posetiti u moje ime. To će mu puno značiti. A i meni će pomoći u davanju konačne dijagnoze. Ipak se radi o teško obolelom pacijentu. Koji je sada lišen moje terapije. Mislim da shvataš ozbiljnost situacije.” “Ništa ne brinite”, rekao sam samouvereno. “Vaša humana misija biće ispunjena.” I tako sam se uputio, sa posebnom propusnicom, u istražni zatvor. Svestan da je savetnik svestrani zabavljač koji sve shvata ozbiljno. Naročito zabave zatvorenog tipa... Čim sam ga video, znao sam da je pao. Psihički, ali i ideološki. “Goranče, odlično izgledaš, bekrijo”, namignuo sam mu, češkajući desnu ušnu resicu. Znak raspoznavanja za šifrirani razgovor. Protrljao je grkljan, dajući mi na znanje da nije zaboravio koliko zna. “Magični, otkud ti?”, pomalo mrzovoljno je prokomentarisao moju pojavu. “Otkud i ti”, odgovorih gledajući ga u očno dno. Nervozno se nasmejao, te sam ga potapšao po ramenu, imitirajući islednika sa serumom istine u rukama. Samo što ga ja nisam imao u rukama. Ni serum istine, ni raspevanog Kneževića koji je sve više promašivao tonalitet. Imao sam samo Botinu dirigentsku palicu, koja je trebalo da reši problem falširanja. “Goranče, znaš i sam da je svetska kriza došla i do nas. Inače bih te ja još ranije posetio. Da vidim kako si, da li ti nešto treba. I da te pitam: da li su isparcelisani oni naftni izvori što ih je propali režim onomad otvorio bez bušenja?” Zamišljeno je pridržavao glavu, ćutke brojeći bore na visokom čelu. Nije dugo čekao da pređem na stvar. “Dokle se stiglo sa bušenjem?” “Do prvog dna, da se ne oštete pećinski crteži.” “I ništa nije dirano odatle?” “Ništa. Ostale su samo rupe.” “Jesu li zatrpane?” “Nisu, ali su duboke.” “Pobogu, Goranče, pa zašto nisu zatrpane? Neko može da upadne unutra i šta onda?” “Dok su se kartografi dogovorili, već su urasle u gusti korov. I počele su da dolaze životinje da brste travu.” “Kakve životinje? Domaće ili divlje?” “Domaće. Sa obližnjih imanja.” “Pobogu, Goranče! Zar ti nije palo na pamet da neka od tih ovaca ili krava može da se surva dole? Zašto nisi angažovao lokalne seljake da zatrpaju rupe?” “Pokušavao sam da ih ubedim, ali njih je više interesovalo žbunje i trava, zbog napasanja stoke. Hteli su da pokose svu travu, ali onda bi se videle rupe. A to nismo smeli da dozvolimo. Tako da smo korov prepustili njihovim životinjama. Tako je bilo bolje.” “A zašto?” “Zato jer su tu dolazila i krda stoke iz okolnih varošica, pa smo morali da izbegnemo mogući sukob. Ipak je u pitanju rogata marva.” “Aha. Dobro, a koji seljaci su radili na bušotinama? Oni ve-ka-ve, ili ka-ve?” “U početku su radili samo kursisti za branje kamilice, koprive i hajdučke trave. Posle su im se pridružili inžinjerci.” “Zašto?” “Bilo je puno pečuraka, i morali su da pozovu stručne berače.” “A-ha, pečurke... A koje su sorte bile?” “Uglavnom bukovača.” “A puh?” “Tu i tamo, poneki komad je viđen i obrađen.” “A ti, što su obrađivali... Jesu li oni iz sindikata za sanaciju?” “Bilo je i dobrovoljaca sa strane.” “Misliš, sa donje strane Dunava.” “Da.” “Uh! Uh! To nije dobro. Ni za Dunav, ni za stoku, ni za naftu. A o pećinskim crtežima i da ne govorimo.” “Tako su odlučili tehnolozi.” “E, pa, poruči tehnolozima da zemlja mora da se vrati u rupe. Znaš i sam da to nije obična zemlja. Kao i pečurke. I trava, ona finija, što ide za izvoz.” “A kome da se vrati?” Upitao je, onako demokratski zbunjen. “Kako kome? Pa, Cobetu, kome drugom. On je to otkrio i Savet autonomnih zemljoradničkih zadruga je odlučio da mu to i dalje pripada.” “Aman, kojem Cobetu?” Bivši gradonačelnik i saradnik-funkcioner se drastično odvajao od stvarnosti. “Onom gore.” Nežno sam mu odbrusio. Kao što reče Bota na jednom od partijskih parastosa: “Kratkoća istorijskog pamćenja je zla kob našeg naroda.” Knežević je unezvereno buljio u mene, boreći se za vazduh. Volim kad ljudi izgledaju zaprepašćeno a da se nimalo ne trude. Ovo je bio spontani izraz šoka. Dok je u zanemeloj tuposti otvarao usta, pozdravih se sa njim biranim rečima. “Vidi, Goranče, ovi iz zadružnog Saveta samo tebi veruju. Zato nemoj da ih razočaraš u ovom prelomnom trenutku. Organizuj povraćaj prirodnog blaga, a onda idi lično gore da ga uručiš njegovom i našem trajnom vlasniku. Dobićeš pozamašnu nagradu kao pošteni nalazač i skupljač. Toliko mogu da ti garantujem. Ajde priznaj, malo li je?” *Iz dnevničkih zabeležaka “Bota i ja: monolozi s Predsednikom”