Drugi ljudi Srbije

Srbija uopšte nije liderska zemlja. Zvuči krajnje neobično, ali poslednjih godina je uticaj biznismena i stranih ambasada toliko porastao, a mediji i analitičari su se toliko bavili specijalnim ulogama i posebnim ovlašćenjima drugih ljudi, specijalnih izaslanika srpskih lidera, da obični građani stiču utisak kako Tadić, Koštunica, Nikolić i drugi zapravo samo reprezentuju moć, dok čitav niz njihovih bliskih saradnika sklapa dogovore, raskida koalicije, kreira budžete... Pretvaranje Skupštine u poligon za političke performanse, koji više podseća na ispostavu međunarodne kompanije “Medrano” nego na najviše zakonodavno telo u zemlji, pregovori o budžetu po skupštinskim hodnicima, tvrdnje da se nagodbe među strankama plaćaju milionima evra, pokazali su da je ono kratko vreme kada je Srbija zaličila na pristojnu zemlju u kojoj se odluke donose u institucijama ipak samo izuzetak. A da je pravilo da se o najbitnijim stvarima za državu odlučuje po kuloarima, kafanama, na internim (među)partijskim sastancima. U takvom stanju neprikosnoveni lideri prinuđeni su da značajan deo svoje moći i uticaja prenose na ljude od najvećeg poverenja. Ko su, zapravo, ti ljudi koji dobijaju card blanche od predsednika stranaka da spajaju i razdvajaju stranke, da zapravo kreiraju politiku u Srbiji. Dok je Vojislav Koštunica sedeo na najznačajnijem radnom mestu u Srbiji, pripovedalo se o moći njegovog šefa kabineta Aleksandra Nikitovića. Kažu da je on značajno doprineo brojnim dobrovoljnim predajama haških optuženika u Srbiji. Shvatanje čojstva i junaštva na način koji im je prezentovao ovaj Baranin uglavnom je davalo rezultate, pa su se pojedini optuženici dobrovoljno predavali i u pidžami. Da je uspeo da na bilo koji način i u bilo kom obliku u to ubedi i Ratka Mladića manjinska vlada Koštunice, Dinkića, Vuka i Velje, koju je podržavao tada još neprihvatljivi Ivica Dačić, verovatno bi poživela do samog kraja. Ali, nije, pa je G17 zbog toga istupio iz vlade i izdejstvovao izbore. Posle je G17 plus u maratonskim pregovorima za sastav nove vlade nastupao zajedno sa tim istim DSS-om prema DS-u, a taj isti Nikitović je sve vreme držao i vezu sa radikalima. Kada je isticao rok da se konstituiše Skupština Aleksandar Nikitović je u prisustvu Aleksandra Vučića i Ivice Dačića čvrsto obećao Tomislavu Nikoliću da će ostati predsednik Skupštine više od nekoliko dana, čak i ako DSS napravi vladu sa DS-om. Pored toga da mu „treba patriota na čelu Skupštine”, Nikitović je nekoliko puta ponovio Nikoliću i da mu to garantuje Koštunica. Da se pitao Aleksandar Nikitović, kažu upućeni, Toma bi i ostao predsednik Skupštine, bar do sledećih izbora koji su bili na pragu zbog nemogućnosti dogovora dveju najvećih stranaka iz demokratskog bloka, kako se tada govorilo. Miodragu Rakiću, šefu kabineta Borisa Tadića, nije toliko prijao naglašeni crnogorski akcenat Koštuničinog šefa kabineta pa u poslednjim trenucima u pregovore uskaču beogradski naglasci Dragana Jočića i Aleksandra Popovića koje su mnogo bolje razumeli sadašnji gradonačelnik Beograda Dragan Đilas i drugi mirotvorci sa Tadićeve strane. I Srbija je, bukvalno nekoliko minuta pred istek zakonskog roka, dobila vladu. Ovako sastavljena vlada raspala se za manje od godinu dana, a pregovori među strankama postali su još napetiji. Pomenuti Aleksandar Nikitović na svake načine, pa i one koji su daleko od učtivih i pristojnih, pokušavao je Ivicu Dačića da privoli tamo gde bi ga stavili i njegovi birači da je njih pitao: među radikale i DSS. Ali, nekoliko meseci ranije, čak nekoliko meseci pre nego što su raspisani izbori i pre nego što je Nikitović Dačiću govorio da će ga uzeti samo ako mu bude potreban, šef Tadićevog kabineta Miki Rakić je obnovio vezu iz Žitorađe, gde su, pored Cece Ražnatović, odrasli i Dačić i Rakić. Pa je nacionalno pomirenje počelo da se gradi novcem koji je od Demokratske stranke išao ka SPS-u i kampanji njihovog predsedničkog kandidata Milutina Mrkonjića. Posle tih izbora na kojima je Boris Tadić pobedio Tomu Nikolića u neizvesnom drugom krugu za sto hiljada glasova, novi–stari predsednik je posebno čestitao dvojici ljudi koji su vodili njegovu kampanju: Marku Đurišiću i Srđanu Šaperu. Wih dvojica, a posebno Šaper, smatraju se mozgovima koji su smišljali i strategiju DS-a sledećih nekoliko meseci u kojima su demokrate prilično neočekivano uspele da ujedine svu vlast u zemlji. Šaper je od Tadića dobio slobodu ne samo u odnosu prema drugim strankama nego i samoj Demokratskoj stranci – koja se u jednom trenutku pobunila protiv njega i njegove ideje da Vuk Jeremić postane premijer pa je za to mesto kandidovala Bojana Pajtića, da bi na kraju kao kompromisno rešenje na najvažniju funkciju u zemlji bio postavljen Mirko Cvetković. Mada, ne treba staviti ruku u vatru da baš takav rasplet i posle takve igre nije želeo Boris Tadić, a osmislio Srđan Šaper. Na sednici glavnog odbora, ali i na redovnim sastancima koje utorkom Tadić održava sa svojim ministrima i najbližim saradnicima, predsednik Srbije redovno smiruje napetosti između istaknutih predstavnika DS-a, a upućeni će reći da je najčešće na udaru kritike upravo onaj za koga je nedoumica da li ima bolji tretman kod predsednika Tadića ili na Javnom servisu: Vuk Jeremić. I da se i zbog njegove bliskosti sa Šaperom te kritike ne čine opasnim kao kad se na predsednikovoj meti nađu neki drugi ministri iz Demokratske stranke. Pored unutarstranačkih sukoba između ministara iz DS-a u vladi bukti i sukob između Mlađana Dinkića i Ivice Dačića, koje povezuje to što su se obojica od 2002. do 2007. vezivali uglavnom za Koštunicu – a u kojem pored ideoloških razloga stoji i ljubomora zbog dobre pregovaračke sposobnosti ovog drugog. Dinkić, zapravo nije verovao da će mu u njegovoj veštini da za sebe izdejstvuje odličan aranžman u vlasti parirati bivši Miloševićev glasnogovornik Ivica Dačić. Dačić ne samo što je uspevao da se izbori za sebe i svoju partiju nego je čak stavljao veto na neke druge kadrove; pa je samo zbog toga Vuk Drašković ostao bez ministarske fotelje. Ivica Dačić je u kampanji za parlamentarne izbore, naravno, pregovarao i sa drugom stranom, sa radikalima. Ali, ne sa Tomislavom Nikolićem nego direktno sa Vojislavom Šešeljom. I to bez znanja Tome Nikolića koji je od Dačića, na primer, saznao i da je njihov zajednički kandidat za premijera Vojislav Koštunica. Posrednik između dva Vojislava bio je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Kosta Čavoški, a koliko je dobar bio u tome govori i to da su radikali i DSS već prvo veče posle izbora imali dogovorenu koaliciju. To što sve najgore Šešelj govori i misli o Demokratskoj stranci ne znači da se on ne čuje ni sa kim iz te partije. Uostalom, svedoci smo da su radikali iznenada pristali da prekinu opstrukciju i dozvole usvajanje budžeta, kao i da je posle DS pristao da se smeni Tomislav Nikolić sa mesta predsednika Administrativnog odbora u Skupštini. Navodno su svi ovi dogovori postignuti u trouglu: Dušan Petrović – Ivica Dačić – Vojislav Šešelj tj. izvršilac njegove volje Dragan Todorović. A Toma Nikolić tvrdi da su za prvopomenutu uslugicu radikali dobili dva miliona evra. Gradonačelnik Jagodine Dragan Marković Palma u toku kampanje je obnarodavao da je shvatio da se “patriotizam ne sipa u traktor”, ispostaviće se, održavao je kontakt sa nekim ideološki sasvim suprotstavljenim političarima, a kada ga je pozvao njegov stari partner Velja Ilić rekao mu je da ne može da se vidi s njim jer je na svadbi. “Kakvoj, bre svadbi. Pa danas je ponedeljak”, pitao je Velja. “Onda ti je sve jasno”, odgovorio mu je Palma. Kad smo kod svadbi, ne treba imati zabludu da su se kontakti Vojislava Šešelja sa Draganom Markovićem Palmom završili čestitkama preko svadbenog razglasa kada je Palma u Končarevu ženio sina. Pregovori na nivou Beograda bili su posebno zanimljivi, jer je prva opcija Đilasa bio DSS – za tu koaliciju su bili i neki gradski funkcioneri DSS-a, ali Koštunica je već kao partnere izabrao radikale i tu nije bilo mesta za dogovor. Kako je isprva Tadić bio prilično nezainteresovan za koaliciju u Beogradu, to je iskoristio Ivica Dačić pa je ovlastio svog predsednika gradskog odbora Aleksandra Antića da napravi koaliciju sa radikalima i DSS-om. Ivica Dačić je verovatno želeo da svoj prelazak na evropsku stranu amortizuje nacionalnom koalicijom u Beogradu, ali mu je njegov drug iz Žitorađe brzo stavio do znanja da to neće dozvoliti. I onda je Dačić Antića slao da se buni zbog toga što se ne zakazuje Skupština grada koja je trebalo da izabere Vučića, a s druge strane je Krkobabića mlađeg slao u “Fraći” na sastanke sa Đilasom da bi se dogovorili o podeli funkcija kad Đilas bude izabran. Kao vrstan političar, znajući koga ne treba imati za zakletog neprijatelja Ivica Dačić je upravo aktivirao nekoliko veza ne bi li koliko–toliko izgladio odnose sa Aleksandrom Vučićem. Ali mu to za sada ne ide baš najbolje. Trenutno je Aleksandar Vučić ponovo u redovnom kontaktu sa Dejanom Mihajlovim, pored Nikitovića drugim Koštuničinim čovekom za vezu. Za sada su teme razgovora tehnička saradnja u Skupštini; da li će jedni odnosno drugi podržati ovaj ili onaj zakon, kako će se postaviti dve stranke prema aktuelnim pitanjima a posle izbora u dve beogradske opštine: Zemunu i Voždovcu, očekuju se možda i prve koalicije naprednjaka i deesesovaca. Odnosi između novoformiranih naprednjaka i DSS-a bili su neočekivano loši. Iako se nekada činilo da je Toma omiljeni Koštuničin opozicionar, Nikolić i Koštunica su od one majske prevare sa Tominim izborom na mesto predsednika Skupštine počeli da se udaljavaju i Nikolić se u vreme koje je sledilo lakše sporazumevao sa Tadićem nego sa Koštunicom. S druge strane, Koštunica je bio skeptičan u pogledu toga da li će SNS zaista biti opoziciona stranka i u skladu sa svojom odlukom “da iskopa rov između svoje stranke i stranaka vlade koje su formirali strani ambasadori i domaći tajkuni” prilično se oprezno izjašnjavao i o Tominoj stranci. A onda, iako je Vučić putovao u Novi Sad da i Maji Gojković da člansku kartu SNS-a, Maja je iznenada napravila dogovor sa Koštunicom i Veljom Ilićem, što je još više poremetilo odnose narodnjaka i naprednjaka. Pa je onda u cilju početka otopljavanja odnosa sa naprednjačke strane u mirovnu misiju kod Koštunice poslat Brana Crnčević, da bi zatim usledili i kontakti operativaca Vučića i Mihajlova. Sa Rasimom Qajićem nije bilo tih problema, pa su se Nikolić i Qajić više puta sastajali da bi se dogovarali oko koalicije u Prijepolju, koja je naposletku i napravljena, a zanimljivo je da su oko koalicije naprednjaka i DS-a u Knjaževcu pregovarali ljuti protivnici iz televizijskih duela Aleksandar Vučić i Dušan Petrović. Dakle, do sastanka lidera dođe tek kad dve trećine ili čak tri četvrtine posla već bude završeno. Što govori da moć tih drugih ljudi, tih pregovarača kroz koje govore naši lideri, može da nadilazi i same lidere. I u budućnosti još ima potencijala da raste, s obzirom na turbulentne odnose u vlasti i opoziciji, ali pre svega s obzirom na globalnu ekonomsku krizu s kojom ni mnogo značajniji pregovarači od naših ne umeju da se nose. Siniša Nikolić, bivši šef kabineta Zorana Đinđića Mrkonjića sam upoznao 6. oktobra - Zoran Đinđić u vreme dok je bio gradonačelnik Beograda nije održavao nikakve odnose ni sa kim iz vlasti. Jedino sam ja uspostavio kontakt sa šefom kabineta Mirka Marjanovića Milanom Josipovićem, koga sam znao preko nekih ljudi iz grada, i preko njega sam nastojao da utičem da Zakon o lokalnoj samoupravi usvoji neka demokratska rešenja. Ali, mislim da čak ni Mirko Marjanović nije znao da su određeni predlozi Zoranovi. Jer, to je tada bilo opasno. Glava je bila u pitanju. Tokom 1999, kada je Zoran morao da se skloni u Crnu Goru, održavao sam kontakt između njega i stranke, tako što bih odlazio u govornicu u podzemnu stanicu kod Vukovog spomenika i odatle pozivao njegov broj u Crnoj Gori. Jedan moj prijatelj iz službe bezbednosti mi je poslao poruku “da nije zdravo da Zoran trči po Crnoj Gori”. Desetak minuta nakon toga otišao sam do govornice i pozvao ga; on je bio zadihan. Rekao je da je upravo došao sa trčanja. U vreme formiranja DOS-a dobio sam zadatak da ubedim Sulejmana Ugljanina da podrži DOS i Vojislava Koštunicu. Bilo je velikih otpora tome; na našoj strani bio je Rasim plus je Koštunica bio izričito protiv toga da ga Ugljanin podrži. Ipak, Zoran je rekao da je svaki glas mnogo važan i dao mi je zadatak da pokušam da napravim dogovor sa Ugljaninom. Nekoliko puta sam išao u Novi Pazar, sretao se prvo sa Yudževićem i Omeragićem a potom i sa Ugljaninom koji mi je na kraju rekao: U redu. Možete ovde da računate na, zaboravio sam tačnu cifru, ali na primer 42.560 glasova. Kad sam to rekao Zoranu, on se nasmejao, pita da li se možda zezao za broj glasova – kako može tako da kaže. Ispostavilo se da je pogrešio za bukvalno nekoliko glasova. Nakon petog oktobra Zoran je pokušavao da u toj revoluciji ipak održi neki sistem. Tada se sastajao sa dosta pripadnika starog režima. Nikada neću zaboraviti šesti oktobar, rano pre podne, kada je u moju kancelariju banuo jedan rogobatan čovek i viknuo: “Dobar dan. Ja sam Milutin Mrkonjić, a ko ste vi?” Zbunjen što taj čovek koga sam do tada gledao samo na Miloševićevoj televiziji stoji ispred mene, samo sam izgovorio: Siniša Nikolić, šef kabineta Zorana Đinđića. A on se obratio devojci koja je bila pored njega. “Piši, Siniša Nikolić, važan čovek”. Pa onda i meni: “Dan, noć, jutro, mrak, kad god vam zatrebam ja sam vam na usluzi.” Posle, za vreme formiranja vlade DOS-a, ključni Zoranov pregovarač bio je Čedomir Jovanović. On je bio zadužen da odredi kvote, koliko će koja stranka dobiti poslanika, odbornika, morao je da udovolji svakome i taj posao je odlično uradio. Mada je prvo za taj posao određen Zoran Živković. Živković je koalicionim partnerima DS-a tražio da dokažu na kojoj adresi imaju odbore u pojedinim mestima, da bi pokazali ozbiljnost svoje partije. Onda su se ti mali lideri skupili svi jednog dana i rekli Đinđiću: Naš je uslov da pregovore više ne vodi Živković. Tako je uskočio Čeda. Intervju: Milorad Vučelić, nekadašnji saradnik Slobodana Miloševića Đinđić je želeo kontakt sa Miloševićem Milorad Vučelić danas za sebe kaže da je ostao levičar i antiglobalista a da u njegovom bivšem SPS-u, baš kao ni u DS-u nema nimalo ideologije. Zanimljivo da je sada, kada su se DS i SPS nacionalno pomirili, Vučelić jedan od najvećih kritičara njihove vlade, dok je u vreme režima Slobodana Miloševića važio za čoveka koji je bio veza između SPS-a i DS-a, odnosno između Miloševića i Đinđića. - Do smene na čelu Demokratske stranke 1994. godine je došlo zahvaljujući Slobodanu Miloševiću. I tada su i Đinđić i Mićunović dolazili kod Miloševića, iako je to Mićun dugo poricao. Uostalom, te 1993. je postojala intenzivna saradnja između SPS-a i DS-a, a iz te saradnje je i proistekla priča o zajedničkoj vladi. Na kraju je to propalo; Đinđić je za sebe tražio mesto predsednika vlade, to nije prihvaćeno pa su samo delovi DS-a ušli u vladu. Da li ste vi spojili Miloševića i Đinđića? I kako se to radi? Milošević je od vas tražio da se uspostavi kontakt sa Đinđićem znajući da ga poznajete odranije ili...? - Ja sam stari prijatelj sa Đinđićem; znamo se iz Studentskog kulturnog centra, imali smo intenzivno i porodično prijateljstvo iako se politički nikada nismo slagali. Milošević je znao sve moje kontakte. Međutim, Đinđić je tada inicirao susrete jer on je uvek voleo da ima neku vrstu kontakta sa onim koji odlučuje. Govorio je da nije fundamentalista, i po tom pitanju je bio vrlo pragmatičan. Na početku su ti kontakti išli preko mene; 1994. su Milošević i Đinđić postigli dogovor oko izborne kampanje. Đinđić je imao prava koja nije imala nijedna druga stranka – da sam montira priloge iz svoje izborne kampanje. A znate kako je kad sam montiraš, tamo gde je bilo sto ljudi izgleda kao da ih ima hiljadu. Posle nekoliko priloga koje su sami montirali, Slobodan mi je rekao: Od ovog tvog prijatelja će možda i da bude nešto. Slobodan Milošević se tada viđao i sa predsednicima drugih opozicionih stranaka? - Da. Skoro sa svima. Prvog dana novog saziva Skupštine 1994. kod mene je sav ushićen upao Vuk Drašković i rekao da potpišem neki sporazum koji je on zaključio da je napravio sa Miloševićem. To je bila oko strana i po teksta, gde je pisalo da se smenjuje Radoman Božović sa mesta predsednika Skupštine, da se menjaju neki nazivi... Pitam ga, kako bre da mi kao šefovi poslaničkih grupa u republičkom parlamentu smenjujemo predsednika Savezne skupštine? Kaže, dogovorio sam se sa Miloševićem, slobodno proveri i potpiši. Posle ja odem kod Miloševića i pitam ga: Predsedniče, jeste napravili nekakav dogovor sa Draškovićem? On pita, kakav dogovor. Ja počnem da ređem ono što je pisalo na papiru a on se smeje. Kaže, da li misliš da bih ja tako nešto dogovorio. Kažem, čudno mi je bilo ali neću da tumačim. Kaže, da li si ti, bre normalan. Ko zna šta je Vuk zaključio. Milošević je verovatno prećutao deo njegovih primedaba i Vuk je to shvatio kao odobravanje. A kod Miloševića je ćutanje uvek značilo da od toga nema ništa.