Mir, isprazniću salu!

Dilema nije mala: šta da radi predsednik parlamenta ako neki poslanici govore šta im padne na um, ne poštuju poslovnik ili “neidentifikovanim predmetima udaraju o inventar”? Da ih opominje, kažnjava novčano i na kraju udalji sa sednice, na kratko ili duže vreme? Nešto mora da uradi, jer parlament nije klada da stoji u mestu. U redu, ali sad se postavlja pitanje – ako iz sale udaljite najveću opozicionu poslaničku grupu, a to se nedavno desilo Srpskoj radikalnoj stranci, vi ste milion birača ostavili bez osnovnog građanskog prava – učestvovanja u vlasti. Jer, upravo su ti birači jedini suvereni nosioci vlasti u demokratskoj državi, poslanici njih samo u parlamentu predstavljaju. Tako dolazimo do mogućeg apsurda: predsednik parlamenta, koristeći diskreciono pravo (poslovnik je tu samo izgovor, jer jedino od volje predsednika zavisi kako će ga i na koga primenjivati), može sa sednice da udalji celu opoziciju i da okom ne trepne. A onda sledi jednostavno pitanje: ako u parlamentu sedi samo vladajuća većina, možemo li tada govoriti o višepartijskom sistemu, koji je Ustavom zagarantovan? Ovo jeste velika dilema i tera da pitamo, prosto, da li je veća korist izbaciti jednu poslaničku grupu iz sale, ili je veća šteta za demokratiju ako se to desi? Nije jednostavno naći odgovor. U parlamentu se nered ne može tolerisati, ali istovremeno izražavamo i bojazan da rigorozno kažnjavanje poslanika nije najbolji izum na svetu. Poslanici tako počinju da liče na nemirne đake koje učiteljica izbacuje iz razreda bez milosti, jer ona mora da drži čas, ali đaci nisu nikakva vlast da bi nas previše bolela glava zbog njihovog letenja sa časa. Ali, opet retoričko pitanje: ako bi učiteljica izbacila sve đake sa časa, kome bi držala čas? Samoj sebi? Ni u ovom slučaju sve ne štimuje, a kamoli da ne bode oči kad se tako nešto događa u parlamentu. Naravno da se u parlamentu to neće desiti, jer koliko nas pamćenje uverava u poslednjih devet godina, teško je naći primer da je ijedan poslanik iz vlasti opomenut (neki izuzetak samo potvrđuje pravilo), taman posla da je izbačen sa sednice. A da li je bilo razloga? Možda. Pomenuli smo diskreciono pravo predsednika. Toma Nikolić je gurnuo, udario, čupao za kosu jednog radikala, a prošao je popravni sa peticom. Tada je poslanik Nikolić imao izvesne privilegije kod vlasti (kao Srbi u Austrougarskoj posle 1848), ali to je sada prošlost. Jedno priznanje mi ne možemo, i da hoćemo, izbeći. Od kada je pre dvadesetak godina uveden višepartijski sistem, vlast i opozicija nisu bili politički protivnici, nego su od prvog dana postali politički neprijatelji. To je nama od pradedova. Nije baš umesno poređenje, opravdanje je da je samo uslovno, ali u svakom poslu rizik se podrazumeva (posebno u novinarstvu); tako, mnogi ljudi znaju koji je Indijanac za generala Kaspera bio dobar... Dodali bismo: prirodno je da vlast i opozicija budu politički protivnici, ali prirodno je da u nekim momentima, važnim za zemlju, budu i saveznici. To se i desilo nekoliko puta (Ustav nije bilo moguće usvojiti bez radikala), ali je vlast vrlo brzo zaboravljala i antagonistički odnosi bi se nastavljali. Sve to u Srbiji podseća da su stranke više prirodna nego društvena i politička bića, jer okreni-prevrni, vuk sa ovcom ima što ima. Zato je sve više ozbiljnih i učenih koji kažu da će još mnogo furuna hleba Srbi morati da pojedu dok njihova država ne postane demokratska. Mi imamo formalnu demokratiju, i izbori su manje-više demokratski (ako zanemarimo bljutave televizijske kampanje u kojima se vlasnici televizija, sa “narodnim” servisom na čelu, utrkuju da se dodvore vlasti), ali to nije suštinska demokratija. Kako može neko da govori o demokratiji u Srbiji kad je država potpuno centralizovana, gradovi i opštine nemaju svoje imovine, budžet im zavisi od države... Opštine su doživele da izgube i staro ime, koje su imale i u vreme Kneževine Srbije, i sad ih svi zovu lokalnim samoupravama. Da, zakon kaže da je opština jedinica lokalne samouprave, ali to je njeno šire tumačenje. Kad kažete republika, zar to nije dovoljno da bi se razumelo na šta mislite, ili bi trebalo govoriti da je republika centralna jedinica državne uprave? Glupost do neba, ali niko ne primećuje. Da li mi u Srbiji razvijamo demokratski parlamentarizam, ili se to u poslednje vreme svodi na imitaciju demokratskog života? Naš poznati profesor dr Vladimir Goati, predsednik Transparentnosti Srbija, o novom poslovniku Skupštine Srbije kaže da je donet s obzirom na okolnosti i na sastav Skupštine i on je restriktivan, jer sužava mogućnost blokade rada parlamenta. Akcije poslanika svodi na razumnu meru i ne dozvoljava opstrukciju rada. Opstrukcija u parlamentu – kaže dr Goati – česta je pojava. Poslanik je može pokazati na razne načine: odsustvom, ćutanjem na sednici, ili da govori o temama koje nisu na dnevnom redu. Razvoj parlamentarizma u zapadnoj Evropi označio je smanjenje opstrukcije, jer su u sve većoj meri poslovnici prilagođeni osnovnom cilju najvišeg zakonodavnog tela – donošenju zakona. Opstrukcija će u parlamentu biti manja ukoliko su ciljevi partija slični. U Srbiji su razlike velike, zato je opstrukcija opozicije izraženija. - Političke partije ispunjavaju parlament, one ga čine. Ali, iza odluka parlamenta stoje partije. U tom smislu, najlošiji sistem vladavine je partijska demokratija. Problem srpskog parlamentarizma, koji ga izdvaja od drugih parlamentarnih država je imperativni mandat poslanika. To znači da ne postoji autonomija parlamenta. Kod nas su poslanici zapravo partijski poverenici. To su ljudi koji su izabrani posredno. Partijsko rukovodstvo posle izbora bira ljude koji će ući u parlament. U suštini, to su delegati. Oni o sebi govore kao o narodnim poslanicima, a njihova partija može u bilo kom trenu da ih zameni, jer nema autonomije poslanika. Zato se rasprave ponavljaju, svi iz jedne stranke govore isto, nema partijske nediscipline, jer poslanici govore samo ono što im šefovi narede. Tako da teško možemo govoriti o parlamentarizmu jer bez autonomnog poslanika nemate parlament! – kaže dr Goati. U takvoj situaciji, kaže naš sagovornik, imate samo ustanovu zvanu predsednik Republike. On se bira na neposrednim izborima i zato dolazi do izražaja više od svih drugih. On nema izvršna ovlašćenja, ali način izbora i veština doslednosti i umerenosti sa kojima Boris Tadić to radi, govore da se on zaista ističe kao jedini i nesporni stub političkog sistema. Šta o novom poslovniku Skupštine Srbije misli Marko Blagojević, direktor CeSID-a? - Novi poslovnik Skupštine Srbije trebalo bi da doprinese deblokiranju rada parlamenta. Organi parlamenta trebalo bi da izvrše prisilu na one koji se ne pridržavaju rada po Poslovniku. Opozicija kod nas opstruiše rad parlamenta, ali ne koristi legitimna sredstva političke borbe, već ih zloupotrebljava. Ona na taj način želi da povrati svoju snagu, ali način koji je izabrala nije pravo rešenje. U Evropi, u Americi, gde postoje zreli politički sistemi sa izrazitim nivoom kulture, ne postoji potreba da se legitimno sredstvo političke borbe – opstrukcija, zloupotrebi. U Srbiji, prema našim istraživanjima, 90 odsto građana ima dramatično nisko mišljenje o parlamentu Srbije. Da bi se to promenilo, neophodno je da se usvoje novi sistemski zakoni. Parlament mora da bude motor promena, a naš je daleko od toga. Inače, za ponašanje poslanika u parlamentu krivica je individualna, ne može da se izrekne kolektivna kazna. I da bude izbačena cela opozicija iz sale ili veća grupa poslanika. Ni teorijski, ali ni u praksi ne može se cela opozicija izbaciti iz sale – kaže Marko Blagojević. Šef poslaničke grupe SRS-a Dragan Todorović, čijih je pedesetak poslanika upravo izbačeno iz sale na dvadeset radnih dana (ili tako nešto), o demokratiji i parlamentarizmu u Srbiji ima vrlo negativno mišljenje. Iz iskustva znamo da se mnoge “demokrate” iz proevropskih stranaka, koje nisu čule za Voltera, a kamoli za njegov odnos prema neistomišljenicima (“Ja se sa vama ni u čemu ne slažem, ali sve ću učiniti da se vaše mišljenje javno objavi”), mršte kad štampamo mišljenje radikala. U Srbiji to postaje rizično za novinara volterovca, ali jednom se živi, jednom se mre... - Trenutna situacija, kad je reč o demokratiji u Srbiji, očajna je. Naša stranka to je najbolje osetila na svojoj koži, pogotovo kada je u stranci izbio puč, septembra prošle godine. Od tada se demokratija i vlast nalaze na još većoj nizbrdici. Sve odluke donosi DS, čije je oličenje Boris Tadić... Kada je reč o radu parlamenta, on se ogleda u stalnom kršenju Poslovnika. Dovoljne su odluke Demokratske stranke i kada se one donose, ne postavlja se pitanje zakonitosti. Tenzije u parlamentu mogu se rešiti jedino novim izborima – kaže Todorović. Danas se radikali snalaze kako znaju i umeju. Ostala im je samo Marina Raguš, koja sedi u parlamentu sama, govori kao Solomon na Sinajskoj gori (dakle, mudro), iz nje izbija zavidna politička kultura i ženska otmenost, dok joj glava viri iz onih klupa, kao cvet lotosa iz vode. Mi bismo više voleli da se tako nešto ne događa, bilo bi dobro da se oni radikali koji su zaista kočili rad parlamenta, kad se vrate u Skupštinu, okrenu ozbiljnim stvarima, a ne oveštalom burgijanju. A oni kojih u parlamentu ima više, dužni su da uvažavaju manjinu. Inače, umesto u Briselu, završićemo na Grenlandu. Kriza je sveopšta, neka nam bar poslanici ne zagorčavaju život. Vreme je i da prestane hajka na poslanike, po tabloidima, nije cirkus u parlament uvezen s neke druge planete, to je naš srpski državni i narodni cirkus, jer čudan je narod koji dramatično ne ceni parlament, a glasa za stranke i poslanike u njemu.