Doktori bez iskustva

Možda će zvučati čudno, ali ekonomija je najsličnija – medicini. Najvažnije je iskustvo. Da biste uspešno izvršili operaciju nad pacijentom, morate imati iskustva u operisanju. Isto je i u ekonomiji. Da biste uspešno rešavali ogromne nagomilane probleme privrede pogođene i velikom ekonomskom krizom, morate da imate iskustvo iz same privrede. Ako ovu analogiju primenimo na srpsku privredu, možemo slobodno da konstatujemo da je ona pacijent o kojoj brinu najneosposobljeniji doktori. Kreatori ekonomske politike naše vlade nisu proveli ni jedan jedni radni dan u privredi i nemaju nikakvo iskustvo da bi mogli da izvedu tešku i složenu operaciju za spasavanje vitalnih funkcija privrede u uslovima krize. Novi budžet je mogao da bude koristan instrument u rukama doktora, međutim, ta prilika je definitivno propuštena, jer je on napravljen tako da održi vladu na vlasti i zakrpi postojeće rupe u budžetu, a ne sa osnovnom idejom da pomogne privredi koja sve dublje tone u recesiju. U Srbiji je trenutno 70.000 preduzeća nelikvidno, 30.000 se nalazi pred likvidacijom, a više od 10.000 ljudi svakog meseca bude otpušteno. Zanimljiva ali i porazna ilustracija za tempo propadanja srpske privrede izgleda ovako: u roku od sat vremena, koliko je dobrom piscu potrebno da napiše jedan ovakav tekst, u Srbiji će biti otpušteno najmanje 15 ljudi, a više od četiri firme biće zatvorene. Sa doktorima koji trenutno brinu o našoj privredi, s ovakvim činjenicama, najbliži smo dijagnozi: operacija uspešna, pacijent mrtav. Štednjom koju ovim rebalansom vlada propagira, ne može se pomoći privredi, ona može samo da produži njenu duboku agoniju. Ključ je u potrošnji. Vlada mora da podstiče i potrošnju i privrednu aktivnost, a ne da rebalansom povećava akcize i poreze za građane, odnosno smanjuje davanja ministarstvima i lokalnim samoupravama. Takav rebalans će izazvati potpuno suprotan efekat – smanjenje i tražnje i potrošnje. Simptomatično je da su novim predlogom rebalansa drastično smanjeni budžeti upravo ministarstava koja su zadužena za razvoj privrede. Ministarstvu ekonomije budžet je smanjen za 9 milijardi, Ministarstvu za poljoprivredu za 4,5 milijarde i Ministarstvu za NIP 9 milijardi dinara. Pa iz kojih je to izvora vlada planirala da podstakne razvoj privrede, kada je svim ovim ministarstvima smanjen budžet? S druge strane, novi rebalans predviđa povećanje izdvajanja za penzioni fond sa 189 na 213 milijardi dinara. U vreme kad vlade drugih zemalja budžetski deficit usmeravaju isključivo u privredu, kako bi pokrenule privrednu aktivnost i investicione cikluse, i time povećale nivo potrošnje, naša vlada deficitom finansira penzioni fond PIO. Apsurd! Prirodni izvor finansiranja fonda PIO treba da bude upravo privreda, koja je sposobna da redovno plaća poreze i doprinose, a ne državni budžet. Od svega je najnejasnije zašto vlada ima diskriminatorski odnos prema poljoprivredi. Poljoprivreda je tradicionalno jedna od najznačajnijih privrednih grana u Srbiji i najveća izvozna šansa Srbije, a vlada ne prestaje da je degradira. Ne samo što je doneta odluka o jednostranoj primeni SSP, što je domaće proizvođače suočilo sa nefer konkurencijom iz EU čija je proizvodnja subvencionisana sa 3 do 20 puta više sredstava nego proizvodnja u Srbiji, nego su novim predlogom rebalansa – davanja za privredu smanjena za novih 25 posto, čime su izdvajanja za poljoprivredu svedena na nivo iz 2007. godine. A ništa ne bi bilo logičnije nego da vlada obezbedi subvencije, garantovani otkup i stabilne cene za poljoprivredne proizvođače. I da ne donosi odluke kojima se direktno ugrožava egzistencija sektora koji zapošljava 500.000 radnika u Srbiji. Vladin predlog rebalansa budžeta u jednom delu, nažalost, ipak zadržava kontinuitet i stabilnost u odnosu na dosadašnji budžet. Taj deo se odnosi na izdvajanja države za već karikaturalni posao sa italijanskim „Fijatom”. Država i dalje planira da uloži 13 milijardi dinara u ovaj posao, iako je sad već svakom očigledno da su izgledi za realizaciju ovog posla jednaki izgledima da će građanima biti isplaćeno po 1.000 evra od besplatnih akcija. S druge strane, „Fijat” ni u jednom trenutku nije ispoljio sličnu rešenost da ispuni svoj deo obaveza iz ugovora sa vladom, što je i demonstrirao onog trenutka kada je bez problema prekoračio rok za uplatu 200 miliona evra u „Zastavu”. Međutim, jednostrana primena međudržavnih ugovora postao je zaštitni znak ove vlade, pa slučaj sa „Fijatom” ne treba previše da nas iznenađuje. Ima se, daje se. Da bi podstakla potrošnju i pokrenula privrednu aktivnost u zemlji, država mora da ulaže u sektore koji direktno zapošljavaju najveći broj ljudi i u koje je uključen najveći broj domaćih podizvođača. To su pre svih: građevina i poljoprivreda. Građevina je sektor u kojem se koristi 90 posto proizvoda iz Srbije i koji zapošljava više od 100 različitih delatnosti. Izgradnjom jeftinih stanova država bi s jedne strane obezbedila posao i stalna primanja za veliki broj radnika, a s druge strane niskim cenama motivisala deo građana na veću potrošnju. Ovakav sinergijski efekat veoma pozitivno će se odraziti na celokupan nivo potrošnje i tražnje u Srbiji. Isto je i sa poljoprivredom. Ovaj sektor direktno zapošljava 500.000, a indirektno blizu milion ljudi. Obezbeđivanjem uslova za normalno funkcionisanje poljoprivrednog sektora država bi doprinela ne samo očuvanju velikog broja radnih mesta i povećanju obima privredne aktivnosti, već i povećanju izvoza grane koja bi mogla da postane naše najjače oružje u borbi protiv krize. (Autor je privrednik i predsednik Ekonomskog saveta DSS)